„У већини истраживања посматрамо како се маглина повећава”, рекао је астроном Брус Балик са Универзитета Вашингтон. „А овде видимо маглину која у невиђено кратком раздобљу мења свој облик и постаје све слабија.”
Астрономи су снимити врло редак призор – убрзано умирање, односно губитак сјаја далеке маглине. Kада су упоредили најновије снимке свемирског телескопа Hubble с онима у архиви, уочили су да се гомила гаса око древне звезде стрмоглаво смањује и да је у минула два десетлећа скоро нестала. Никада до сада није снимљена тако брза промена у изгледу неке планетарне маглине.
Иако наш свемир константно пролази кроз разне промене, већина тих процеса је сувише спора да би се могла посматрати у једном људском веку. Стога је овакво убрзано гашење маглине Hen 3-1357 (Маглина ража) ретка прилика за научнике да анализирају еволуцију свемира у стварном, нама приступачном, времену. Kада су астрономи упоредили фотографије маглине Hen 3-1357 које је Hubble снимио 2016. године са снимцима из 1996, уочили су да је маглина драстично изгубила на сјају, чак је променила свој облик. Светлоплаве нијансе космичког гаса које су се протезале око средишта маглине готово су нестале, а таласасте ивице због којих је добила надимак раже скоро су нестале.
Сунце ће бити маглина
Да бисмо схватили што се догодило, морамо укратко објаснити шта, заправо, јесте планетарна маглина. Наиме, ова врста маглине није само случајна скупина гаса која бесциљно лута свемиром. Маглина или небула је назив за облак међузвездане материје који се састоји од прашине и гасова. Своства маглина се мењају зависно од њиховог порекла, хемијског састава и окружења у којем се налазе. У почетку су астрономи маглином називали сва небеска тела која су имала магличасту форму, укључујући галаксије. Примерице, галаксију Андромеда су првотно називали маглином.
Када спољна површина језгра звезде досегне температуру већу од око 30.000 Целзијусових степени, тада има довољно ултраљубичастог зрачења да јонизује избачене гасове што узрокује њихов сјај.
Маглине делимо у четири категорије: планетарне маглине (као што је Hen 3-1357), дифузне маглине, тамне маглине и маглине које су остаци супернове. Планетарне маглине су гомиле гаса које настају када одређени тип звезде дође до краја свог еволуционог циклуса. Овакве врсте имају релативно кратак живот, ако упоређујемо њихов век трајања с другим космичким појавама. Оне се углавном распрше након неких десетак хиљада година.
Већина звезда у свемиру ће завршити као планетарне маглине, то је судбина и нашег Сунца. Звезде које су осам пута масивније од Сунца умреће у супернови, огромној свемирској експлозији, али звезде средње и мале масе обично скончају као разнобојне планетарне маглине. Наиме, звезде на крају свог животног века потроше сав водоник и почну користити друге хемијске елементе да би стварале енергију.
„Kад звезда умире, почиње у свемир избацивати масу гаса и прашине. Та маса на крају може садржати и до пола масе звезде. Врућа језгра звезде још неко време, око 10.000 година, осветљавају ову овојницу гаса, због чега планетарна маглина постаје видљивом. Неке су толико светле да се могу видети са изузетно великих удаљености од неколико десетина милиона светлосних година. Сама звезда била би превише далеко да би се видела”, објаснио је астрофизичар Алберт Зијлстра са Универзитета Манчестер у Великој Британији. Углавном, када спољна површина изложеног језгра звезде досегне температуру већу од око 30.000 Целзијусових степени, тада има довољно ултраљубичастог зрачења да јонизује избачене гасове што узрокује њихов сјај.
„Обично постају веће”
Научници су у току анализе података открили невиђене промене у светлости коју емитују ужарени гасови азота, водоника и кисеоника. Посебно се смањило испуштање кисеоника чији се сјај смањио за готово 1.000 пута, пише ESA.
Анализе посматрања у раздобљу од 1971. до 2002. показале су да је температура звезде SAO 244567, која се налази у средишту ове маглине, убрзано расла и да је готово десет пута топлија од површине нашег Сунца.
„У већини истраживања посматрамо како се маглина повећава”, рекао је астроном Брус Балик са Универзитета Вашингтон. „А овде видимо маглину која у невиђено кратком раздобљу мења свој облик и постаје све слабија.”
Анализе посматрања у раздобљу од 1971. до 2002. показале су да је температура звезде SAO 244567, која се налази у средишту ове маглине, убрзано расла и да је готово десет пута топлија од површине нашег Сунца. Научници сматрају да се скок у температури догодио због кратког момента фузије хелијума до које је дошло изван језгра средишње звезде. Након тога се звезда поново почела хладити, враћајући се у своје претходно еволутивно стање – што је довело до смањења сјаја целе планетарне маглине.
(Извор Индекс)
(Илустрације ЕSА)
