Три су речи које посебним својим присуством витално повезују пределе интересовања академика Милоша Радојчића; преображај, сазнање и саосећање. Наравно, ове три речи нису само слова на папиру или flatus vocis већ, у ствари, делатни принципи које је овај суптилни човек опажао у свему на шта је положио свој поглед и усмерио пажњу.
Гордана Медић-Симић
Можемо ове делатне речи пронаћи у Радојчићевим препорукама које даје наставницима за извођење наставе математике, али и у његовој интерпретацији средњовековног сликарства, подједнако као и у разматрању будистичке философије, па и хришћанства. Како су доступни његови писани радови на ове различите теме, може нас изненадити постојаност приступа који одише свесношћу о значају личног доживљаја и утиска за сазнаваоца – било да је то човек који путује ка знању више матаматике или ка духовном просветљењу.
Ову постојаност приступа могуће је пратити кроз време и утврдити је и у тексту под називом „Педагошки проблеми математике” (1938) и у раду „О чаробном свету нашег средњовековног сликарства” (1940) , као и у студији „О Буди и будизму” (1968). Иако је реч о различитим темама, јасно је одмах да је текстове писао исти човек, јер одишу специфичном аутентичношћу потврђујући, на неки начин, стару идеју о томе да „учитељ не подучава оним што говори већ оним што јесте”.
Можда управо због тога у његовом тексту о педагогији у математици проналазимо тврдњу да ће „оне врлине наставника, које је он развио својим математским радом, проговорити целом његовом појавом; уредношћу, јасношћу, сигурношћу, разложношћу – у говору, држању, вођењу креде по табли. Тиме уче деца бар колико самим садржајем излагања” (Радојчић, 1938:4). Милош Радојчић је, тако, сведочио истину коју је и другима у својим радовима, суптилно препоручивао; за сазнање и спознају која води до преображаја (свести и знања) кључно је и најважније аутентично, лично искуство сазнаваоца. Јер, према његовом увиду – „живот је стално преображавање и већ садањом својом свешћу једва се можемо пренети у своју сопствену свест од пре више година” (Радојчић, 1938:4).
Он верује да је „древна људска свест више личила на свет снова” и да се више не може поновити онакав облик духовности какав је некада постојао, јер „човечанство иде напред, кроз смрти и васкрсе, и будућа духовност неће никада бити истоветна са оном што је прошла”
За педагоге је то важно знати, јер – уколико се процес преношења знања не води како би требало, ако „наставник не успе, знање ђака ће бити лажно знање, тегобно тражење мрака” (Радојчић, 1938:6). Због тога је и у педагошком раду важно саосећање; умети проценити како би требало прилазити детету и у којем узрасту за поједине делове математике. „Штетно је утувити неки апстрактан појам или закључак када још дете схвата само оно што опажа чулима и што може да оживи у машти…” (Радојчић, 1938:4).
Милош Радојчић (Википедија)
Потребно је познавати законе преображавања у сазнавању света, јер је једино тако могуће кретати се у ритму који је природан, усклађујући сопствене способности са структуром онога што се спознаје. У математику се улази постепено. Снаге које су успаване у нама ваља постепено будити, истиче Радојчић. Почиње се од чулних, пребројивих и „опипљивих” ентитета како би се постепено прелазило на оне на све вишим нивоима апстракције. Тако доживљај очигледности, важан у сваком моменту разумевања, бива све комплекснији и заснован на властитом, субјективном капацитету који би требало брижљиво градити. Јер, у основи сазнавања, у чарима, на пример, геометрије коју наводи Радојчић, лежи естетско искуство, један, „уметнички доживљај” за који су, како каже он, деца често отворенија него одрасли.
Уколико тај естетски моменат разумевања и сазнавања настави да се развија, он тече несметано; „осећа се нешто слично као при слушању музике. Радост од математике увек је музичке природе, само често измучене, гурнуте у подсвест. Само на овој и поменутој чулној подлози математика постаје наше знање. Па и научно проналажење, његова интуитивна страна, потиче из тих дубина.” (Радојчић, 1938:6). Управо на сличан, естетски начин, посматрајући преображаје субјективне свести у појединачном животу и, аналогно томе – промене у душевним способностима које се преливају из века у век, Радојчић разумева утиске које у посматрачу могу пробудити средњовековне слике.
