Све појаве које су карактерисале међународни пејзаж пре појаве вируса, сада ће бити јасније уочљиве него икада пре. Биће то контуре света који долази.
Ричард Хас
Пролазимо кроз нешто што се по сваком параметру може описати као велика криза, па је природно претпоставити да ће се претворити у прекретницу савремене историје. У месецима након појаве COVID-19 – болести коју изазива нови коронавирус – аналитичари различито прогнозирају какав ће свет пандемија оставити иза себе. Но, већина сматра да ће свет у који улазимо бити фундаментално другачији од оног који је постојао раније. Неки предвиђају да ће пандемија изнедрити нови светски поредак под доминацијом Кине, други верују да ће доћи до пропасти кинеског руководства. С једне стране се прича да је ово крај глобализације, с друге се надају да ће доћи до нове епохе светске сарадње. А ту су и они који предвиђају да ће национализам добити турбо убрзање, да ће слободна трговина бити подривена, а да ће у низу земаља доћи до смене режима – или да ће се догодити све то заједно.
Али мало је вероватно да ће свет након пандемије бити радикално другачији од оног који му је претходио. COVID-19 неће толико променити основни правац светске историје колико ће га убрзати. Пандемија и реакције на њу открили су и поткрепили фундаменталне карактеристике данашње геополитике. Последица је да ова криза неће толико бити прекретница, колико станица дуж пута којим свет иде већ пар деценија.
Прерано је за предвиђање када ће се сама криза окончати. За шест, 12 или 18 месеци – тачан тајминг зависиће од степена у којем се људи буду придржавали правила о друштвеној изолацији и препорука о хигијени, од доступности брзих, прецизних и приступачних тестова, антивирусних лекова и вакцине, као и од обима економске помоћи за појединце и компаније. Међутим, свет који ће изронити из кризе биће препознатљив. Копнеће америчко вођство, глобална сарадња биће крхка, јачаће раздор између великих сила: све појаве које су карактерисале међународни пејзаж и пре појаве COVID-19, а које пандемија исцртава оштрије него икада пре. По свему судећи, биће то истакнутије одлике света који долази.
Постамерички свет
Једна карактеристика тренутне кризе је маркантно одсуство америчког вођства. Сједињене Државе нису окупиле свет у заједничком напору за сузбијање вируса или његових економских последица. Нити су успеле да наметну свој модел решавања проблема код куће. Друге државе се саме сналазе како најбоље умеју, или се окрећу онима који су већ прошли кроз врхунац заразе, попут Кине на пример. Али ако ће свет који долази након ове кризе бити свет у којем САД имају све мању доминацију – готово је немогуће данас говорити о „униполарном моменту” – то тешко да је нека новост. Тај тренд је очигледан већ најмање десет година.
У одређеној мери, ово је резултат онога што је Фарид Закарија описао као „успон осталих” (а нарочито Кине), што је довело до пада релативне предности Сједињених Држава чак и док је њихова апсолутна економска и војна моћ настављала да расте. Но још више од тога, то је последица опадајуће америчке воље, пре него опадајућих капацитета Америке. Председник Барак Обама је надгледао повлачење из Авганистана и са Блиског истока. Председник Доналд Трамп је примењивао углавном економску снагу како би се супротставио противницима. Али је практично окончао америчко присуство у Сирији, а настоји да учини исто у Авганистану, и што је можда још важније, показао је мало интересовања како за савезништва, тако и за одржавање традиционално лидерске улоге Сједињених Држава у бављењу великим транзиционим проблемима.
Доналд Трамп на Г20 2018. (Saul Loeb/AFP via Getty Images)
Перспектива овакве промене имала је велику улогу у изградњи привлачности Трампове поруке „Америка на првом месту”, којом је обећавано да ће Сједињене Државе бити снажније и просперитетније ако се буду мање бавиле иностранством, а више фокусирале своју снагу на домаћа питања. Имплицитна овом становишту била је претпоставка да је добар део онога што је Америка радила у свету било непотребно и расипничко понашање, неповезано са домаћим благостањем. За многе Американце, пандемија ће само оснажити ово гледиште, упркос томе што је заправо показала да је домаће благостање повезано са стањем у остатку света. Сједињене Државе би, рећи ће они, морале да се усредсреде на сопствено двориште, односно да ресурсе посвете домаћим потребама пре него иностранству, да улажу „у хлеб уместо у пушке”. То је погрешан избор, јер ова држава мора и може да приушти и једно и друго, али то неће зауставити оне који заступају ову врсту аргументације.
