У наше време ситуација је далеко сложенија, али извесне константе из прошлости као да остају. Знање, критичка мисао и ангажованост на друштвеној сцени супротстављени су парцијалним интересима оних из царства цесара. Посматрамо ли процес реформе школства код нас током последњих пола века, од 1968. лако се запажа да се предмет филозофија мање или више систематски истискује из школа, па чак и из гимназија.
Проф. др Радомир Ђорђевић
Реформа школства је, може се рећи, перманентан процес. Она је одувек представљала предмет спорова. Данас тај проблем има мноство аспеката, посебно у нашим условима. Подсетимо се да је и у прошлости свако преломно доба имало нове класификације наука и организације школства. Од времена Френсиса Бекона било је сасвим јасно да је знање о природи и друштву обезбеђивало бржи развој друштва.
Грађанске револуције разбијале су пређашње феудалне догме, ослобађајући производне снаге и односе, мењајући друствене институције уопште и образовање посебно. Француски филозофи просветитељи, нароцито енциклопедисти, формулисали су нови поглед на свет, који је време већ одавно изискивало. Они су имали утицај широм света.
У критичком духу филозофије видела се
све више опасност за постојећи поредак
па се то огледало и у одговарајућим
реформама школства; резерве према тој
дисциплини као да се увећавају данас.
Вековни спор између царства ума и царства ћесара добијао је нове аспекте. Филозофија је имала велики, рекло би се превратнички карактер, јер се није ограницавала на постојече, него је стварала слику будућности и тиме тежила промени постојећег. Све више се исказивала разлика између оних који су за status quo вођени својим посебним интересима, и оних који су тежили промени. У критичком духу филозофије видела се све више опасност за постојећи поредак па се то огледало и у одговарајућим реформама школства; резерве према тој дисциплини као да се увећавају данас.
Френсис Бекон (Википедија)
После Наполеоновог похода на Русију талас просветитељства допро је и до феудалне Русије, у којој су, не само декабристи него и касније многи покрети, захтевали промене државног уређења по угледу на Европу. Kада је реч о гледању на филозофију илустроваћу то једном индикативном ситуацијом из тог времена.
Средином педесетих година деветнаестог века било је упражњено место професора филозофије Московског универзитета. Ректор се обратио министру просвете кнезу Сирински-Сихматову с молбом да се то место попуни, образлажући то запаженим повећаним интересовањем код студената за ту дисциплину. Након неког времена министар је одговорио ректору, истицући да корисност филозофије није доказана, а да је штетност њена оцигледна.
Министар је убрзо донео декрет којим
Се укида рад катедара фллозофије на
универзитетима царске Русије; од 1850.
до 1860. била је дозвољена настава само
из логике и емпиријске психологије и њу су
могли изводити само професори богослови.
Министар је даље истицао да су свуда у Европи на челу разних буна људи који се баве том дисциплином. Министар је убрзо донео декрет којим се укида рад катедара фллозофије на универзитетима царске Русије; од 1850. до 1860. била је дозвољена настава само из логике и емпиријске психологије и њу су могли изводити само професори богослови. (1)
Почетком јула ове године више од тридесет професора филозофије Србије затражило је од Управе Српског филозофског друштва да организује расправу о статусу филозофије у средњим стручним школама и гимназијама о све изразитијој тенденцији елиминисања филозофије из наставе у школама. На том састанку говорило је више професора средњих школа и гимназија, више цланова Управног одбора Српског филозофског друства, и представник СФД у Просветном савету Србије Верољуб Илић. Сви улесници у расправи указали су на недопустивост елиминације филозофије из школских програма.
Та тенденција није нова. Јадранка Пешти, члан Управе Српског филозофског друштва у својој студији „Настава филозофије у средњим сколама Србије од 1990. до 2000. године” подробно је приказала тенденцију истискивања садржаја филозофије из наставе, илуструјући то и бројним статистичким подацима, што сведоци да се наставља тај процес, рекло би се, убрзано негде од 1968. године. (2)
Оно што забрињава јесте и чињеница да се упоредо са тим настоји да се маргинализује Просветни савет Србије као највиши орган, што све није без утицаја из сфере политике. Томе, без сумње, треба да се супротстави, и то енергично, целокупна интелектуална јавност.
У наше време ситуација је далеко сложенија, али извесне константе из прошлости као да остају. Знање, критичка мисао и ангажованост на друштвеној сцени супротстављени су парцијалним интересима оних из царства цесара.
Сенека (Википедија)
Пример који сам навео из средине деветнаестог века из царске Русије подсеца нас, на неки начин, на опасност од елиминације филозофије као слободне и критичке мисли.
Судбина Платона у старој Грчкој кога је
Дионисије Старији прогонио са двора па
је касније био и продат као роб – и Сенеке у
старом Риму коме је Нерон на крају сам добео
конопац да би овај окончао свој живот –
парадигме су процеса који су трансепохални.
