ВРЕМЕ ТЕЧЕ УНАЗАД?

Нил Турoк из Института за теоријску физику у Канади претпоставља да су се током „Великог праска” створила два паралелна свемира, с тим да је већина материје завршила у нашем, а већина антиматерије у другом, паралелном свемиру.

Научници су у леденим областима Антартика у неколико наврата успели да региструју изузетно чудне честице чија природа им је за сада потпуно непозната, а које би могле потпуно да уздрмају све постојеће законе физике. Најпре су Насини стручњаци још 2006. године, а затим и 2014. на Антартику помоћу балона са детектором честица (Antarctic Impulsive Transient Antenna, ANITA) уочили необичне сигнале. Временом су схватили да се ради о високоенергетским честицама које су се кретале под углом који показује да су несметано јуриле кроз нашу планету.

Последња анализа тих чудноватих честица искључила је сва могућа објашњења њихове појаве Стандардним моделом, то јест теоријом у физици елементарних честица која успешно описује три од четири фундаменталне интеракције између елементарних честица од којих се састоји сва позната материја – електромагнетизам, јака и слаба нуклеарна интеракција. Према досадашњим сазнањима, новооткривене честице могу се објаснити једино изван принципа Стандардног модела, што значи да је за њихово разумевање потребна нека сасвим нова физика. Да ли се ради о неутринима?

У том другом свемиру све би требало да се одвија у супротном смеру, а звезде или планете биле би сачињене од антиматерије, а не од материје. Што је још занимљивије, овај би се свемир временом вратио уназад ка „Великом праску”, а не би се ширио од њега као наш свемир.

Научници су најпре разматрали идеју да се ради о неутринима, врло необичним честицама без електричног набоја што минимално утичу на материју, односно за које се зна да без проблема пролазе кроз друге твари. Међутим, нове честице су откривене на врло високим фреквенцијама, те да се ради о неутринима они би при таквим фреквенцијама, ипак, реаговали са честицама унутар Земље, а не би тако с лакоћом клизили кроз хиљаде километара тла. Појединци сматрају да се можда ради о високоенергетским неутринима који су дошли из свемира, вероватно из неке далеке галаксије која их је погурала и убрзала на путу ка нама.

IceCube (NSF)

Зато је група научника одлучила да провери ову хипотезу, а посла су се прихватили физичар Алекс Пицуто са Универзитета у Висконсину и његов колега који који ради у опсерваторији IceCube Neutrino, посебном пројекту на Антарктику унутар кога се могу открити широки спектри неутрина, укључујући и оне нижих енергија. Такви нискоенергетски неутрини би требало да су из истог извора стигли на Земљу и у исто време као и високоенергетски које је регистровала ANITA, уколико је почетна хипотеза тачна.

Истраживачки тим је у јануару завршио вишегодишње анализе свих прикупљених података тражећи доказе о постојању таквих сигнала, но нису успели да открију никакве трагове. „Шта год да је узрок тим честицама, било да је реч о новој физици или неком процесу који нам је за сада непознат, ово је изузетно занимљиво раздобље”, каже физичар Стефан Солднер-Ремболд са Универзитета у Манчестеру.

Доказ суперсиметрије

У научној заједници појавиле су се нове претпоставке о томе шта би моге бити ове загонетне честице, ако заиста доводе у питање стандардни модел. Астрофизичар Дерек Фокс са Државног универзитета у Пенсилванији сматра да се можда ради о „стау” неутринима, односно тежем облику „тау” неутрина. Такав сценарио би одговарао теорији суперсиметрије – теорији да све елементарне честице имају своје много масивније суперсиметричне партнере.

Основна претпоставка теорије струна јесте да електрони и кваркови у атому нису бездимензионе честице.

Проблем је у томе што други експерименти осмишљени за откривање суперсиметричних честица, попут Великог хадронског сударача честица у Церну нису успели да уоче такве честице.

За научну дисциплину која се бави проучавањем раздобља непосредно после „Великог праска”, веома је важан појам симетрије, идеја да физички закони опстају упркос некој трансформацији у физичком систему. Такве се трансформације називају симетричним и, на пример, резултати експеримената не би смели да зависе од позиције лабораторије или о тренутку у времену у коме се изводе.

Ове симетрије се означавају знацима – С је ознака за промену која мења честицу античестицом, а да при том не утиче на њено понашање. P означава симетрију трансформације паритета, при чему се физика у једном сценарију не разликује од оне у одразу, односно у просторном одразу. Т представља симетрију преокрета времена, што значи да поступак изведен уназад у времену не крши никакве физичке законе.

Нил Турок (Youtube)

Познато је само неколико процеса у које су укључене стандардне честице које крше С, Р или Т симетрију. Но у свим случајевима као компензација крше се и остале две симетрије, тако да у целини гледајући, никада се не нарушава СРТ симетрија, пише New Scientist. Нил Турок из Института за теоријску физику у Канади и његови сарадници Латам Бојл и Киран Фин покушали су још 2018. године да открију како би изгледала СРТ симетрија у првим тренуцима нашег свемира. По њиховом прорачуну у „Великом праску” је постојао строго ограничен број и врста честица. Међу њима се нашла хипотетска честица десног неутрина која је била кандидат за тамну материју.

