Проф. др Владимир Глишин: Еволуција као природно, човеком неометано, одабирање према условима околине, очигледно, више не функционише.
Станко Стојиљковић
„У биологији све добија смисао само у светлу еволуције”
Теодосијус Добжански (зоолог и генетичар)
Човечанство прославља два века од рођења Чарлса Дарвина, „оца еволуције”, чије је учење означило прекретницу у разумевању свеколиког живота. Има ли згоднијег повода да завиримо у то шта људски род очекује, нарочито од када је почео да се меша у природни ток збивања?
„Еволуција као природно, човеком неометано, одабирање према условима околине, очигледно, више не функционише”, сматра проф. др Владимир Глишин из Института за молекуларну генетику и генетичко инжењерство у Београду, несумњиво наш водећи молекуларни биолог и генетичар, наводећи да су се људи увелико умешали у вештачку оплодњу, из чега проистиче закључак: на масовној скали су променили хемијску формулу људских генома (збирка свих гена).
Која је суштинска порука када се погледа „дрво живота” (филогенетско стабло), описано у делу Чарлса Дарвина? Да ли природа прави скокове?
Има примера и за постепену и за скоковиту еволуцију. Може да се направи геномски сценарио по којем само променом једног, тзв. мастер гена (кључни), долази до промене репертоара генских активности у новој врсти. Да ли је најпре настала риба шаран или сом, или обрнуто, постепено или скоковито? Иако је важно за оне који испитују појединости еволуционог стабла, то је више питање струке него начелне расправе. Што се тиче еволуције човека, можемо рећи да још није нађен „златни метак” и, вероватно, неће бити само један. Одговор лежи у колективном одразу свих оних гена који чине људски геном јединственим.
Зашто се после ишчитавања људског генома суочавамо с још већим непознаницама?
Ишчитавањем људског генома добијамо потпунију и тачнију, на чињеницама а не на претпоставкама засновану, представу о нашем генетском наслеђу. Научни подухват „Хумани геном” доказао је више него што је сам Чарлс Дарвин могао да сања. Молекулске сличности показују на који су начин сви организми који сада живе (или су живели) у међусобним рођачким везама и, што је значајније, да сви потичу од једног заједничког претка.
Владимир Глишин (Политика)
Најуспешније достигнуће еволуције јесте мутација или низ мутација које фаворизује природна селекција, а оне се преносе с једне генерације на другу. После мутација „дрво живота” се рачва у нове „гране”, а од постојећих се одвајају нешто измењене „гранчице”. Све заједно доводи до настанка огромног броја различитих биолошких врста. Ако анализирамо, рецимо, пекарски квасац, видећемо да се 46 одсто истих протеина налази код човека! Од биолошких „грана” („гранчица”) које потичу од квасца, највероватније, развила се еволуциона „грана” која је пре отприлике милијарду година усмерила еволуцију ка настанку човека.
Какву тајну и претњу носи откривање појединачног генома свакога од нас?
Ишчитавање појединачних хуманих генома ускоро ће бити доступно милионима људи. Сазнаћемо највише што је могуће о безмало свим нашим појединачним особинама: од здравствених склоности до умних способности! Тешко је предвидети све последице за људско друштво које ће такво сазнање донети. Ништа више неће бити насумично и подложно геномској лутрији, као што је то сада био случај. Данас имамо здравствени картон, а убудуће геномски картон! Из овога следи одговор на два важна питања: да ли је еволуција стала или напредује и мења ли се човек?
Да чујемо?
На овом месту важна је, ако не и најважнија, још једна одлика полног размножавања. Приликом стварања полних ћелија, јајних и сперматозоида, које се образују у гонадма од тзв. диполних соматских ћелија, долази до мејозе, процеса с најдалекосежнијим променама генома. Стручно казано, долази до рекомбинације хромозома у тој ћелији који потичу од претходних родитеља, оца и мајке. Просечан мушкарац у току својег плодног живота створи око 100 милијарди сперматозоида, а девојчица се роди са око 800 јајних ћелија. Као последица мејозе ниједна једина ћелија – ни јајна, ни сперматозоид – нема истоветан геном. Дакле, на велико се уносе промене у геному (диверсификација)! Већ сада знамо, богами и полиција зато узима отиске прстију, да у свим савременим хотелима не дају више кључ или картицу већ на рецепцији сликају зенице и када одете до собе само погледате у оптички пријемник у брави. На овим примерима видимо да не постоје две истоветне јединке, а ни два идентична људска генома.
Што се тиче самих молекулских механизама, исти су као што су били на самом почетку настанка полова у еволуцији. Али су нови и другачији услови у којима ће се ти геноми развијати и опстајати, а о томе данас пресудно одлучује сам човек. Дозвољавајући да штитимо људску врсту од природне селекције, можда култура допушта да се у људском роду брже шири лепеза геномске разноврсности (диверзитет) него што би то био случај са самом природном селекцијом.
Колико је опасно замењивати оштећене гене или оне предодређене оболевању?
За сада се изводи само на одраслим тзв. соматским ткивима, и у томе не видим ништа лоше. Напротив! Теоријски се може радити и на заметку (ембрион), нарочито док се састоји од само неколико ћелија. Има разумнијих начина да се остави здраво потомство. И ту можда може да успе, а и успеће, неки егзибиционистички подухват. Игре без граница!
Шта ће се догодити с људском врстом чим буде у стању да се сасвим генетски промени?
Питање за милион долара! Да кренемо редом. Најпре, не бисмо више били људи! Може и то. Затим, ако бисмо се усмерено мењали, а и даље остали у оквирима тзв. људских бића, да ли бисмо волели да сви будемо паметни и лепи? Даље, да ли бисмо желели да људски род изгледа као данас једнојајчани близанци? Да ли бисмо хтели да сви као библијски Метузалем живимо 969 година? Зато ћу да завршим као у претходном одговору: игре без граница!
Може ли се тумачењем еволуције разјаснити настанак мисли и свести код човека?
Ако је наука доказала да је човек настао еволуцијом, по природи ствари и настанак мисли или, у најширем смислу, свести мора да има своју материјалну подлогу (супстрат). Знамо да је средиште свести мозак, а да тај посао обавља мрежа неурона у сличном комуникационом односу као у чипу неког савременог компјутера. И неурони међусобом комуницирају путем електричних кола, али с биохемијском подлогом, а ти су процеси, опет, генетски (геномски) контролисани.
Какво изненађење можемо очекивати када научници буду начинили најпростији вештачки геном?
То већ може да се уради и у земљама у развоју! Хемијска синтеза ДНК је данас тако усавршена да је питање зашто нам то треба. Међутим, ту се крије важнији, ако не и најважнији, аспект савремене еволуције. Да ли можемо, што би хемичари рекли, тзв. тоталном хемијском синтезом од неживе створити живу материју! Већ су синтетисани вируси идентични по особинама са природним. Али то још није жива материја. Израчунато је да је за саморепродукцију најпримитивније ћелије потребно 250 гена, можда и мање. Знамо и којих. Али неопходна је хармонична оркестрација активности тих гена, а дотле још нисмо стигли. У неким лабораторијама у свету на томе се навелико ради. Све Нобелове награде заједно не би вределе као ова једна.
Чиме је Чарлс Дарвин задужио човечанство?
Одговор је у једној јединој реченици: Чарлс Дарвин је порекло човека, и не само човека, преместио из фантазија, фатаморгане веронауке, у науку засновану на чињеницама! Он је један од најбриљантнијих умова које је икада хумани геном изнедрио!
(Политика, 2009)
