Можда су вам се учиниле познатим? Kолико њих, само две? Прошло су године и године откад сам их први пут чуо, и многих детаља нисам могао да се присетим, па сам понешто изоставио, али да сам доста тога надодавао – то јесам, признајем. Пола ми се прашта?
Миодраг Иванишевић
Сигуран сам да сте већ чули за „урбане легенде“, чак верујем да их с времена на време добијате путем интернета од вашег најбољег друга или другарице. То су оне „проверене” приче о старој болничкој чистачици, одавно зрелој за пензију, која је ноћу искључивала уређај за реанимацију да би прикопчала усисивач, или о младићу који је након луде вожње мотоциклом уз осмех скинуо кацигу. С кацигом је скинуо и своју главу, коју му је одрезала телеграфска жица испод које је малопре прошао. Све сама жива истина – „писало је у новинама”!
Придев „урбане” настао је од латинске речи urbs, urbis, f. – град, и требало би да нам јасно стави до знања да то нису оне старе „руралне” које су нам некад причале наше баке са села, већ потпуно нове, савремене приче, примерене месту и времену у којем живимо. Овде се ради о модерним бајкама, углавном невероватног садржаја, које су настале из скоро болесне жеље појединца да буде у центру пажње, па макар само оних чувених Ворхолових петнаестак минута.
Фантастичне приче, чијег аутора је немогуће пронаћи, препричавају се на паузама, уз понеко пиће, или шаљу електронском поштом и попут епидемије шире као потпуно сигурна и проверена ствар. Неретко се својатају и уз неизбежну заклетву (углавном мајком) постају догађаји којима је наш приповедач лично присуствовао. Нобеловац Елиас Kанети у свом делу „Маса и моћ” описује исконску човекову потребу да буде сведок или, још боље, активан учесник неког важног догађаја. Није мала ствар бити прави човек на правом месту и у право време. Некада се то знало ценити. Добре приче су се памтиле и дуго препричавале. Неко би понешто пропустио, а неко би додао нове детаље…
Бајка о дечаку и слону
Једном приликом је неки пребогати султан од султана из суседства добио на поклон изузетно ретког белог слона па је сав пресрећан одлучио да му одмах узврати равном мером. Без много размишљања обећао му је послати онолико драгог камења колико је тај слон тежак. Требало је, наравно, прво извагати слона, али у султанату није било тако велике ваге и нико није знао како да се то изведе. Време је пролазило и неиспуњавање султановог обећања већ је постајало питање националне части. Обећана је велика награда поданику који смисли начин да се слон изваже.
Данима се нико није јављао, тек однекуд на главну капију двора дође мусави дечак у подераној одећи и рече да зна начин. Нико га није схватао озбиљно, али дечак беше упоран па на крају одлучише да га ипак саслушају. И дечак поче: „Уведемо белог слона у велику лађу и обележимо на њој докле је утонула у реку. Изведемо га и почнемо уносити драго камење. Kад утоваримо толико да се белег на лађи подудари са нивоом реке, знаћемо колика је слонова тежина изражена у драгуљима. Моћни султан нека одлучи да ли да се драго камење уопште вади из лађе и товари на камиле или да се одмах исплови да би га што пре испоручили.” Дворски мудраци остали су запањени оволиком једноставношћу. Сместа су отрчали султану да му се похвале решењем.
И као што то у бајкама обично бива дечак доби султанову кћерку јединицу за жену и у мираз пола султаната. Ако нису умрли живи су и дан-данас! Бајка о дечаку и слону потиче из давних времена, а урбана легенда која следи само је једна од варијација на исту тему.
Прича о пасти за зубе
На седници управног одбора моћног хемијског гиганта подношен је годишњи извештај. Жустра полемика одавно је прешла границе лепог понашања. Газда је нагло устао и закрвављеним очима, што од беса, а што од енормне количине дуванског дима у сали, почео одмеравати присутне чланове, задржавајући поглед на сваком од њих по предугих пар секунди.
Нарочито је био незадовољан неочекивано слабим пласманом највише рекламираних средстава за личну хигијену и нешто се под хитно морало предузети, односно променити. Затражио је од присутних да смисле начин како да у наредном кварталу повећају продају нове зубне пасте за најмање пет посто. То је по сваку цену морао постати њихов најпродаванији производ.
Људи су се немо гледали, не знајући шта да кажу. Никога не можеш натерати да купује више пасте за зубе него што му треба. Добронамерници су их више пута упозоравали да су прекрдашили с којекаквим рекламама. Досадили су и Богу и људима.
Илустрација (Пиксабеј)
Случај је хтео да у том тренутку поред директора стане млади приправник, тренутно распоређен на место доносиоца кафа и досипача вода и сокова. Нагнут над огромним канцеларијским столом, пажљиво је точио стоту по реду минералну воду и као за себе нешто тихо прошапутао, али ипак довољно гласно да га „велики газда” деломице чује:
„…мало повећати рупу!”
