PO GLAVI ČITAOCA

VISOKE ŠKOLE NISKO PALE

Vladica Cvetković (Jutjub)

Procena autora je da je „blizu jedne polovine od ukupnog broja nastavnika u srpskom visokom obrazovanju nekvalitetno, a da je najmanje trećina od tog broja izrazito nekvalitetna. Ili, narodski rečeno „u svakom kukolju ima ponešto i žita. (Povodom knjige porf. dr Vladice Cvetkovića „10 pogleda na visoko obrazovanje u Srbiji).

Prof. dr Branislav Simonović

Knjiga prof. Vladice Cvetkovića, dopisnog člana SANU, „10 pogleda na visoko obrazovanje u Srbiji” (196 strana, izdanje autora 2019. god.) zavređuje pažnju svakoga kome je iole stalo do visokog školstva. Ne samo nadležnih, koji bi morali da vode računa o tome, već i svih ljudi koji su diplomirali, magistrirali ili doktorirali na nekom državnom univerzitetu. Zato što se srozavanjem univerziteta obezvređuju i sve ranije stečene diplome.

Sada zaposleni na državnim univerzitetima ne bi smeli nekažnjeno da obezvređuju i da poništavaju sve do sada stečene diplome koje su pošteno zaslužene. I da ljudi po svetu zbijaju šale: „To je onaj što je stekao diplomu na državnom univerzitetu u Srbiji!” A zašto će tako da govore najbolje se vidi iz knjige o kojoj pišem. Posebna vrednost ove knjige jeste i zbog toga što dolazi od čoveka koji je dugo godina profesor državnog univerziteta, a bio je prodekan i dekan fakulteta i član tima za reformu visokog obrazovanja u Srbiji i član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Znači, sve ono što je napisano u ovoj knjizi, njen autor je proživeo, bio neposredni svedok mnogih događanja i uporan da se nešto promeni nabolje. Dakle, reč je o verodostojnom svedočenju iznutra o stanju na državnim univerzitetima.

Tih 10 pogleda svrstano je u 10 poglavlja ove knjige, a ona se odnose na nastavnike, studente, finansiranje, izbore, doktorate, interese, kvalitet, prioritete, reformu i na budućnost. Iako ih je autor nazvao pogledima, ova poglavlja predstavljaju pravu analizu stanja na državnim univerzitetima, uz primenu naučne metodologije. I ne samo to, na osnovu takve analize autor je dao i niz korisnih predloga kako da se sadašnje promeni nabolje.

Budući da su nastavnici „sve i svja, početak i kraj visokog obrazovanja”, kako piše autor ove knjige, njima je posvećeno prvo poglavlje. Oni su, ne samo predavači, već i šefovi katedara, prodekani, dekani, rektori, članovi svih stručnih tela koja donose sve odluke, a često i ministri prosvete. Autor ne spori da među njima ima dobrih i navodi primer penzionisanog profesora matematike na Mašinskom fakultetu u Beogradu, dr Stojana Radenovića koji je zbog svojih publikacija 2015. godine bio među najuticajnijim naučnicima u svetu.

Ako se ovome doda autonomija univerziteta
(verovatno najzloupotrebljavaniji institut
u našem zakonodavstvu), kojom se prikrivaju
sve nezakonitosti, zloupotrebe, a o moralu da
i ne govorimo, onda i ne čudi zaključak autora:
„ogromne akademske slobode često se nalaze u
rukama onih koji te slobode ne zaslužuju,
a koji su tu samo zbog negativne selekcije.

Nažalost, takvih ljudi se setimo samo u retkim prilikama, iako je njihov značaj za dobijanje mesta na Šangajskoj listu izuzetan. O njima se retko ili nikako ne piše. Loših profesora, opet nažalost, ima daleko više. Takvih korisnika ili bolje rečeno „pretplatnika” na autonomiju univerziteta su prepune novine, a često su i na naslovnim stranama. I najveći problem je što oni preovlađuju, pa je nedovoljno dobrih profesora i oni ne mogu da nadjačaju negativne uticaje koje stvaraju loši profesori. Ili, kako to autor piše: „…više nam smetaju oni loši, nego što imamo koristi od onih dobrih”.  A ti loši profesori ne bi mogli da to budu nigde na drugom mestu, ni u regionu, a još manje u Evropi, već samo u Srbiji.

