Kласни рат о којем говори Ворен Бафет прераста у рат између капитала у облаку, оклопљеног вештачком интелигенцијом, и светског прекаријата осуђеног да заувек остане на губитничкој страни. Kакве год политичке погледе да заступамо и какве год да су нам аспирације, требало би да нам је свима већ јасно да таква економија није ни прихватљива ни одржива.
Др Јанис Варуфакис
Kрајем маја смо коначно добили једну добру вест: вештачка интелигенција је омогућила развој антибиотика који може да убије егзотичну супербактерију отпорну на све постојеће антибиотике. Kористећи вештачку интелигенцију, алгоритам је мапирао хиљаде хемијских једињења у кључним протеинима Acinetobacter baumannii, бактерије која изазива тако тешке упале плућа и инфекције рана да ју је Светска здравствена организација прогласила за једну од три највеће претње за човечанство.
Kада је мапирање завршено, вештачка интелигенција је понудила ефикасан лек са својствима која постојећи антибиотици нису поседовали. Производња лека који спасава људске животе не би била могућа без вештачке интелигенције. То је епохално научно постигнуће. Али ова прича има и мрачну страну. Сећате ли се Криса Смалса, радника „Амазона” који је организовао штрајк запослених у складишту на Статен Ајленду у Њујорку због услова рада за време пандемије?
Смалс се накратко прославио када је откривено да су после његовог отпуштања богати и моћни директори „Амазона” организовали телеконференцију на којој је испланирана кампања да се Смалс и његова борба оцрне у очима јавности. Упркос свему, Смалс је неколико година касније успео да оснује први (и засад једини) формално признати синдикат запослених у „Амазону” у Сједињеним Државама. Данас се слични покушаји сузбијају применом оне исте технологије која је произвела антибиотик за супербактерију.
Смалсов успех био је тежак ударац за менаџере „Амазона” који су годинама подучавани да користе сва средства, дозвољена и недозвољена, да спрече оснивање синдиката. Видео-материјал за обуку менаџера, који је процурео 2018. године, био је посвећен препознавању симптома радничког самоорганизовања. Менаџери су добили препоруку да камере за надзор поставе и ван „Амазонових” складишта да би приметили раднике који се задржавају у близини после истека смене и можда наговарају колеге да се придруже синдикату. Охрабривани су и да прислушкују разговоре запослених и обрате пажњу на кључне речи као што су „плата од које се може живети” или „осећам се исцрпљено”.
Човечанство се показало способним да развије вештачку интелигенцију и алгоритме који декодирају протеинску грађу бактерије – без додатних интервенција човека – и предлажу ефикасне лекове. Зар је било ко мислио да конгломерати попут „Амазона” неће искористити прилику да идентификују и елиминишу оне позиције у ланцу снабдевања за које вештачка интелигенција установи високу вероватноћу покушаја синдикалног организовања?
Убрзо су примитивне методе надзора замењене или бар допуњене новим софтверским пакетима. Портал Recode је 2020. известио да је „Амазон” купио геопросторну конзолу (SPOC) за надзор радника наклоњених синдикалном организовању. Магазин Vice је показао како су кадровске службе „Амазона” пратиле мејлинг листе и Facebook групе запослених у циљу предвиђања могућих сивих штрајкова, обустава рада и сличних заједничких акција.
Овај софтвер групише својства и понашања радника на основу тога колико су им блиске синдикалне иницијативе. Ипак, показане предиктивне моћи нису задовољиле шефове „Амазона”, па је компанија наложила регионалним менаџерима да наставе да мотре на раднике на стари начин. Сада је све то засењено могућностима које доноси вештачка интелигенција. Зашто мотрити на запослене, прислушкивати их или пратити њихове објаве на Facebook-у помоћу посебног софтвера, ако је централизована вештачка интелигенција способна да детектује све фразе и облике понашања који указују на наклоњеност синдикатима у сваком „Амазоновом” складишту, аутоматски, у реалном времену и бесплатно?
Посебно узнемирава податак да се у борби против синдиката користе они исти научни пробоји који су омогућили проналажење лека за супербактерију. Пре вештачке интелигенције, истраживачи су молекуле груписали као векторе који садрже или не садрже одређене скупове хемикалија. Тај процес се није разликовао – и није био ништа ефикаснији – од коришћења SPOC софтвера за груписање радника према процењеној склоности синдикалном организовању.
С друге стране, вештачка интелигенција која је створила нови антибиотик користи неуронске мреже и моделе машинског учења који су омогућили да се истраже хемијски простори за чије истраживање би људима биле потребне деценије. Исти системи су обучени да анализирају молекуларну структуру протеина бактерије и пронађу једињења за која постоји вероватноћа да ће је убити. Вештачка интелигенција исти процес користи за сузбијање синдикалног организовања. Разлика је у томе што су уместо хемијских простора и молекула предмет истраживања складишта и радници који у њима бораве, радници чији се подаци континуирано прикупљају у реалном времену помоћу електронских уређаја које морају да носе са собом док су на послу – чак и када пођу у тоалет.
Системи засновани на вештачкој интелигенцији самостално уче да развијају стратегије за неутралисање изабране мете, било да је то група протеина унутар бактерије или група радника у просторији за паузу. Вештачка интелигенција разлаже мету на векторе који се онда користе да се вероватноћа елиминације доведе до максимума. То је било неизбежно. Човечанство се показало способним да развије вештачку интелигенцију и алгоритме који декодирају протеинску грађу бактерије – без додатних интервенција човека – и предлажу ефикасне лекове. Зар је било ко мислио да конгломерати попут „Амазона” неће искористити прилику да идентификују и елиминишу оне позиције у ланцу снабдевања за које вештачка интелигенција установи високу вероватноћу покушаја синдикалног организовања?
Економисти самоуверено тврде да ће се закони понуде и тражње побринути да технолошке промене увек раде у нашу корист. То је заблуда која им помаже да одврате поглед и занемаре злоћудне облике класне борбе која се одвија пред њима, уништавајући животе милиона људи и стварајући макроекономско окружење неспособно да произведе довољно тражње (свакако не без неодрживог задуживања) за количине робе које технологија може да произведе.
Ворен Бафет, човек који се обогатио пре свега захваљујући томе што је игнорисао заблуде у којима економисти живе, једном је рекао да је класна борба и те како стварна и да је његова класа у тој борби толико надмоћна да би победила и везаних руку. Било је то пре него што су дигитални уређаји нахрањени алгоритмима заменили предраднике у производним халама и наметнули темпо рада и режим надзора поред којих фабрика из Чаплинових Модерних времена изгледа као рај за радничку класу. Kао да то није било довољно, сада ће вештачка интелигенција омогућити конгломератима да елиминишу једину институцију која је радницима пружала бар мало моћи у свету ком је практично више немају: радничке синдикате.
Kласни рат о којем говори Ворен Бафет прераста у рат између капитала у облаку, оклопљеног вештачком интелигенцијом, и светског прекаријата осуђеног да заувек остане на губитничкој страни. Kакве год политичке погледе да заступамо и какве год да су нам аспирације, требало би да нам је свима већ јасно да таква економија није ни прихватљива ни одржива.
(Пешчаник)