Подједнако важна као и политичке одлуке САД биће снага америчког примера. Много пре него што је COVID-19 кренуо да бесни по свету, дошло је до стрмоглавог пада привлачности америчког модела. Захваљујући трајном политичком застоју, насиљу изазваном ватреним оружјем, лошем управљању које је довело до светске финансијске кризе из 2008, епидемији конзумације опијата и којечему другом, оно што је Америка представљала многима је постајало све одбојније. Спор, неповезан и пречесто неефикасан одговор федералне владе на пандемију ће само оснажити већ широко распрострањени став да су Сједињене Државе изгубљене.
Анархично друштво
Пандемија која почиње у једној земљи, а онда се великом брзином шири по свету је дефиниција глобалног изазова. То је и додатни доказ да глобализација заправо није ствар избора. Пандемија пустоши отворене и затворене државе, богате и сиромашне, источне и западне. Оно што недостаје је било какав наговештај смисленог глобалног одговора. Њутнов закон – да свака акција изазива супротну и једнаку реакцију, очигледно је суспендован. Тривијалност Светске здравствене организације, која је требало да буде централна институција за суочавање са текућом претњом, најбоље свеодочи о бедном стању глобалног управљања.
Иако је пандемија ову реалност учинила нарочито очигледном, њени исходишни трендови много су старији: појава глобалних изазова које ниједна држава, ма како моћна, не може успешно сама да реши – и неуспех међународних организација да држе корак са тим изазовима. Штавише, јаз између светских проблема и капацитета да се са њима изађе на крај у највећој мери објашњава обим пандемије. Тужна али неизбежна истина јесте то да иако се фраза „међународна заједница” користи као да та заједница још постоји – она је више производ жеље и може се применити на врло мало аспеката геополитичке стварности. То се неће променити у скорије време.
Главне мере против пандемије до сада су биле националне или чак субнационалне, а не интернационалне. А једном када криза прође, тежиште ће се померити на националну обнову. У овом контексту тешко је замислити много ентузијазма за, на пример, решавање климатских промена, нарочито уколико оне наставе да се (погрешно) третирају као удаљени проблем који се може гурати под тепих у корист непосреднијих изазова.
Конференција УН о климатским променама 2019. (Фото: iisd.org)
Један од разлога за овај песимизам је и то што је сарадња између две најмоћније земље света неопходна за решавање већине светских изазова, али америчко-кинески односи се већ годинама погоршавају. Пандемија само појачава трвење између ове две државе. У Вашингтону многи сматрају кинеску владу одговорном зато што је недељама заташкавала и игнорисала заразу, закаснивши притом да на време затвори Вухан – град у којем је епидемија почела, и допуштајући хиљадама заражених да шире вирус. Садашњи покушај Кине да себе прикаже као успешан модел за решавање пандемије и искоришћавање тога као прилике за ширење свог утицаја по свету само ће додатно антагонизовати Америку. За то време, текућа криза ничим неће променити став Кине да је америчко присуство у Азији историјска аномалија, нити ће умањити озлојеђеност Пекинга поводом америчке политике по низу питања, од трговине, преко људских права, до Тајвана.
Идеја „раздвајања” две економије добила је значајан замах још пре пандемије, услед стрепње да Сједињене Државе постају превише зависне од потенцијалног противника поводом многих есенцијалних добара, као и превише подложне кинеској шпијунажи и крађи интелектуалне својине. Иницијатива за раздвајање ће само добити на снази услед пандемије, и то само делимично због страхова везаних за Кину. Доћи ће до обновљеног фокуса на потенцијална ометања ланаца снабдевања, заједно са жељом да се стимулише домаћа производња. Глобална трговина ће се делимично обновити, али ће је сада већим делом уређивати владе уместо тржишта.
Отпор дуж већег дела развијеног света према прихватању великих бројева имиграната и избеглица – што је тренд који је приметан макар последњих пет година – такође ће се интензивирати услед пандемије. Ово ће се делимично десити услед страха од увожења заразних болести, а делимично и зато што ће висока незапосленост учинити друштва нетрпељивим према дошљацима. Ово супротстављање ће расти како бројеви размештених лица и избеглица (који су већ историјски рекордни) буду наставили да се увећавају јер бројне економије више не могу да издржавају своја становништва.
Последица ће бити то да ће широки слојеви становништва испаштати, као и то да ће доћи до повећања економских оптерећења за државе које то себи не могу да приуште. Слабост држава је значајан глобални проблем већ деценијама, али ће економска цена пандемије створити још слабије и неуспешније државе. Ово ће готово сигурно појачати и растући проблем задужености: јавни и приватни дуг је у већем делу света већ био рекордно висок, а потреба влада да троше на здравствене издатке и помоћ незапосленима само ће довести до експлозије презадужености. Нарочито ће се свет у развоју суочити са огромним захтевима које неће моћи да испуни, а остаје да се види хоће ли развијене земље бити вољне да пруже помоћ урпкос домаћим проблемима. Постоји реални потенцијал за секундарне потресе – у Индији, Бразилу, Мексику и широм Африке – што би могло да поремети глобалну економију.
