Наћи ће се већ неки инжењер који ће и такав пројекат скрпити, за бољу плату и обећани стан – што гори инжењер, то бољи сарадник.
Милан Д. Нешић
Причао ми је нико други него рођени стриц. Његов директор отпутовао у иностранство, заједно са свитом потрошио грдне паре и при повратку купио једну осовину.
— Пројектујте ми сад локомотиву по овој осовини — дао је налог стрицу и тиме оправдао свој пут и трошак.
Не знам што ми је то причао, просто сам дошао да се похвалим својим првим десеткама. Kад он опет:
— Јеси ли пробао да играш фудбал?
— Не, откуд ти то?
— А да возиш такси? Ту си сопствени госа, ја купим кола. Зашто баш да студираш? Баш електротехнику?
А кад сам онако бриљантно дипломирао и био у стању да приљежно и с одушевљењем прионем и протумачим, дотад једино ја у фабрици, оне сложене руске шеме иначе тек само прецртане – уосталом, једино ја сам и сматрао да пре монтаже шему треба до краја протумачити – завртео је сумњичаво главом:
— Ти си тако добар инжењер да ти је Југославија мала!
— Kако?
— Нећеш бити искоришћен.
— Зашто?
— И пре рата било је оних који су живели на рачун тога што су викали „Живео краљ!”, али ово сада до белог усијања вичу „Живео Тито, живела Партија!”.
Нисам га баш до краја разумео, волео је, ето, у загонеткама и парадоксима да прича, умео је и главу да приклони а да то и не примети, тим више се пред стрином прсио а да ни то не види. Уосталом, у то време већ је мотрио који му параграф и који просек више одговара и како што боље да оде у пензију.
Зоран K, међутим, био је непосредан:
— Не исплати се бити озбиљан инжењер. Боље пролази помоћу штапа и канапа.
— Kако то?
— Таква је директива.
— Ех?
Он, на пример. Дао му директор налог да проучи могућност неког пројекта, дизалице, или су кречане биле у питању. Он проучи и извести: тако не може. Директор, међутим, де, нека то још боље погледа, другови су рекли. Зоран погледа – то је и данас одговоран и човек и радник, само на занимљив начин апатичан – опет види оно своје: не може. Али и директор упоран, планови су значајни, није Зоран једини у фабрици, такве ствари се и не могу без стручног колегијума, па и на збор радних људи ако треба. Добро. Зоран припреми реферат, реферише. Озбиљан реферат, па и директор озбиљно слуша, дабоме, и он је неки инжeњер.
— Хм — каже потом. — А јеси ли ти, колега, урачунао фактор снаге фи? — каже строго. И ето, колега Зоран није урачунао. Искрено и каже:
— Нисам — и тренутно не може да види, рачуни су сложени и обимни, не може да види какве везе има тај фактор. И то да не може да види, да је збуњен, и други виде. Свеједно што је Зоран још исте вечери сео и с оловком у руци на миру човек видео да фактор снаге φ нема никакве везе, ни Sin φ
ни Cos φ да је за ту сврху могао да послужи и било који други фактор кога би се директор случајно сетио. Зоран је, такорећи, политички поражен, надгласан, план је усвојен како су другови рекли.
Наћи ће се већ неки инжењер који ће и такав пројекат скрпити, за бољу плату и обећани стан – што гори инжењер, то бољи сарадник.
(Из рукописне заоставштине Милоша Братића)
За штампање најављене књиге, збирке научнопопуларних чланака под насловом ДА ЛИ ЈЕ ЂОРДАНО БРУНО УЗАЛУД СПАЉЕН потребна ми је финансијска помоћ, не више од 600 евра за тираж од 400 примерака које потом слободно поклањам библиотекама. Јер – хвала Богу, нема више политичке цензуре, него просто монопол над јавном сценом. Врло фини, врло суптилан и као такав тешко приметљив за човека који се не бави писањем. Управо онакав какав је описан у коментарима уз видео: https://www.youtube.com/watch?v=isB_7MWWHRo
Адреса:univerzumkaorelativnanula@gmail.com