Najveći problem je, ne samo u tome što su oni loši, već u „njihovoj istrajnosti da ostanu takvi kakvi jesu – loši”. (Ja tebi serdare, ti meni profesore, a mi znamo kakva smo…)  Njih ima mnogo, a najgore je to „što se njihova kritična masa formira i lakše i brže”. Otuda „uticaj loših profesora… uvek je rušilački i opaža se na svakom koraku”. Procena autora je da je „blizu jedne polovine od ukupnog broja nastavnika u srpskom visokom obrazovanju nekvalitetno, a da je najmanje trećina od tog broja izrazito nekvalitetna”. Ili, narodski rečeno „u svakom kukolju ima ponešto i žita”.

To, po mišljenju autora, znači da „nedopustivo veliki broj naših koleginica i kolega čine oni koji bi mogli da budu univerzitetski profesori jedino tamo gde već jesu i nigde drugde!”  I oni se udružuju uvek „kada treba opstruirati neku progresivnu akciju, umrtviti neku pametnu ideju ili sprečiti neki istinski pozitivan reformski potez”. Ako se ovome doda autonomija univerziteta (verovatno najzloupotrebljavaniji institut u našem zakonodavstvu), kojom se prikrivaju sve nezakonitosti, zloupotrebe, a o moralu da i ne govorimo, onda i ne čudi zaključak autora: „ogromne akademske slobode često se nalaze u rukama onih koji te slobode ne zaslužuju, a koji su tu samo zbog negativne selekcije”. I pored toga, ma koliko grubo zloupotrebljavali slobodu, često i krijući se iza odluka kolektivnih organa, ostaju zaštićeni pozivanjem na autonomiju univerziteta, iako često deluju i protiv samog univerziteta.

Iako su studenti u Evropi u centru zbivanja u visokom školstvu koje, uostalom, zbog njih i postoji, kod nas to nije slučaj. Reklo bi se da visoko školstvo kod nas postoji zbog profesora. Zavaravamo se time da su naše „diplome na ceni u svetu” jer previđamo da u svet odlaze najpre najbolji studenti. A i oni su najbolji više svojom zaslugom i radom, nego sistemom visokog školstva. Prava slika može da se dobije samo ako se pogleda kvalitet prosečnog studenta, a on je takav kakvo nam je i visoko školstvo.

Uzroke za takvo stanje profesor Cvetković nalazi i u mreži srednjih škola u Srbiji. Srednje stručne škole, umesto da pripremaju učenike za neki posao, postale su „skloništa” od viših kriterijuma u gimnazijama, što je kraći i mnogo lakši put da se dođe do fakulteta. Nije ni čudno što takvi srednjoškolci nemaju dovoljno predznanja za fakultet.

Da bi profesori na drugoj, trećoj i višim
godinama studiranja mogli da ostanu na poslu
i da primaju platu, morala je da proradi
kolegijalna solidarnost, pa da svi (ili skoro svi)
studenti uspešno završe prvu
(prethodnu) godinu,
da profesori koji predaju
na višim godinama
ne bi ostali bez posla.

Državni fakulteti finansiraju se, uglavnom, po broju upisanih budžetskih studenata, a manjim delom prema stvarnim potrebama (veličina prostora, administrativno i pomoćno osoblje…). U isto vreme država je odredila broj potrebnih profesora za toliki broj upisanih studenata. Uredbom je propisano koliko studenata na svakoj godini studija treba da bude da bi se plaćala plata jednog profesora. Ukoliko fakultet ima više zaposlenih profesora od onog što propisuje Uredba, fakulteti moraju proporcionalno da smanje svima plate, ne bi li i oni „prekobrojni” dobili plate. Autor navodi da su takvu Uredbu smislili ljudi sa univerziteta. Ovakav način finansiranja fakulteta značio je početak obaranja svih kriterijuma na fakultetima.

