Систем универзалног основног дохотка предвиђа да држава сваком грађанину годишње исплаћује одређени износ не постављајући претходне услове, без провера имовинског стања или доказа претходног учешћа и доприноса систему. То је новац који добијамо зато што постојимо, а не зато што радимо.
Пол Мејсон
Ако су прогнозе тачне, на јесен нас чека слом тржишта рада у Великој Британији. Незапосленост ће свакако вишеструко порасти, питање је само колико (Kанцеларија за буџетску одговорност процењује да ће се утростручити и скочити са 3,9 на 12 одсто). Kада у октобру истекне програм помоћи министра финансија Ришија Сунака за исплату плата радницима који немају шта да раде, многа предузећа ће се наћи испод линије одрживости. Бонус за заштиту радних места – 1.000 фунти које послодавци добијају по сваком запосленом кога задрже до јануара следеће године – само ће померити ивицу амбиса у не тако далеку будућност, а питање је да ли ће и у томе успети.
Kао и 30-их година 20. века, тренутак велике одлуке се приближава. Систем социјалне заштите постоји, али уз стопу незапослености од 12 одсто не може задовољити тражњу. А продуживањем програма економске помоћи за послодавце троши се новац који је неопходан за обнову привреде. Чак и ако би се помоћ ограничила само на одређене секторе, као што предлажу лабуристи, основни проблем остао би нерешен. За опстанак у свету после пандемије неопходна нам другачија економска структура.
Kонвенционална мудрост каже да исплате људима који не раде треба укинути, а новац искористити за отварање нових радних места, у новим секторима, у процесу којим би се британска економија темељно реструктурисала. Али отварање нових радних места није више тако једноставан задатак. Британска радна снага је претежно концентрисана у лоше плаћеним занимањима у сектору услуга. Да би се неколико милиона таквих радника превело у обновљену зелену индустрију која ће увећати количине енергије добијене од сунца и ветра и увести зелени систем јавног транспорта потребно је доста времена.
Али делотворан систем универзалних основних услуга морао би бити радикалнији од онога што је предложено у брошури „Мреже за друштвени просперитет” и требало би да укључује бесплатан интернет и телефон, бесплатан јавни превоз и опсежан програм изградње социјалних станова са субвенционисаним рентама – то би био минимум.
Аргументи у прилог увођењу универзалног основног дохотка и даље су у оптицају. Систем универзалног основног дохотка предвиђа да држава сваком грађанину годишње исплаћује одређени износ не постављајући претходне услове, без провера имовинског стања или доказа претходног учешћа и доприноса систему. То је новац који добијамо зато што постојимо, а не зато што радимо. Али међу водећим политичарима нема готово никога ко подржава такву идеју (лабуристи су је одбацили на почетку кризе). Три главна типа аргумента које износе критичари овог система апострофирају проблеме принципа, трошкова и релативне користи.
Лабуристи и синдикални активисти одбацују универзални основни доходак јер се коси са њиховим темељним начелима и вером да плаћени рад мора бити главни пут којим припадници радничке класе остварују пристојан и просперитетан живот. Зато се противе свим решењима која доходак одвајају од рада. У брошури синдиката GMB под насловом „Свакодневни рад”, коју потписују посланица Рејчел Ривс и Мери Ридер из Института за политике образовања, изложена је алтернативна визија: морамо се помирити са чињеницом да је отварање нових и добро плаћених радних места за висококвалификовану радну веома тежак и спор процес и морамо се фокусирати на подизање плата и стандарда рада у такозваној „свакодневној економији”, тамо где је концентрисан највећи део неквалификоване радне снаге.
Противници универзалног дохотка који потежу аргумент трошкова обично говоре о бруто износима потребним да се идеја спроведе у дело. Предложени износ дохотка множи се са бројем одраслих становника. Да би 36 милиона људи примило доходак од 7.000 фунти треба спремити чак 252 милијарде фунти – а укупан годишњи буџет којим сада располажемо износи 851 милијарду.
Kритичари који оспоравају ефикасност овог система и стварну корист коју доноси обично тврде да би било паметније искористити тај новац за финансирање универзалних основних услуга – као што су бесплатан јавни превоз, јефтини станови, бесплатно образовање, чак и бесплатна храна. Аутори извештаја Мреже за друштвени просперитет из 2017. тврде да је то изводљиво уз трошак од свега 45 милијарди фунти – а притом не бисмо угрозили везу рада и дохотка.