Посматрамо ли процес реформе школства код нас током последњих пола века, од 1968. лако се запажа да се предмет филозофија мање или више систематски истискује из школа, па чак и из гимназија.
Још у античком свету и то не само у древној Грчкој и Риму однос између мудрих и моћних (царства духа и царства ћесара) био је испуњен трагикомилним догађајима. Филозофи су настојали да упућују владаре ка бољем свету; владари су их повремено толерисали а потом кажњавали. Судбина Платона у старој Грчкој кога је Дионисије Старији прогонио са двора па је касније био и продат као роб – и Сенеке у старом Риму коме је Нерон на крају сам донео конопац да би овај окончао свој живот – парадигме су процеса који су трансепохални.
Из столећа у столеће однос ума и моћи је све сложенији, пун противречности. Сигурно је да у том процесу не треба идеализовати филозофе. О томе имамо довољно сведочанстава још из древне Грчке у изузетном доксографском делу Диогена Лаерћанина „Животи и мишљења истакнутих филозофа”.
Током векова филозофи су најчешће мислили да могу моћне да искористе у реализацији својих снова о бољем свету. Моћни су, опет, користили умне само док су им служили, одмах после тога су се односили према њима сурово. У том погледу историја се непрекидно понавља и из ње се ништа не учи. У двадесетом веку готово да није било диктатора коме поједини филозофи нису носили скуте и градили култове о њима. Несхватљив занос Хајдегера Хитлером и његов однос према националсоцијализму еклатантан су пример трагедије филозофа и грађанина.
Филозофи који су били и остали нека врста
хероја духа били су или усамљеници, сужњи,
лишени могућности да утичу видније на
збивања. Данас такве хероје духа, који су
може се рећи реткост олићава један од
највећих филозофа и научника нашег времена
Ноам Чомски (1928) који већ годинама
указује на погубност савремених друштвених
институција, посебно оних у САД, на
опасност од империјалних претензија САД
и њихове опасности по човечанство.
Универзитети и академије наука једва да су били доступни онима који задржавају мање или више грађанску независност, о другим установама као што су школе да и не говоримо.
Ноам Чомски (Википедија)
Филозофи који су били и остали нека врста хероја духа били су или усамљеници, сужњи, лишени могућности да утичу видније на збивања. У двадесетом веку у својеврсне хероје духа спадао је француски филозоф и писац егзистенцијалистичке оријентације Жан Пол Сартр (1905-1980). Добитник Нобелове награде коју је одбио да прими јер је сматрао да је грађански свет неприхватљив и недостојан људског бића. Он се отуд ангажовао и као публицист, иступао у јавном животу Француске и Европе, посебно 1968. године.
Данас такве хероје духа, који су може се рећи реткост олићава један од највећих филозофа и научника нашег времена Ноам Чомски (1928) који већ годинама указује на погубност савремених друштвених институција, посебно оних у САД, на опасност од империјалних претензија САД и њихове опасности по човечанство.
Жан Пол Сартр (Википедија)
У нашем друштву процес елиминације предмета филозофија у реформама школства није нимало случајан. Анализе показују да је тај процес одмакао до те мере последњих деценија да је већ на самом крају. На филозофију се гледа или као непотребно спекулативно умовање далеко од праксе или као на опасност, јер она као критичка мисао може угрозити интересе енормно нараслих паразитских слојева у сфери политике, који су у условима слабих институција узурпирали огроман део материјалних средстава друштва и са позиција моћи разарају друштво у потпуности. Тако се наставља владајући кошмар у школству који ће продужити агонију нашег друштва уопште.
1. Н. О. Лоски један од најпознатијих руских филозофа 20. века творац интуиционистичког система, писао је о ставу према филозофији ондашњег министра кнеза Сиринског-Сихматова који је, заправо, на један начин луцидно запазио опасност од филозофије као критичке мисли за сваки поредак који не допуста промене у правцу нових визија које даје управо филозофија. Упор. N. O. Losski Histoire de la philosophie Russe des origines a 1950. ed. Payot, Paris, 1954, p.174. Видети превод Бранислава и Марије Марковић, ЦИД Подгорица, ИЦ Цетиње, 1995, стр. 233.
2. У Српском филозофском друштву је већ поодавно запажена све изразитија тенденција елиминације предмета филозофија у средњим школама и гимназијама. Јадранка Пешти, професор филозофије СТС „Милева Марић” из Титела, члан Извршног одбора СФД бави се годинама изучавањем процеса елиминације предмета филозофије у средњим школама и гимназијама Србије. Објавила је значајан рад о томе где се приказује наведени процес и статистичким подацима и табелама. Видети Јадранка Пешти „Настава филозофије у средњим школама Србије од 1990. до 2000. године” – Историја српске филозофије, И, приредила Ирина Деретић, Evro Giunti, 2011, стр. 541-552 .