Кандидата за тамну материју има доста, међутим, овај десни неутрино имао је масу од 500 милиона милијарди електронволта, односно оно што Турoк у то време није знао, исту масу као честице које је забележио балон ANITA.

Паралелни свемир

Ако је ова претпоставка истинита и ако се у првим тренуцима стварања свемира одржала СРТ симетрија, онда је наш свемир садржавао једнаке количине материје и антиматерије. Ове две твари се међусобно не подносе и када би се судариле, одмах би се уништиле остављајући за собом само енергију. С обзиром на то да у данашњем свемиру има много више материје него антиматерије, многи космолози сматрају да симетрија СРТ није у потпуности постојала на почетку стварања свемира.

Зато су се Турoк и његове колеге поново запитали – како то да уопште постоји наш свемир? А одговор изгледа опет лежи у поменутој симетрији. Тако Турoк претпоставља да су се током „Великог праска” створила два паралелна свемира, с тим да је већина материје завршила у нашем свемиру, а већина антиматерије у другом, паралелном свемиру. У том другом свемиру све би требало да се одвија у супротном смеру, а звезде или планете биле би сачињене од антиматерије, а не од материје. Што је још занимљивије, овај би се свемир временом вратио уназад ка „Великом праску”, а не би се ширио после њега као наш свемир.

Идеја о оваквом паралелном свемиру радакалан је помак од важеће космологије, али Турк верује да ће он и колеге успети да разреше све потешкоће без увођења још једне нове честице. Ако је ANITA заиста ухватила десни неутрино који претпоставља теорија антисвемира, онда би морале да га открију и друге неутринске опсерваторије. С друге стране, теоријски физичар Луј Анчордаги са Универзитета у Њујорку сматра да се високоенергетски „тау” неутрино може заменити с „муон” неутринима ниже енергије, који је уочен у IceCube опсерваторији, што би значило да су на оба места откривени докази о постојању паралелног свемира.

(Извор РТС)