Поново је одраз унутрашњег стања ствараоца, субјективни доживљај, у центру његове пажње. Међутим, како каже, управо се у тој рефлексији специфичне свести на уметничку подлогу очитава и велика промена настала у унутрашњем стању човека на прагу новог доба. Он верује да је „древна људска свест више личила на свет снова” и да се више не може поновити онакав облик духовности какав је некада постојао, јер „човечанство иде напред, кроз смрти и васкрсе, и будућа духовност неће никада бити истоветна са оном што је прошла” (Радојчић, 1940).
Имајући у виду да је Милош Радојчић био антропозоф, те да је ова мистична доктрина подржавала тежњу човека за духовним настојањима, потребно је пронаћи позицију духовног виђења којим је овај научник проницао у структуру реалности. Ова позиција омогућила му је да види доминирајући материјалистички светоназор који постепено преузима првенство над унутрашњим просторима, носиоцима истинских дубина које су врело преображаја, спознаје и саосећања.
У књизи „Будизам и хришћанство” приређивач Владета Јеротић говори о Милошу Радојчићу као о дубоко религиозном човеку који је најпре био веома заинтересован за источне религије – будизам и хиндуизам, као и за оснивача антропозофског покрета у свету, Рудолфа Штајнера. Према Јеротићевим речима, касније је, све више и дубље, математичар Радојчић био заинтересован за хришћанство и Богочовека Исуса Христа.
Буда (Пиксабеј)
Сама књига „Будизам и хришћанство” садржи оригинални есеј Милоша Радојчића под називом „О Буди и будизму” где је ова философија живота и религија разматрана на више планова. Цео есеј одише специфичним ставом од којег Радојчић не одступа – а то је да сам Буда није учио да истинито биће човека не постоји, већ да је изнад људских чула и њима условљених представа. У том смислу, Будине речи које je изговорио пред своју смрт, a преноси традиција: „Одлазим, почивајући на себи самоме”, Радојчић тумачи на следећи начин: „Одбацивши своје ниже ја, Буда изјављује да ће и у смрти бити, и темељити се на Себи самоме, на свом истинитом и вечном Бићу” (Радојчић, 1968:18).
Милош Радојчић на више места у свом разматрању будизма тврди да Буда никад није одговорио на питање. „Ко сам ја, у суштини?” не због тога што одговор не би постојао већ је веровао да је реч о великој и дубокој тајни која се човеку не може открити споља, већ се само изнутра може доживети
Веома често будизам је, Радојчић истиче у овом есеју, погрешно тумачен као промовисање пута у „ништавило” (нирвана). „Тако, погрешно схваћен будизам може се назвати нихилистичким, онтолошким или сазнајним нихилизмом, јер се протеже на сазнање а не на етику. То је горе од агностицизма, који пориче могућност сазнања, а не саму егзистенцију”, каже Радојчић (Радојчић, 1968:77). Он је мишљења да је Буда указивао на пут преображаја свести одбацивањем њеног материјалистичког устројства, иако никада о доживљају просветљења није говорио. Наиме, Радојчић на више места у свом разматрању будизма тврди да Буда никад није одговорио на питање. „Ко сам ја, у суштини?” не због тога што одговор не би постојао већ је веровао да је реч о великој и дубокој тајни која се човеку не може открити споља, већ се само изнутра може доживети.
Овде такође можемо уочити инсистирање Радојчићево на тумачењу будизма као метода ка субјективном искуственом доживљају просветљења непреводивог у речи или концепте. Поново примећујемо и значај педагошког момента који Радојчић уочава и у овој духовној школи, тврдећи да „нема сумње да је велика верност била Будина својој науци и својим ученицима” (Радојчић, 1968: 18).
