Иако по рођењу Јеврејин, однос Алберта Ајнштајна према јеврејству (мојсијевству) нипошто није био једнозначан; он није био обредно религиозан, никада није упражњавао обреде јеврејске заједнице из које је потекао. Ту је реч о специфичном типу религиозности који се понекад назива интелектуална религиозност, а писци који су се раније бавили његовим погледима најчешће су то називали космичком религиозношћу.
Проф. др Радомир Ђорђевић
Да ли је Алберт Ајнштајн био религиозан?
За целовиту слику о погледима овог мислиоца било је потребно проучавање свих објављених радова и обимне архивске грађе која се чува у појединим светским центрима, и то систематски. Таквим истраживањем се позабавио Макс Џемер (1915), један од истакнутих научника, историчара и филозофа науке, који је сарађивао са Албертом Ајнштајном у свом делу „Ајнштајн и религија; физика и теологија”, које представља прво целовито приказивање погледа овог мислиоца на основу кога можемо да судимо о изворним ставовима творца теорије релативности.
Из дугогодишњих проучавања Макса Џемера стиче се умногоме друкчија слика него што је она из пређашње литературе, што је разумљиво. Творац теорије релативности изазвао је, иначе, обрт не само у физици него и у општем гледању на свет, у филозофији. Иако се прави смисао његових научних и филозофских гледишта споро увиђао, штавише дуго је оспораван и међу самим научницима (добитници Нобелове награде Штарк, Филип Ленард и други), интересовање је расло.
Сам Алберт Ајнштајн, треба подсетити,
стекао је образовање не само из јудаизма
него, доцније у школи и из католицизма,
а и сам је доста читао списе из других
духовних традиција.
У различитим приликама и на позив разних установа, нарочито у доба емиграције у САД, он је саопштавао своје погледе не само о проблемима науке и филозофије него и о многим проблемима друштва, о најбољем уређењу друштвених односа, о правима човека, о жени.
Треба подсетити на чињеницу да као емигрант није увек и до краја јасно износио своја схватања у настојању да избегне веће неспоразуме у разним заједницама којима се обраћао. Упркос томе, био је нападан и у неким ондашњим ционистичким радикалним круговима који су настојали да његов ауторитет користе у својим политичким акцијама. Филозофски погледи и однос према религији био је предмет највећих интересовања.
Управо у тој области утицај ондашњих опречних и радикалних идеологија доводио је до извесног избегавања потпуне отворености не само Ајнштајна, него других научника, филозофа, уметника, стваралаца уопште. А творац теорије релативности у свом нестандардном изразу користио је неретко и нејасне формулације, прожимане и специфичним хумором, остављајући тако могућност за различите интерпретације.
Стихови из „Курана”
Када се завршио стваралачки и животни век, након одређене нужне временске дистанце, створили су се услови за нову слику о Алберту Ајнштајну као мислиоцу, човеку, па и о његовој филозофији, посебно о филозофији религије. Овде ваља разликовати личну религиозност, која је уосталом еволуирала од раног детињства када је на одређени начин био религиозан, преко каснијег напуштања тих уверења до врло специфичног становишта „космичке религиозности” изграђеног у познијим годинама.
По рођењу био је Јеврејин, али однос према јеврејству (мојсијевству) нипошто није био једнозначан; он није био обредно религиозан, никада није упражњавао обреде јеврејске заједнице из које је потекао. Генерално посматрано, у мисаоном развоју у целини може се запазити једна константа: изразита индивидуалност, самосвојност која се није уклапала ни у један оквир ондашњих духовних оријентација или покрета, због чега су и проистицали неспоразуми, оптужбе за атеизам, прокомунизам итд.
Када је реч о Ајнштајновој теологији,
ту треба имати у виду његова слободна,
фрагментарна размишљања о могућем
творцу свега постојећег.
Из данашње перспективе онима који немају одговарајући увид може изгледати чудно да су и поједини исламски теолози налазили неке стихове из „Курана” који су могли да се тумаче у духу Ајнштајнових идеја о простору, времену и космосу, испољавајући разумевање или подржавајући извесне ставове овог мислиоца. Овде је реч о изузетно образованим интелектуалцима који су на основу упоредних анализа великих „објављених” религија и модерне физике и космологије могли да уђу у расправе на највишем теоријском и филозофском нивоу.