Ширење вируса COVID-19 кроз Европу такође је показало губитак снаге европског пројекта. Државе су углавном индивидуално реаговале на пандемију и њене економске ефекте. Али процес европске интеграције се издувао још много пре ове кризе – што је Брегзит врло јасно демонстрирао. Основно питање постпандемијског света биће колико ће клатно наставити да се помера од Брисела ка националним престоницама док се државе буду питале да ли је контрола сопствених граница могла да успори ширење вируса.
Гранични прелаз између Шпаније и Француске (Reuters/Nacho Doce)
Пандемија ће вероватно појачати демократску рецесију која је евидентна протеклих 15 година. Чуће се позиви на већу улогу државе у друштву, било да се ради о ограничавању кретања различитих популација, или о пружању економске помоћи. Грађанске слободе многи ће третирати као колатералну штету, као луксуз који се не може приуштити у кризи. За то време, опасност од нелибералних држава попут Русије, Северне Кореје и Ирана наставиће да постоји и онда када пандемије више не буде. Штавише, та опасност ће се можда и увећати док пажња буде усмерена другде.
Свет у већем нереду
Пре више од три године објавио сам књигу под насловом „Свет у нереду”. У њој се описује глобални пејзаж увећаног ривалитета великих сила, нуклеарна пролиферација, слабе државе, набујале реке избеглица и растући национализам, заједно са умањеном улогом САД у свету. Промена коју је изазвала пандемија није сама чињеница да неред постоји, него питање његових размера.
У идеалним околностима, криза би изнедрила обновљену посвећеност изградњи снажнијег међународног поретка, доста налик на то како је катаклизма Другог светског рата довела до низа споразума који су промовисали мир, просперитет и демократију готово три четвртине века. Такав поредак би укључивао већу сарадњу у праћењу епидемија заразних болести и решавању њихових последица, као и већу спремност на решавање климатских промена, постављање правила за сајбер простор, помоћ мигрантима коју су били присиљени да напусте своје домове и сузбијање пролиферације нуклеарног оружја и тероризма.
Али мало је разлога за веровање да ће се прошлост поновити након ове последње глобалне катастрофе. Свет данашњице једноставно није погодан за преобликовање. Моћ је данас у рукама више актера, како државних тако и недржавних, него што је то икада пре био случај. Консензус углавном не постоји. Нове технологије и изазови превазилазе колективну способност прилагођавања. Ниједна држава не ужива положај који су Сједињене Државе имале 1945. године.
Штавише, Сједињене Државе тренутно нису у стању да преузму водећу улогу у свету, што је резултат замора који су направила два дугачка рата у Авганистану и Ираку, као и растуће потребе код куће. Чак и уколико спољнополитички „традиционалиста” попут бившег потпредседника Џозефа Бајдена у новембру победи на председничким изборима, отпор Конгреса и јавности спречиће потпуни повратак на скупу улогу коју је Америка раније играла у свету. А ниједна друга земља, ни Кина нити било ко други, не поседује истовремено и жељу и способност да испуни празнину која остаје иза Сједињених Држава.
Сцена из Представничког дома (Bloomberg via Getty Images)
Након Другог светског рата, потреба да се сузбије лебдећа комунистичка претња окупила је америчку јавност у подршци својој земљи да преузме водећу улогу у свету. Бивши државни секретар Дин Ачесон је у својој чувеној изјави рекао да је влада морала да употреби аргументе који су „јаснији од истине” како би америчку јавност и Конгрес натерала да подрже напоре за обуздавање Совјетског Савеза.
Неки аналитичари сматрају да би инвоцирање кинеске претње могло да на сличан начин изазове подршку јавности, али тешко да би спољна политика базирана на супротстављању Кини била адекватан одговор на глобалне изазове који обликују свет данашњице. За то време, убеђивање америчког народа да је решавање светских проблема потребно ставити у срж америчке спољне политике и даље ће бити веома тешко. Према томе, релевантнији пример за поређење није период након Другог светског рата, него онај након Првог светског рата – ера опадајућег америчког ангажмана и растућег међународног хаоса. Остатак је, како кажу, историја.
(Извор Нови Стандард)
[…] Izvor: Nova Galaksija […]