Директор се трже, као нагло пробуђен и ухвати га за рамена: „Шта си рекао младићу? Објасни ми шта ти је то пало на памет! Шта си то смислио за разлику од ових, ових ту?”
„Проширите пречник рупе на туби за пет посто. Сви људи из навике увек цеде пасту тако да прекрију целу четкицу, а овако ће им се туба брже потрошити. Управо за тих пет посто.”
Тада га је директор чврсто загрлио и приљубио му усне на „паметно” чело, а све што се потом дешавало спада у најстроже чуване пословне тајне.
Вероватноћа да је одмах по завршетку седнице у ову причу ушла и лепа директорова кћерка јединица већа је од пет посто.
Прича о подвожњаку
Kамион-цистерна је превозио опасан терет под пратњом. Не водећи рачуна о висини возила нервозни возач се с грдосијом заглавио на самом почетку подвожњака. Да ли је подвожњак био нижи десетак сантиметара од назначеног лимита на улазу или је камион био за толико превисок – сводило се на исто. У сваком случају радило се о пола педља. Била је у току саобраћајна шпица и гужва се само повећавала. Нестрпљиви возачи из три пуне траке сиренама су створили неописиву буку. Затим су изашли из својих аутомобила и пришли ближе да виде о чему се ради. Да помогну, наравно.
Илустрација (Пиксабеј)
Почели су да пљуште генијални предлози, све бољи од бољег… Да се сва возила некако у месту окрену или да сви до најближег раскршћа 500 метара возе уназад, подразумевајући ту и блокирани камион. Поменуто је и резање бетона. Шта је десет сантиметара? Машина би могла стићи за два сата! Некоме је пала на ум идеја да позову тешку дизалицу да ишчупа камион и пренесе негде где не би сметао или да га само држи подигнутог док се гужва не рашчисти. Полиција је безуспешно покушавала да успостави ред.
У близини се нашао и дечачић на бициклу. Лизао лилихип и чудом се чудио. Да, погодили сте, баш он је решио проблем. Гледајући сав тај метеж повукао је за рукав крупног човека до себе и упитао: „Чико, чико, а зашто само мало не издувају оне огромне гуме?”
То су на крају и учинили.
Прича о аутомобилу
Вратио се човек до паркинга, где је оставио свој аутомобил, и у моменту се следио. Неко му је однео задњи десни точак, заједно с радкапном и одврнутим шрафовима. Бесно је откључао пртљажник да би извадио резервни точак, а онда, схвативши да га не може ни ставити без шрафова, изнервиран сео на ивичњак и запалио цигарету. Сакупили се беспосличари и случајни пролазници па почели износити „мудре” предлоге и давати му невероватне савете. Пролазило време, а нико ништа паметно није смислио.
Наишао туда душевно оболели младић, тренутно на коришћењу наградног викенда добијеног због доброг владања. Видео да људи стоје па стао и он. Мало по страни, да не смета. После пар минута упитао је оног до себе о чему се ради, а овај му преко воље разјасни ситуацију. Развукавши усне младић полако приђе страдалнику и тихо му се обрати:
„Господине, извините што вам сметам, нешто ми је пало на памет… А зашто не бисте скинули по један шраф са сва три точка и ставили на тај точак из гепека. Имали бисте по три шрафа на сваком точку и могли бисте да се одвезете до куће. Само, мораћете возити полако!”
Гледали га људи забезекнуто, у нестварној тишини. На крају га један видно изнервирани професор упита: „Ма, како си се ти тога одмах сетио? Ми читав сат смишљамо решење, па ништа, а ти само што си дошао! И то још из лударе!”
„Па ако сам луд нисам будала!”, смешећи се одговори им младић и звиждућући, с рукама у џеповима, оде својим путем.
* * *
Надам се да су вам се приче допале и да ћете их некада некоме и испричати у тренуцима надахнућа, или када на вас дође ред. За све четири приче заједничко је то да су проблеме у њима решиле изузетно младе особе које су се нашле у, не само за њих, потпуно новој ситуацији. Момци нису могли нигде раније видети предложена решења или чути их од некога. На лицу места су решили новонастале проблеме које старији и „паметнији” нису могли. Неке ствари се уче, а неке се никада не могу ни научити.
Можда су вам се ове урбане легенде учиниле познатим? Kолико њих, само две? Прошло су године и године откад сам их први пут чуо, и многих детаља нисам могао да се присетим, па сам понешто изоставио, али да сам доста тога надодавао – то јесам, признајем. Пола ми се прашта?
Текст је преузет из књиге „Ребуси и како их се решити”, Миодрага Иванишевића, коју можете наћи у свакој боље снабдевеној књижари, или наручити поузећем. Телефон: 066/240 499 или e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com