Будино учење Радојчић назива науком, не без разлога. За њега, Буда је „један од оснивача научне систематике, анализе чињеница и феноменологије” (Радојчић 1968:87). Наиме, наш математичар верује да мишљење као такво игра велику улогу у методологији коју је Буда, на основу пута којим је и сам прошао – препоручивао. „Приметимо да се нирвана достиже пажљивим размишљањем” наводи Радојчић. И овде он указује на моменат саосећања, јер се „пробуђени” вратио, и поред тренутка колебања, да својим учењем подстакне и друге на путу ка просветљењу. Увежбавањем непрекидне самосвести човек развија „разумску душу” и емпатију, саосећање са свим бићима. Буда је љубав и саосећање мање истицао „речима, а више својим драговољно просјачким и проповедничким животом” (Радојчић 1968: 64).
Радојчић је настојао да у свом есеју представи Будину науку у различитим контекстима, па и у односу на хришћанство. У томе је био систематичан и прегледно је изложио најважније аспекте будистичког учења, кренувши од почетка – преображаја Будиног. Наиме, према предању, када је изашао међу народ, Буда је одржао свој први говор којим је истакао значај средњег пута; не би требало човек да се препусти искључиво свету, али ни да потпуно пређе у аскетизам. Након тога, представио је своје четири племените истине до којих га је његов рад довео. Ове четири племените истине односе се на сурову реалност животне патње које нико икада рођен није лишен, али и могућности њеног превазилажења. Патња произлази из жеље, тежње за чиме год било, а ко успе да се реши овог себичног стремљења и искорени га, тај ће се ослободити патње.
„Осмоструки пут” Будиног учења води ка томе: исправни погледи, исправне намере, исправне речи, исправни поступци, исправно уређење живота, исправно стремљење, правилна будност и правилна концентрација. Радојчић инсистира на томе да Буда, дакле, само указује на пут ка просветљењу и говори о сопственим мотивима, али не више од тога – јер се до истине стиже постепено, властитим прегалаштвом, управо, – како се улази и у математику. „Једини је исправан пут ка Знању – стрпети се док се не сазре за Тајну, одбацити све доктрине до којих може допрети незрео ученик” тврди Милош Радојчић. Управо се због тога у свом есеју он осврће на чињеницу да је Буда и сам говорио о „будама”, у множини; јер људи имају потенцијал да достигну просветљење личним напором и самосталним размишљањем, те се и то догађало кроз време.
Ипак, време или времена у којима живе људи су у константној промени која се одражава и на њихове способности и капацитете у односу према Истини. Према Радојчићевом тумачењу, постоји једна сутра у којој Буда говори о овом феномену. Он наводи следеће речи:
„За време првих пет столећа после Будине смрти његови ће ученици још бити довољно јаки да ће достизати сједињење са Истином; у пет следећих столећа ( првих пет после Христа) биће јаки у медитацији, у даљих пет биће јаки у учености, у следећих пет биће јаки у оснивању манастира; а у задњих пет столећа биће јаки у борби и надмудривању. Потом ће чиста Истина (Дарма) постати невидљива” (Радојчић, 1968: 68).
Ово време „борбе и надмудривања” Радојчић види у времену у којем је живео и до краја двадесетог века. Време „невидљивости” чисте Истине он смешта у доба којем смо савременици и које је уследило. Готово да се овај став подудара са оним који Радојчић износи у свом схватању разлике данашњег и средњовековног сликарства где је спољашњост преузела доминацију над унутрашњоћу а материјално над духовним.
Христос (Пиксабеј)
Наравно, он је имао у виду и неслагања која су, услед различитих способности „ученика” у различитим временима и на различитим просторима, настајала у схватању саме Будине науке. Велико размимоилажење, тврди Радојчић, догодило се у трећем веку пре Христа када су се на сабору будистичких монаха у Патни (Индија) формирале две главне струје будизма. Већину су чинили они који су се приклонили строгом, али више интелектуалном ставу, а мањину они који су предност давали искуственом доживљају, али исто тако и његовом слободнијем тумачењу. Тако су се развили Тхеравада (већински, од противника названа Хинајана – „мали систем”) и Махајана („велики систем”) будистички приступи од којих, према Радојчићевим увидима, ниједан на задовољавајући начин не изражавају Будино учење.