Da bi profesori na drugoj, trećoj i višim godinama studiranja mogli da ostanu na poslu i da primaju platu, morala je da proradi kolegijalna solidarnost, pa da svi (ili skoro svi) studenti uspešno završe prvu (prethodnu) godinu, da profesori koji predaju na višim godinama ne bi ostali bez posla. I ne samo da polože sve ispite iz te godine, već da to bude s visokim ocenama, ne bi li se otklonile ili bar umanjile sumnje u kvalitet studiranja. I tako, godina za godinom i eto nama mastera! Nije ni čudno što sadašnji masteri nikako ne mogu da dostignu nivo nekadašnjih diplomiranih.

Budući da privatni univerziteti nikako
nisu mogli da dostignu kvalitet
nekadašnjih državnih univerziteta,
ujednačavanje kvaliteta postignuto je
obaranjem kvaliteta državnih univerziteta.

U isto vreme, ovakav način finansiranja značio je približavanje i izjednačavanje kriterijuma s privatnim fakultetima. Pa i ministar je bio s privatnog univerziteta. Budući da privatni univerziteti nikako nisu mogli da dostignu kvalitet nekadašnjih državnih univerziteta, ujednačavanje kvaliteta postignuto je obaranjem kvaliteta državnih univerziteta. A sve to je u skladu s politikom da sve dobro treba da nam dođe spolja, a odavde će oni, koji su nešto naučili uprkos zalaganju države da ništa ne nauče, da odlaze u svet. A pošto je država „stvorila sistem visokog obrazovanja, koji nije u stanju da reguliše, koji se reguliše sam”, nije ni čudno kako se taj sistem sam „reguliše”.

Zgrada Rektorata (Edukacija)

Iz već rečenog može da se vidi kako izgleda ta „samoregulacija” visokog školstva. Budući da državi nisu potrebni visokoobrazovani ljudi, normalno je da ne postoji ni upisna politika. Svaki fakultet upisuje onoliko studenata koliko hoće, tj. onoliko koliko je potrebno da se svim zaposlenim profesorima obezbede plate. Srbiji su dovoljni i nekvalifikovani ili polukvalifikovani radnici koje će, uz sve ostalo što im je ponudila, po što nižoj ceni, da ponudi stranim ulagačima. Poučeni iskustvom iz nekih dosadašnjih stranih ulaganja, očekuje se dovođenje neke strane kompanije koja bi ovde proizvodila pelene za odrasle.

Sledeći pogled autor usmerava na izbore u zvanja na univerzitetu. Ono što je već rekao o kvalitetu profesora na univerzitetu posledica je izbora. On smatra da je zapošljavanje na univerzitetu baš crno. Iako su propisani postupci za izbore u zvanja slični onima u inostranstvu, sprovođenje tih postupaka dovelo je do toga da je polovina nastavnika nekvalietna, a trećina izrazito nekvalitetna. U tim izborima, za koje autor kaže da su „takozvani izbori”, ustvari i nema pravog biranja. Zbog toga i „izbori nam jesu farsa”. Zato što raspisivanje konkursa za neko nastavničko mesto ne znači i traženje najboljeg nastavnika, već se on raspisuje za tačno određenu osobu. Unapred se zna da ostali kandidati nemaju baš nikakve izglede da budu izabrani, pa se i ne prijavljuju na takve konkurse čiji je ishod poznat još pre raspisivanja. Već sama svrha konkursa nije da fakultet (univerzitet) dobije kvalitetnog profesora, već da udomi nekog već postojećeg sa fakultetske liste čekanja.

