Инерцијалне силе масе гасова атмосфере су највеће на екватору, а најмање на половима; тако стварају притисак инерцијалних сила. Највећи притисци су на екватору у правцу путање револуције, а најмањи у околини полова. Гасови теже да се са места већег притиска померају ка месту мањег притиска где се подижу на виши ниво.
Радован Ђукић
Хипотезом о настанку плиме и осеке објашњен је механизам настајања и права природа ове појаве. Последица убрзаног кретања Земље, од афела до перихела њене орбите, јесте улегнуће воденог омотача и очигледно сведочи о дејству силе на планету у правцу и смеру орбиталне путање. Земљино убрзано кретање изазива инерцијалне силе масе Земљиног воденог омотача. Облик Земље је кугла-лопта-сфера, па дејство силе која маси планете даје убрзање није једнако на свим површинама.
Позната је тачна брзина Земље у афелу и
перихелу, и разлика брзина је готово 1.000
метара у секунди! Према томе, логично је
да се Земља креће убрзано ка перихелу, а
успорено ка афелу путање. Убрзано кретање
масе Земље последица је дејства силе.
Ни притисак инерцијалних сила масе воденог омотача није једнак на свим местима на Земљи. На местима највећег притиска инерцијалних сила јавља се депресија нивоа воденог омотача – ОСЕKА, како је то овом хипотезом и објашњено. Вода се од места деловања вишег притиска инерцијалне силе водене масе креће ка месту нижег притиска деловања инерцијалних сила водене масе, где се ниво подиже и на обалама мора настаје ПЛИМА!
Позната је тачна брзина Земље у афелу и перихелу, и разлика брзина је готово 1.000 метара у секунди! Према томе, логично је да се Земља креће убрзано ка перихелу, а успорено ка афелу путање. Убрзано кретање масе Земље последица је дејства силе. Дејство силе на Земљину куглу изазива инерцијалне силе маса воде чије је дејство објашњено овом хипотезом!
И поред ових логичних доказа, постоје и докази који произилазе из посматрања и прецизних мерења, а иду у прилог моделу описаном у „Хипотези о настанку плиме и осеке”! Наиме, НАСА и друге агенције су пар деценија мериле милиметарском прецизношћу ниво светских мора!
Избочина гасова
Један од извештаја о резултатима поменутих мерења може се искористити као доказ тврдњи изнетих у „Хипотези…”! Такође, измерене вредности нивоа светских мора не одговарају очекиваним вредностима, па истраживаче доводе у недоумицу! Можда би по разматрању „Хипотезе о настанку плиме и осеке”, истраживачима резултати били јаснији?
На следећој слици приказан је извештај о стању нивоа светских мора.
*****(Плава боја приказује депресију, бела – просечни ниво, а црвена издигнут ниво воде светских мора)!
Поред ефеката на води светских мора, насталих убрзаним кретањем Земље током револуције, и ротација Земље око своје осе утиче на стање кретања водених маса. Земља ротира од запада ка истоку, тако да се непрестано мења место најинтензивнијег деловања притиска инерцијалних сила маса воде. То је узрок настанка морских таласа, поред таласа које изазива и појачава ветар. Такође, овај комбиновани утицај револуције и ротације планете Земље даје својеврстан погон за кретање морским струјама! Уз нагиб осе ротације, који износи око 23,5 степена према еклиптици, једноставно је објаснити како то топла Голфска струја из тропских области океана долази до обала Велике Британије, под притиском инерцијалних сила масе воде светских мора!
На следећој слици је приказ токова океанских водених струја. У чланку уз слику дато је објашњење да је циркулација водених струја последица микротурбуленција (реда неколико сантиметара) на дну океана!? „Хипотеза о настанку плиме и осеке”, очигледно, нуди реалније објашњење циркулације водених струја светских океана!
* * *
Ротација Земље узрокује смену плиме и осеке, и то: две смене код полудневних плима и једну смену код дневних плима!
На свакој планети на којој постоји
омотач флуидног типа (вода или гас)
мора постојати ефекат плиме и осеке!
Овде наведени докази резултат су мерења и посматрања стања кретања и понашања светских мора, који потичу из поузданих извора и веома се добро уклапају у модел у „Хипотези о настанку плиме и осеке”! И обратно, разматрање „Хипотезе…” даје повољније елементе за разумевање резултата ових мерења и посматрања!