Према његовим речима, иако је Тхеравада задржала Будин став строге (само)дисциплине „нема их много који постижу више од извесне стоичке дисциплине осећања, воље и мишљења”. Не хтети сопствена искуства превести у речи, сматра Радојчић, у неким је приликама оправдано, у другима није. „Није ли у темељу Будина става и велико страхопоштовање пред светињом Истине, која се открива само чистоме, који се сасвим одрекао себе?” (Радојчић 1968:73).
Из претходних речи личност самог Милоша Радојчића можемо назрети као ватрено интровертну, ону која пут до вишег „ја” проналази прокрчујући пут у „себи самом”. У том смислу, Радојчић и не сматра да би постојао неки егзотерни и езотерни будизам, већ један и исти пут; методологија која води до искуственог доживљаја, увида који поседује преображавајуће дејство на човека (метаноја). Ово су, према његовим речима, сазнања која „превазилазе философију и објављују се у просветљењу – Посвећењу. То философи најчешће нису схватали, већ у оквиру дискурсивног мишљења тражили, не само методу, већ и сам циљ” (Радојчић, 1968:85).
Преображај, сазнање и саосећање, тако, остају три моћне речи које у Милоша Радојчића повезују педагогију, естетски доживљај средњовековног сликарства и духовна стремљења ка просветљењу
Сазнавањем се преображава човек и расте његово саосећање, а тиме и његова самосвест. „Кроз самосвест преображава се цело човечје биће” каже наш математичар (Радојчић, 1968: 90). И због тога, он проналази да је „величина Исусове самилости прерасла у моћ лечења… те је Христова вера највише посвећење” (Радојчић 1968:98). Посматрајући развој човечанства на Земљи као буђење Бога у човеку, Радојчић истиче да је човечанство болесно у самом начину „како људи доживљавају своју самосвест” (Радојчић 1968: 98). Онај преображај сазнања и саосећања, он проналази у парадоксу спољашње невидљивости процеса преображаја који указује на његову духовну видљивост. Због тога је значајно лично, искуствено доживљавање сазнања и увида који се одвијају у „невидљивом свету” унутрашњег човековог простора.
Завршавајући свој спис о Буди и будизму управо на Цејлону, где је, према сопственим речима, уз писање и учио и проверавао научено, Радојчић нас поставља пред питање „Није ли невидљивост знак доласка моћнијег Светла, које засењује и саму Будину науку, или се ова сједињује с Њим?” (Радојчић, 1968:102).
Преображај, сазнање и саосећање, тако, остају три моћне речи које у Милоша Радојчића повезују педагогију, естетски доживљај средњовековног сликарства и духовна стремљења ка просветљењу. Кроз све ове пределе делатности људског духа провејава трајни императив упознавања и васпитавања самог себе и сопствених искустава. О томе Радојчић пише и у тексту о педагошким проблемима математике: „Можда је најважније самоваспитавање наставника. Највише даје само искуство, које се стиче истодобним самоваспитавањем и васпитавањем васпитаника” (Радојчић, 1938:7). Он каже да је добром наставнику лако да влада својом струком и својим говором јер га на рад „не покреће никакав себичан мотив, него чиста љубав спрам општег живота што се буди и расте ту, пред његовим очима и његовим дахом” (Радојчић, 1938: 7).
Тачно тридесет година касније, пишући са Цејлона свој допис В. Јеротићу о будизму, овај ће човек којега приређивач описује као „изузетно скромну, племениту личност, високообразовану, готово са подједнаким уметничким и научним талентима” (Јеротић, 2003:7) , сведочити о духовним путевима. То су оне методе (грч. метходос – пут) које воде до преображаја човекова стања и ослобађања личних унутрашњих простора у шире, сакрално пространство, у спознају Светости света.
Литература
Радојчић, М. „О Буди и будизму” у „Будизам и хришћанство”, приредио В.Јеротић, Гутенбергова галаксија, Београд, 2003.
Радојчић, М. „О чаробном свету средњовековног сликарства”, Народна одбрана, Београд, 10 (1940), 42, 43,44,45
Радојчић, М. „Педагошки проблеми математике”, часопис „Удружење студената математике”, бр.4 , стр. 1-7, Универзитет у Београду, 1938.
Трифуновић, Д. „Тиха и усрдна молитва Милоша Радојчића”, Народна књига АЛФА, Београд, 1995.