Ovakav način „takozvanih izbora” jeste ono što nekvalitetnim i izrazito nekvalitetnim nastavnicima daje izuzetan značaj i omogućuje im siguran i dugotrajan (večiti) opstanak na univerzitetu. Izbor i napredovanje asistenta zavisi od svih viših zvanja. Izbor docenta zavisi od docenata, vanrednih i redovnih profesora. Izbor vanrednog profesora zavisi od vanrednih i redovnih profesora, dok izbor redovnih profesora zavisi samo od redovnih profesora (često i od akademika).

Na taj način uspostavljen je princip subordinacije koji je stroži nego u vojsci. Stroži je zbog toga što su podređeni dobrovoljno pristali na poslušnost i zahvalnost, a što to nadređeni dobro znaju i u potpunosti koriste. Autor govori o „zahvalnosti s rokom trajanja” podređenih, iako je poslušnost mnogo pogubnija. Nekvalitetni i izrazito nekvalitetni profesori, a autor kaže da oni čine polovinu, udruženi mogu da spreče napredovanje izrazito kvalitetnih ljudi. U isto vreme oni mogu da unaprede („izaberu”) izrazito nekvalitetne ljude jer uvek mogu da sačine potrebnu „većinu”.

Autor navodi podatak da je u Srbiji 2014.
godine bilo prijavljeno 14.000 doktoranada,
što je duplo više od evropskog proseka. Neko
bi mogao da pomisli da su Srbi od 2014.
godine postali mnogo pametniji ili se neko te
godine setio da im to kaže.

Šteta je što se „pogled” autora zadržao samo na univerzitetu. Da je njegov „pogled” bio malo obuhvatniji, mogao je da dosegne i do Akademije nauka. Onda bi se videlo da, na fakultetima koji imaju akademike, mnogo toga lošeg potiče od pojedinih akademika. San svakog redovnog profesora, ma koliko nekvalitetan bio, jeste članstvo u akademiji. Zbog toga su neki akademici na vrhu tih piramida koje drže fakultete pod sobom. Uloga nekih akademika bila je presudna u mnogim negativnim stvarima za fakultete i za univerzitet (ukidanje Suda časti, negativna uloga pri izborima, članstvo u mnogim savetima, odborima, komisijama koji su donosili akte na štetu univerziteta).

A kad nema istraživanja, ima prepisivanja
ili srpski rečeno „plagiranja. Time je
nekima omogućeno da, uporedo sa sticanjem
političke moći, steknu i doktorat „nauka
.

Doktorati se stiču jedino na univerzitetu, pa je normalno što je jedan pogled autora ove knjige završio i na doktoratima. Autor navodi podatak da je u Srbiji 2014. godine bilo prijavljeno 14.000 doktoranada, što je duplo više od evropskog proseka. Neko bi mogao da pomisli da su Srbi od 2014. godine postali mnogo pametniji ili se neko te godine setio da im to kaže. Međutim, autor ove knjige je i tu izričit da ovakvo naglo povećanje broja doktoranada „stoji u vezi s niskim kvalitetom studija uopšte” i da smo „impresionirani lošim doktoratima”. Preveliki broj doktoranada posledica je prevelikog broja akreditovanih programa doktorskih studija, čak i na fakultetima na kojima nema ni „n” od „nauke i istraživanja”. A kad nema istraživanja, onda ima prepisivanja ili srpski rečeno „plagiranja”. Time je nekima omogućeno da, uporedo sa sticanjem političke moći, steknu i doktorat „nauka”. Već smo naveli i kako je lako „masterirati” zbog postojećeg sistema finansiranja fakulteta.

Da su mnogi od navedenih problema i negativnosti na univerzitetima nastali zbog nečijih interesa, vidi se na prvi pogled, pa naravno to nije promaklo ni analitičkom pogledu autora ove knjige. Ti interesi se pokrivaju autonomijom univerziteta, ali se ta „sloboda za ceo univerzitetski sistem” pretopila u „mnoštvo širokih i nejasno definisanih individualnih sloboda”. Otuda i ubeđenje mnogih na univerzitetima da autonomija univerziteta predstavlja „pravo da se svim sredstvima brane sopstveni interesi, čak i kada su direktno suprotstavljeni interesima sistema visokog obrazovanja u celini”.

