ВИДИМО РЕП, НЕ И ЛАВА

Поједини научници верују да је цео космос огроман холограм, и то је недавно изнова поткрепљено. Не тврде да је то нека врста измишљене симулације из филма „Матрикс”, већ да би, иако мислимо да живимо у тродимензионалном космосу, он могао имати тек две димензије. Шта је записао Алберт Ајнштајн?

Када је Луј XV затворио гробље Сен Медар у Паризу, филозоф Волтер је заједљиво приметио: „По наређењу краља, Богу је забрањено да тамо изводи чуда”.

Повод за владареву одлуку била су масовна окупљања народа на гробу Фрасоа Париског, на којем су се – како је забележено – догађала чудесна исцелења. Годинама после смрти јансенистичког ђакона (1. мај 1727.) долазили су убоги, кљасти, губави и болесни да потраже спас за своју муку. И многима је, судећи према сведочењима, некаква недокучива сила помогла.

Истовремено се одигравало још једно необично збитије: највернији следбеници тобожњег чудотворца доживљавали су најсуровије кажњавање, а да нису поклекли, чак нису ни задобили ране када су их посекли ножевима, мачевима и секирицама!

Дубље постојање

Уз мноштво сличних појава, и ову је Мајкл Талбот (преминуо 1992.) уврстио у занимљиву и узбудљиву књигу „Холографски универзум” (издавач „Артист” из Београда), настојећи да их растумачи позивајући се на двојицу врхунских научника, физичара Дејвида Бома и неурофизиолога Карла Прибрама.

Први је обелоданио да је универзум џиновски холограм или, како више воли да каже, (неухватљиво) холокретање, а други је на истоветан (холографски) начин описао људски мозак.

Наш мозак памти на сродан
начин, доказано је да је
памћење расуто свуда.

За Дејвида Бома, наводи се у књизи, стварност свакодневног бивстовања је само опсена, испод почива дубљи ред постојања из којег се рађају предмети и појаве нашег физичког света умногоме слични приказу холограма на холографском филму. Дубоки је назвао нераслопљеним или импликатним поретком, а површински расклопљеним или експликатним написавши да „прошлост делује у садашњости као нека врста импликатног поретка”.

Холограм је тродимензионална слика, настала раздвајањем ласерског зрака, на којој је у сваком делићу сачувана целина. Наш мозак памти на сродан начин; доказано је да је памћење расуто свуда, што је, највероватније, објашњење за то како је могуће у просечном животном веку упамтити, чак, 280.000.000.000.000.000.000 бита података! На онову тога је касније објашено тзв. фотографско (ејдетско) памћење, каквим се, поред осталих, одликовао Никола Тесла.

Андромеда у нокту

Идући трагом Дејвида Бома, Мајкл Талбот закључује да се у сваком делу космоса налази нерасклопљена целина, а то значи да бисмо у нокту палца наше леве руке, када бисмо знали како, могли да нађемо галаксију Андромеду или да опазимо први сусрет Клеопатре и Цезара. Зато што је „свака ћелија нашег тела нерасклопљен цео космос”.

И упустио се у одгонетање малтене свих неразјашњених збивања: паралелних светова, лудицних снова, вишеструких личности, чудесних оздрављења, психокинетичких моћи, астралних путовања, рендгенског виђења, опажања ауре, вантелесних искустава, блиских сусрета са смрћу, моменталног знања, скокова ка вишој свести и тако редом. Узбудљиво казивање зачинио је обиљем описа и позивања на проучавања широм света, што је најдрагоценији допринос будућим тумачима.

На самом почетку Мајкл Талбот је признао да је одабрао гледиште с кудикамо више оспоравалаца него присталица међу научницима, имајући на уму претпоставку Дејвида Бома. И помиње да се тој мањини приклонио познати физичар и математичар Роџер Пенроуз. Уколико прочитате књигу „Царев нови ум”, схватићете да он увелико оспорава сваки покушај да се изван научних закона установи ма које тумачење стварности и да искључује ма какво завиривање у будућност.