Све планете током револуције око звезде морају имати елиптичну путању, самим тим и афел и перихел са различитим брзинама планете, па се све оне непрестано убрзано крећу. На свакој планети на којој постоји омотач флуидног типа (вода или гас) мора постојати ефекат плиме и осеке!
Венера, Земљи суседна планета, поседује атмосферу коју претежно чини угљен-диоксид (CO2) са 96,5% учешћа. Атмосферски притисак на Венери је око 92 бара, реч је о веома густој атмосфери! Инклинација Венерине осе ротације износи око 3,4 степена према еклиптици.
Поглед на Венерин јужни пол, снимљен у микроталасном спектру!
На фотографији се јасно уочава велика избочина настала нагомилавањем гасова Венерине густе атмосфере на јужном полу. Према „Хипотези о настанку плиме и осеке”, то је сасвим очекивано јер је нагиб Венерине осе ротације према еклиптици веома мали. Дакле, инерцијалне силе масе гасова Венерине атмосфере су највеће на екватору, а најмање на половима. Тако стварају притисак инерцијалних сила масе гасова Венерине атмосфере. Највећи притисци су на екватору (ОСЕKА) у правцу путање револуције. Најмањи притисци су у околини полова. Гасови теже да се са места већег притиска, померају ка месту мањег притиска где се подижу на виши ниво, те тако стварају ПЛИМУ. Сличну избочину можемо очекивати и на Венерином северном полу.
Венерина ротација траје око 243 земаљских дана. Kада би ротација била много бржа, ова „мистериозна избочина” имала би правилнији облик!
***
Сатурн је гасни џин, чији је састав 93% водоника и око 5 % хелијума! Његова оса ротације је нагнута око 26 степени, а период ротације је око 10,5 сати. И на његовом северном полу је откривена „мистериозна појава”. НАСА-ина сонда „Касини” је крајем 2012. снимила, током десетак сати прелета, неколико фотографија на којима се види шестоугаоно поље (hexagon) на његовом северном полу. Имајући у виду нагиб осе ротације (26 степени) и брзину ротације, према ранијим објашњењима и моделу „Хипотезе о настанку плиме и осеке”, могуће је закључити да је шестоугаоник, заправо, маса подигнутих гасова (ПЛИМА).
На подигнуту масу гасова делује јака центрифугална сила јер Сатурн веома брзо ротира, Зато, на правцу ка зениту и надиру, дејство центрифугалне силе на масу подигнутог гаса формира угао! Kада би Сатурн много спорије ротирао, уместо шестоугаоника на половима би се оцртавала елипса!
Мешање вода
У вези са доказивањем „Хипотезе о настанку плиме и осеке”, интересантан је још један природни феномен, појава на површини мора, тачније у Аљаском заливу. Река Kупер, дугачка око 460 километара, потиче од глечера Kупер у дубини територије Аљаске и улива се у источо подручје залива Принц Вилијам. Собом носи тешку глину и седименте богате гвожђем. Тако њена вода доспева у слану морску воду и са њом се мешајући ствара обојену смешу, која се битно разликује од уобичајене боје површинске морске воде.
Океанограф проф. Kен Бруланд; са Калифорнијског универзитета Санта Kруз, уочио је и снимио ову појаву сусрета вода различитих боја. Ова два подручја различито обојених вода се УЗАЈАМНО ПОДИЖУ ЈЕДНО KА ДРУГОМ, тако да стварају ВОДЕНИ БРЕГ у правцу север-југ. Јасно се уочава и пена морског таласа, која сведочи о СУДАРУ маса различито обојених вода. И ова граница-брег није статична, већ се креће од истока ка западу!
Захваљујући разнобојности воде, појава је лако уочљива. Kако долази до судара водених маса, јасно је да је то учинак издизања маса воде, према моделу „Хипотезе о настанку плиме и осеке”! Kретање овог воденог брега је од истока ка западу, што према „Хипотези…” има смисла јер Земља ротира од запада ка истоку!
Истоветни феномен могуће је видети и са најсеверније тачке Данске, где је дански туристички центар Скаген. То је „сусрет” вода Балтичког и Северног мора. Ова појава виђена је и у Мексичком заливу где се улива река Мисисипи!
Поменути водени брегови видљиви када је мирно море, и требало би да имати оријентацију да за око 23,5 степени одступају од правца севера према истоку!