Autor zaključuje da „mreža isprepletanih pojedinačnih interesa u našem univerzitetskom sektoru jeste gusta i čvrst, ali nije uvek i dobro vidiljiva”. To je kao „igra žmurki” u kojoj, kako kaže autor, „svi mi kao radimo na korist visokog obrazovanja u celini, a zapravo veliki broj nas jedino vodi računa da naše sopstveno mesto u tom sistemu ne bude ni na koji način ugroženo”. Iako, spolja gledano, izgleda da među ljudima na univerzitetu vladaju akademski odnosi, kad se to pogleda iznutra, kao što to autor navodi, da „profesori vam mogu biti i neprijatelji kakve u životu niste imali, samo ako im za to pružite dovoljno razloga”, odnosno ako „ugrozite neki njihov lični interes”.

Dobri i oprobani dijalektički princip,
prilaogođen za naše prilike, kaže da sve
teče, a da se ništa ne menja. Onda nije ni
čudno što „predugo traje ova noć. Koji je
status ,afere indeks, koliko naših
političara ima valjanu diplomu, šta je
stvarno plagijat, a šta samo smešno
obrazloženje? I opet vidim – tamna je noć!

Zaključak, koji izvodi autor, zvuči i preteće: „Sistem ne može još dugo da izdrži toliki broj sebičnih pojedinaca koji brinu samo za svoju korist i koji su spremni da budu i agresivni na svaki osećaj lične ugroženosti. Ako se tako nastavi, profesori će opstati, ali za visoko obrazovanje nisam siguran.” Dobri i oprobani dijalektički princip, prilaogođen za naše prilike, kaže da sve teče, a da se ništa ne menja. Onda nije ni čudno što „predugo traje ova noć. Koji je status ,afere indeks’, koliko naših političara ima valjanu diplomu, šta je stvarno plagijat, a šta samo smešno obrazloženje? I opet vidim – tamna je noć!”

O kvalitetu na univerzitetima najbolje se govori u „promotivnim i svečanim prilikama”. „Pohvale nastavi čitamo u reklamnim brošurama fakulteta i slušamo u govorima dekana na fakultetskim proslavama i na osnovu toga stičemo utisak da je obrazovni proces na pojedinim visokoškolskim ustanovama skoro pa idealan”. Iako je nauka ta „koja visoko obrazovanje čini visokim (zapravo najvišim)”, autor zaključuje da se „ona u njemu prilično nisko kotira”. Uostalom i mesto na Šangajskoj listi zavisi najviše od naučnih rezultata koji su „postignuti od strane pojedinaca na fakultetima koje za ovaj uspeh mahom nije briga”. Tačnost ove tvrdnje prof. Cvetkovića, potvrđuje i pad Univerziteta u Beogradu na Šangajskoj listi.

Tako se ovaj univerzitet strmoglavio od 301. do 400. mesta na 401. do 500. mesto. Nije mi poznato da je ovo ikoga posebno uzbudilo, da ne kažem zabrinulo u Srbiji. A ne daj bože da bi neko zbog trebalo da odgovara. Rektorka kaže da nazadovanje na Šangajskoj listi nije nikakvo iznenađenje i najavljuje da će se trend pada nastaviti. Ministar kaže da ovaj rezultat nije loš i da je došlo do promene metodologije. U Srbiji, zemlji velikih poznavalaca i poštovalaca Ajnštajnove teorije relativiteta, sve je relativno. Za jedne je pad loš, a za druge i nije.

Pogled na reformu, tu omiljenu i najčešće (zlo)upotrebvljanu reč naših političara, obuhvata obrazloženje Bolonjske reforme i razloge zašto ona kod nas ona nije dala očekivane rezultate. Razlog za to možemo da nađemo, ako se poslužimo metaforom autora, da se na univerzitetima mesila „jedna velika reforma i to prema bolonjskom receptu, a sa domaćim brašnom i jajima”.

