УТЕРИВАЊЕ (Г)ЛИСТЕ

Покушала је Српска академија наука и уметности недавно да упозори да се сви, баш сви морају вредновати (универзитети, факултети, појединци), како се то, иначе, деценијама чини у најпретежнијем делу света.

Станко Стојиљковић

Пашће 14. километар, ал` никада неће српски истраживачи. Е тај се није родио ко може да их сатерује на белосветске листе уиверзитета. Ко зна шта све тамо негде смишљају, и не схватајући да је код нас истраживање старије и од винчанског писма. Чим су први Срби загребали по облуцима из Дунава, знали су ко је најбољи.

Покушала је Српска академија наука и уметности недавно да упозори да се сви, баш сви морају вредновати (универзитети, факултети, појединци), како се то, иначе, деценијама чини у најпретежнијем делу света. Два уводна предавања: прво с мноштвом питања „шта да се ради”, друго исцрпно и дугачко, баш дугачко. Но, и то је боље него да су учесницима реченог округлог стола (а ништа није било округло) уручили моју књигу „Србија до Шангаја, и назад” из 2016. године. Зашто?

Зато што би се вајни научни радници, тако и даље себе ословљавају (а ја сам, дакле, новинарски радник), нашли у чуду. Још далеке 1993. сам кукурикнуо да су цитати пресудно мерило којим се самерава нечији научни допринос. Умало нисам завршио у лонцу: успротивила се министарка науке, успротивио се председник САНУ.

Два моћна гласа против једног заблуделог, како су ми тада учтиво објашњавали, изводећи ме на исправан пут. Пратећа вишемесечна бука и халабука потанко је описана у поменутој књизи.

Али када се ђаво једног усели, спаса вам нема. Завешће вас на погрешну стазу, у то не сумњајте. Испоставило се да сам први у Србији 2005. јавно упозорио да постоји Шангајска листа, на којој нема Универзитета у Београду. А две седмице раније, у истом дневном листу, дејствјујушћи ректор је изјавио да је најстарија високошколса устаова у Србији „светски бренд”.

Како је „светски бренд” када га нема међу 500 одабраних на планети? Тако сам се пред читаоцима запитао. И опет оваква и онаква тумачења, из којих сам, напокон, схватио да већина овдашњих делатника у истраживању не жели ни са ким да се пореди!

У међувремену је Доситејева (Обрадовић) задужбина осванула на Шангајској листи 2012. и све до 2018. се успињала. А онда је 15. августа ове године пала за 18 степеника и ко зна да ли ће икада више вратити у друштво „од 301. до 400 места”. И поново сам истог дана усамљено завапио у „Галакасији” да је то опомињући пад, насупрот лавини вести да је ове године увршћена од 401. до 500. места. Ни помена да је лане била неколико басамака више. Због чега се малтене нико од истраживача није огласио, осим новоустоличене ректорке?

Закључак препуштам вама, и да успут сами себи разјасните како се у наслову поткрало слово „г” између две мале заграде. У трећем смеру су могућа свакојака чуда!