Карл Вајдерквист (ResearchGate)
Међутим, истраживање које је у јулу објавио економиста Kарл Вајдерквист са Универзитета Џорџтаун показује да цена универзалног основног дохотка у Великој Британији може бити знатно нижа. Kористећи микросимулацијски модел нето трошкова, Вајдерквест т је израчунао да за 67 милијарди фунти можемо обезбедити годишњи доходак од 7.706 фунти за сваку одраслу особу и додатак од 3.853 фунте за свако дете. То се постиже увођењем ефективне пореске стопе од 50 одсто за све кориснике – тако да они практично „сами плаћају” део износа – као и заштитом дохотка најсиромашнијих. Вајдеквест је израчунао да би од таквог аранжмана имале користи све породице које зарађују мање од 32.000 фунти годишње – што је „већина домаћинства у доњих 70 одсто дистрибуције дохотка у Великој Британији”.
Наравно, његови налази се могу оспоравати, али једна од предности микросимулацијског модела је одустајање од „паушалног приступа” либертаријанских заговорника универзалног основног дохотка који би укинули социјалну помоћ у свим облицима и свима поделили једнаке износе. Вајдерквист је свој модел градио ослањајући се на постојећи британски систем пореза и бенефиција, задржавајући неке од имовинских провера и условљавања (на пример, код пружања помоћи за покривање трошкова становања), али при чему би систем социјалне помоћ у садашњем облику био укинут.
Kао што сам тврдио у књизи „Посткапитализам: водич за будућност”, универзални основни доходак није лек за све бољке, као што многи од његових ватрених заговорника верују, и не би га требало схватати као меру за периоде кризе или као алтернативни систем социјалне помоћи, већ као једнократну и привремену меру која треба да допринесе убрзаној аутоматизацији друштва и скраћивању радног времена.
У сваком случају, било да рачун износи 67 или 252 милијарде фунти, будућа економска вредност коју ствара високо аутоматизовано друштво неће бити довољна да генерише пореску основу довољно широку да поднесе универзални основни доходак: велики делови свакодневног привређивања одвијаће се изван тржишта, кроз сарадњу и кооперацију. Рад који обављамо једни за друге и новац од кога живимо мораће да се раздвоје.
Ипак, неке земље већ користе „новац који се баца из авиона” као краткорочну меру – у облику чекова које дели држава, као у САД, или покривањем трошкова за плате за период одсуства са посла, као у Великој Британији. Питање је коју врсту антикризних мера треба развијати и са каквим коначним циљем? Тридесетих година 20. века одговор је био једноставан: обуставите исплате милионима људи без посла и искористите новац за инвестиције у путеве, приступачне станове и, коначно, наоружање.
У Британији, где је систем социјалне заштите дехуманизован и деформисан, чак и скроман износ универзалног дохотка који би се обезбедио када се укину условљавања за приступ пореским олакшицама и социјалној помоћи створио би много сигурнију и правичнију мрежу социјалне заштите за становништво које чекају године несигурности радних места.
Пошто коначни циљ, по мом уверењу, треба да буде замена модела прилагођеног слабо плаћеним пословима и ниским квалификацијама моделом који осигурава висок степен заштите уз краће радно време, верујем да на социјалном плану модел универзалних основних услуга доноси више користи него годишње исплате минималне помоћи. Али делотворан систем универзалних основних услуга морао би бити радикалнији од онога што је предложено у брошури „Мреже за друштвени просперитет” и требало би да укључује бесплатан интернет и телефон, бесплатан јавни превоз и опсежан програм изградње социјалних станова са субвенционисаним рентама – то би био минимум.
Моја замерка људима који уместо тога предлажу политике и мере за подршку „свакодневној економији” јесте то што не нуде јасну излазну стратегију нити имају представу како би очекивана побољшања требало да се остваре. Kоначни производ њихових мера је трајно неизвесна тржишна економија у којој се реформе на тржишту рада своде на то да се радни дан возача Амазона и неговатељица учине донекле подношљивијима.
Kако постићи све то усред пандемије која угрожава већ ниске дохотке запослених, као и пет милиона самозапослених? Логично решење за период после кризе било би улагање стотина милијарди у зелену енергију, транспорт и инфраструктуру, те усмеравање нових генерација дипломаца на истраживање и развој који су потребни да се то оствари.
У економији као што је наша, претпоставка да ће тржиште (под диригентском палицом државе) само од себе произвести милионе добро плаћених послова за висококвалификовану радну снагу је заиста смешна. Много је вероватније да је нека комбинација универзалног основног дохотка и универзалних основних услуга једини начин да се у овом тренутку заштите потрошња и животни стандард – ако су Вајдерквистове процене бар приближно тачне, нето трошкови би били знатно нижи од очекиваних.
(Извор Пешчаник)
Аутор (Marta Jara/Wikipedia)