Možda bi deseti pogled na budućnost u najkraćem mogao da se opiše podnaslovom „Budućnost više ne stanuje ovde”. Ovakav zaključak proistekao je posle donošenja novog Zakona o visokom obrazovanju iz 2017. godine. „Pojedinci iz najmanje kvalitetnog dela univerziteta dobili su ,odrešene ruke’, onda su odlučili da ne dotaknu nijedan uistinu važan i sistemski prisutan problem, već su u nacrt Zakona stavili mahom ono što njima odgovara, a zatim su taj nesrećni tekst ,progurali’ na Vladi i u Skupštini”.  Bez povećanja „kvaliteta ljudi u našem visokom obrazovanju”, tvrdi autor, nema kvalitetne i održive budućnosti univerziteta. „U našem nastavnom kadru ima previše nesolidnih osoba, na prvom mestu kao profesora i istraživača, ali često i kao ličnosti. Njihova nesolidnost se vidi po tome što imaju pogrešno poimanje modernog univerziteta, po tome što su ogrezli u konformizmu i što su spremni za zloupotrebu svojih akademskih sloboda, ali su nevoljni za bilo kakvu ličnu žrtvu u ime opšte koristi.”

O vrlo korisnim predlozima kako da se otklone slabosti i negativnosti u visokom školstvu, koje autor daje na kraju ove knjige, neću da pišem. Ne zato što mislim da nisu korisni i pravi, već zato što mislim da i nadležni treba nešto da pročitaju i da o tome razmisle. Ako ništa drugo, da se uvere da i u Srbiji još ima ljudi koji znaju da svakom problemu priđu analitički, da sagledaju uzroke i posledice koje ti uzroci donose, te da predlože prava rešenja za sprečavanje daljeg urušavanja i srozavanja visokog školstva. Kad nadležni shvate da je ključ za bilo kakav razvoj i napredak zemlje visoko obrazovanje, možda će više pažnje da posvete rešavanju ovog problema. I da će u rešavanje ovog najvećeg problema zemlje da uključe najsposobnije, umesto najodanijih. Bez kvalitetnog visokog obrazovanja ne može da bude nikakvog napretka. Zemlju mogu da povuku napred samo dobri stručnjaci i naučnici.

Slobodan Jovanović (Nedeljnik)

Posebna vrednost ove knjige jeste u tome što su ovi pogledi potekli od čoveka s tridesetogodišnjim univerzitetskim iskustvom. Dakle, univerzitet je pogledan i sagledan iznutra. Bilo je dovoljno vremena da se uoče, analiziraju i prouče sve dobre i loše stvari na univerzitetu. Kojih je više i koje preovlađuju, može da se uveri svako ko pročita ovu knjigu. A posle čitanja ove knjige, čitaocu će biti jasno zašto autor nije mogao da nađe izdavača za nju, pa je odlučio da je izda o svom trošku. Autor je svestan da knjiga „ne može skrenuti neku veću pažnju, pa čak i od onih kojih se njen sadržaj najdirektnije tiče”.

Posle čitanja ove knjige ostaje pitanje zašto nam, čak i s visokim školstvom, sve tako ide. Možda je pravi odgovor na ovo pitanje dao Slobodan Jovanović, nekadašnji dekan Pravnog fakulteta, pa rektor Univerziteta u Beogradu i predsednik Srpske kraljevske akademije u svom tekstu „Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera”. Evo njegovih reči: „Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa možda, čak, i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa. Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje… Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom, a sa olabavljenom moralnom kočnicom ima sirove snage napretek. Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom. U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da nisu živa bića nego materijalne prepone… Iz te svoje tekovine ili bolje reći plena, gledaće da izvuče što više ličnog ćara.”

O autoru

Stanko Stojiljković

1 komentar

Ostavite komentar