Роџер Пенроуз сматра да ће
новом поимању стварности помоћи
квантна гравитација.

Поменуто дело, наиме, представља један од најтемељнијих подухвата да се – у сагласју с досадашњим научним сазнањима – дочара неухватљива спона која спаја дух и материју. Роџер Пенроуз сматра да ће новом поимању стварности стазу утрти обједињена теорија под називом – квантна гравитација. Тек тада ћемо разумети у каквој су спрези два њена света – бесконачно велики универзум и бескрајно сићушне честице.

Алберт Ајнштајн је записао: „Природа нам показује само реп лава. Али ја сам сигуран да негде постоји и лав. Чак и ако не можемо да га видимо целог зато што је превелик.”

Холографско начело

Поједини научници, заиста, верују да је цео космос огроман холограм, и то је недавно изнова поткрепљено. Не тврде притом да је то нека врста измишљене симулације из филма „Матрикс”, већ да би, иако мислимо да живимо у тродимензионалном космосу, он могао имати тек две димензије. Такво становиште произлази из теорије која се назива – холографско начело.

Постоји, дакле, удаљена дводимензионална површина која садржи све податке потребне да се потпуно опише наш свет. Управо као код холограма, они се пројектују на начин да изгледају тродимензионално. Као ликови које гледамо на ТВ екрану.

Истражујући неправилности у космичкој микроталасној позадини, накнадни сјај „Великог праска”, теоријски физичари и астрофизичари пронашли су довољно доказа који подржавају холографско објашњење космоса. У суштини, има их колико и за традиционално тумачење ширења космоса (инфлација).

Замисао је први пут предложена деведесетих година прошлог века. Холографски космос са свим информацијама које чине нашу тродимензионалну стварност (плус време) садржан је у дводимензионалној површини на њеним границама.

Замислите да све што видимо,
осећамо и чујемо у три димензије
потиче из дводимензионалног поља.

На кредитној картици

Професор математичких наука на Универзитету Саутемптон, Костас Скендерис, објашњава: „Замислите да све што видимо, осећамо и чујемо у три димензије (и ваше опажање времена) потиче из равног дводимензионалног поља. Идеја је слична оној где да је обичан холограм тродимензионална слика кôдирана на дводимензионалној површини, као што је то холограм на кредитној картици. Међутим, овај пут је цео космос кôдиран!”

Може се више сматрати као да гледате тродимензионални филм у биоскопу. Видите слике које имају висину, ширину и, што је најважније, дубину, а све потиче из с равног дводимензионалног платна. У нашем тродимензионалном космосу, за разлику, можемо дотаћи тела, „све што се приказује”.

У протеклих неколико деценија, захваљујући усавршеним телескопима и осетљивој опреми, научницима су открију огромну количину података скривених у „белом шуми” или микроталасима (делимично одговорних за црно-беле тачке на ТВ екранима), преосталих из времана када је настао космос. И закључили су да неке од најједноставнијих теорија квантног поља могу да објасне скоро сва космолошка запажања из најранијег космоса.

Другим речима, наш свет је илузија, ми сви у „огромном и сложеном холограму”. Да ли, у ствари, живимо у „Матриксу”? На први поглед, не постоји ни најмања сумња да космос изгледа тродимензионално. Али „холографски принцип”, једна од најплоднијих претпоставки теоријске физике у минуле две деценије, казује да математички опис космоса, заправо, захтева једну димензију мање него што изгледа. Све што доживљавамо као тродимензионално може бити само слика дводимензионалних збивања на великом космичком хоризонту.

Станислав Терзински

Време тече слева на десно. Крајње лево означава холографсуи фазу, па је слика мутна јер простор и време нису још добро дефинисани. На крају ове фазе (означено црном променљивом елипсом) улази у геометријску фазу која се сада може описати Ајнштајновим једначинама. Космичка микроталасна позадина емитована је око 375.000 година касније. Обрасци утиснути у њој носе информацију о веома раном космосу и семену настанка звезда и галаксија у касном времену (крајње десно). Кредит: Пол Мекфаден.

Потпис: Скица временске линије холографског космоса.