Сам Алберт Ајнштајн, треба подсетити, стекао је образовање не само из јудаизма него, доцније у школи и из католицизма, а и сам је доста читао списе из других духовних традиција. Тако су се његова општа филозофска гледишта формирала на веома широкој и разноликој традицији – он је настојао да из сваке од великих религија узме оно што је оцењивао као значајно, избегавајући искључивости које су карактерисале како прозелите тако и многе друге људе, што је остало до данас.
На Ајнштајна су у некој мери, према самом његовом казивању, утицали бројни филозофи, научници, иначе врло различити по својим погледима: Барух де Спиноза, Имануел Кант, Дејвид Хјум, Џон Стјуарт Мил, Андре-Мари Ампер, Ернест Макс, Анри Поенкаре, Херман фон Хелмхолц, Карл Пирсон итд. Изузимајући Спинозу, чији су поједини погледи били нека врста константе, остали поменути мислиоци, и неки други, делимично су утицали на Ајнштајна; одређивање мере тог утицаја спада, управо, у најсложеније проблеме интердисциплинарног карактера, тек тада се утврђује степен оригиналности једног мислиоца.
Спинозин утицај
Барух де Спиноза је утицао, пре свега, својим пантеизмом и може се рећи да је Алберт Ајнштајн био под највећим утицајем овог мислиоца. У средишту свих Ајнштајнових преокупација био је покушај да се проникне у природу „светске грађевине”, која га је опчињавала, нарочито у погледу начина деловања законитости природе; строгост и правилност у дешавањима изазивала је његово дивљење те је допуштао претпоставку да је у основи тих дешавања неко суперарационално биће. Наравно, он није давао никакве доказе у прилог те генералне хипотезе. Управо у вези с тим његовим ставом је и поменута космичка религиозност.
Када је реч о Ајнштајновој теологији, ту треба имати у виду његова слободна, фрагментарна размишљања о могућем творцу свега постојећег. Та размишљања више показују психолошки фон његових трагања, често су прожета духовитошћу и хумором, који илуструје његову скепсу у погледу могућности да се о томе свему каже нешто одређеније, што је подложно разматрању. Овде можемо да подсетимо на опаску да себе сматра „дубоко верујућим неверником”.
За разлику од физике, у којој се знања изводе на основу система различитих доказа, теоријских и експерименталних, у сфери „првих и последњих начела свега постојећег” – у космологији није могућ тај ступањ егзактности, неопходне су генералне хипотезе на којима се гради све остало.
Ајнштајнова „теологија” нема ону систематичност, релативну конзистентност, што је једна од основних карактеристика теологије као доктрине, да не говоримо о томе да се она не може уклопити ни у једну од постојећих теологија у погледу неопходне ортодоксије. Ту је реч о специфичном типу религиозности који се понекад назива интелектуална религиозност, а писци који су се раније бавили његовим погледима најчешће су то називали космичком религиозношћу.
Ако имамо у виду ствараоца који ствара целином свога бића, концентришући све своје снаге на решавању неког проблема, онда ће се јасно видети да је однос измећу науке и религије комплексан и да ове области нису увек у искључивој супротности, као што се често мисли. Уколико с гледишта психологије стваралачког поступка истражујемо настанак нових резултата, парадигми, онда и религијска осећања као известан импулс имају своје одређено значење, јер се стваралачки процес одиграва и на фону разноврсних емоционалних чинилаца у које, без сумње, спадају и религијски.
Религиозност је, дакле, психолошки чинилац и тек посредно поприма епистемолошки значај, ако је била подстицајна на било који начин.
Научници и „религиозност”
Однос великих научника према религији, њихова „религиозност”, предмет је бројних књига и расправа. Библиографије радова о Исаку Њутну, Чарлсу Дарвину и Николи Тесли, на пример, веома су обимне. Из прегледа тих текстова лако се запажа да приказивање немају увек основу у опусу самих научника, запажа се субјективни став писаца, неретко и сасвим апологетски, са становишта неке од владајућих или утицајних концепција.
Један од главних узрока била је неодређеност значења појма религиозност – полазило се од тога да је значење јасно, међутим и у списима теолога тај појам није ни изблиза једнозначно одређен. Разноврсност и еволуција религиозног искуства, као да се пренебрегава: од индиферентности до ступњева религиозности који су постављени као норма, водили су различити путеви, доспевало се до разних беспућа, необичне су и метаморфозе од теизма ка атеизму, и обратно.
Једино реч уметника може да изрази те разноврсне метаморфозе. Идеологије су се показале као знатна препрека да се дубље проникне у тај, без сумње, сложен комплекс проблема.