Da li neko stvarno veruje u takav scenario gde se takozvani anti univerzum od trenutka takozvanog“velikog praska“kreće ka velikom prasku?!!Odnosno da je početno stanje takvog univerzuma u stvari predpostavljeni kraj našeg univerzuma i da se procesi irevirzibilni!Pa takva predpostavka je van svake pameti i to samo govori o tome koliko današnja nauka ne poznaje suštinu prostora i vremena.To ne bi trebalo da nas čudi jer se prostor i vreme posmatraju u kontekstu vakuuma odnosno praznine izjednačavajući ga za ništavilom?!!!Meni ne bi bilo strano da su predpostavili da postoji antiprostor koji je pandam antimateriji ali da vreme teče unazad zadovoljavajući supersimetriju ili efekat ogledala onda ulazimo u polje bajki i izlazimo iz polja nauke.U današnjoj kosmologiji postoji veliko ne razumevanje suštine,a osnova tog nerazumevanja leži u tome da apsolutno ništavilo ne može da postoji i da se iz takvog stanja ne može izroditi nešto-univerzum.Pa šta onda može da postoji?Može da postoji večita tendencija.Kada bi bilo koga od nas pitali da zamisli ništavilo prvo što bi im palo napamet je crnilo ali prostorno.To ipak I dalje predstavlja nešto a to je dimenzija prostora.To znači da svesno niko ne može koncipirati ništavilo a gubitkom svesnosti nastaje ništavilo koje opet ne možemo koncipirati jer nema svesti.U matematičkom smislu najbliže što čpvek može zamisliti ništavilo je tačka koja je beskrajno mala.Same reči” beskrajno mala “ukazuje na beskonačnu tendenciju ili kretanje I ako se koncetrišemo na samu tačku ona teži apsolutnoj nuli ali nikad je nedostižući.U isto vreme I ako beskrajno mala ona predstavlja nešto a to je čitav univerzum I ne postoji ništa izvan nje jer ne postoji izvan nje I ona je sve I sva.To stanje bi se moglo zvati večno stanje egzistencije koja je opet rezultat težnje ka ništavilu.U ovom smislu I matematičkom smislu imamo zadovoljena dva koncepta a to je dualnost gde istovremeno su definisano ništavilo I svepriutan univerzum.U matematičkom smislu mi imamo tačku koja predstavlja jednodimenzioni objekat ali njena tendencija ka nuli istu tu tačku postavlja u kontekstu trodimenzionalnog prostora jer se u svakom trenutku tačka diferencira .Pa imamo univerzum koji je rezultat jednodimenzionalnog propadanja ka ništavilu koja se dalje diferencira na sferu ili trodimenzionalni prostor.Bolje reći imamo singularnost koja traje ,a sam univerzum ima neodređenu dimenziju.Što se tiče samog vremena mi imamo koncept koji je izvan drugog termodinamičkog zakona I entropije a to je menjanje veličine same dimenzije prostora odnosno širenje univerzuma.Mi tu promenu osećamo I koncipiramo kao vreme.Čak I kada bi se univerzum skupljao sama promena bi uvek bila koncipirana kao jednosmerna strela vremena a ne irevirzibilna.Što se tiče drugog termodinamičkog zakona ona se odnosi na samu materiju u prostoru ali ne I na sam prostor.Stoga ne možemo uzeti drugi zakon termodinamike I vraćati film unazat tako da se sve svede na jednu beskrajno gustu I toplu tačku a istovremeno prostor I vreme svesti na ništa jer onda govorimo o apsolutnom stanju koja se ne može nikako izbaciti iz ravnoteže Ili samostalno započeti nešto što se naziva velikim praskom.Bez prostora I vremena nema energije I takav vid singularnosti ne postoji ali ga svako može zamisliti I to ne znači da je tačan koncept.Mi imamo širenje univerzuma u svakoj tački prostora odnosno da se materija u svim pravcima odvaja jedna od druge I gde god da se nađemo imaćemo osećaj širenja univerzuma u svim pravcima kao da smo mi upravo centar odakle to širenje potiče.To govori o tome da se prostor širi a ne da se materija širi u prostoru I ovde je bitna razlika ali isto tako navodi na zaključak da je materija ta koja izaziva to “uvećanje”prostora.Takođe mnogi zakoni poput zakona o održanju energije možemo posmatrati kao tačne samo u kontekstu usko materijalne sredine jer vi imate mnogo stvari gde možete izgubiti ili dobiti energiju I to je danas registrovano ali se ne razume.Na primer kada foton svetlosti koji je odaslat od neke druge zvezde koju posmatramao I koja se udaljava od nas mi kažemo da je foton izgubio na energiji jer mu je opala talasna dužina zbog Doplerovog efekta.Međutim kako se zvezeda udaljavaju zbog uvećanja prostora između njih onda gubitak te energije fotona ne nastaje zbog Doplerovog efekta nego zbog samog uvećanja prostora a ne kretanjem zvezda u suprotnim smerovima.Gde je otišla ta energija to je pitanje koje ruši supersimetriju.Takođe imamo I drugi slučaj gde se može iskoristiti teorija relativnosti gde se energija može dobiti više od uložene a koncept se zasniva na promeni mase usled promene brzine.Ako neko telo uzdižemo iznad supermasivnog objekta nekom relativnom malomi konstantnom brzinom mi možemo tu uloženu energiju izraziti preko potencijalne energije.Ako sada to telo pustimo da slobodno pada ka tom supermasivnom objektu onda će ona svojim padom uvećavati brzinu a samim tim I masu pa je izlazna energija veća od uložene.I ovde se krši super simetrija.Ima puno stvari koje se danas pogrešno koncipiraju poput tamne energije ili tamne materije a sve to se može objasniti teorijom relativnosti,itd,itd.Mogao bih da navodim mnoge stvari danima ali se ne slažem da svako ko je protiv teorije velikog praska komunista.Samu teoriju velikog praska je promovisao katolički sveštenik fizičar I ima sve crte geneze ali to ne znači da sam ja ateista ili da je on u pravu.Ono što hoću da istaknem kao problem današnje nauke jeste nekoizistentnost odnosno NPR ako se tvrdi da u prostoru nastaje par čestica antičestica I to predstavlja zakon a onda na najvećoj I najznačajnijoj teoriji kažemo pui pike ne važi e onda stvarno nešto nije uredu sa naukom .Evo I drugog primera ako otkrijemo zvezdu na rastojanju od 13,2 milijarde svetlosnih godina od nas onda kažemo da se ona formirala u ranom univerzumu neposredno posle velikog praska?!!Prvo ista ta teorija poziva se na inflaciju odnosno da se prostor širi a to znači da udaljenost te zvezde od 13,2 milijardi svetlosnih godina ne znači I apsolutno da se radi o vremenu od 13,2 milijardi godina jer je ta zvezda bila daleko bliže nama pre recimo 10 milijardi godina a to se lako može izračunati preko Hablove konstante,itd,itd.Mnogo protivrečnosti a previše dogme to je današnje stanje nauke.Čak i tzv“pozadinsko mikrotalasno zračenje“može imati drugačiji karakter pa čak i protivrečiti velikom prasku ali neću više da gnjavim.

Одговор

1 коментар

Srbin каже:

24/04/2020 у 9:21 PM

Da li neko stvarno veruje u takav scenario gde se takozvani anti univerzum od trenutka takozvanog“velikog praska“kreće ka velikom prasku?!!Odnosno da je početno stanje takvog univerzuma u stvari predpostavljeni kraj našeg univerzuma i da se procesi irevirzibilni!Pa takva predpostavka je van svake pameti i to samo govori o tome koliko današnja nauka ne poznaje suštinu prostora i vremena.To ne bi trebalo da nas čudi jer se prostor i vreme posmatraju u kontekstu vakuuma odnosno praznine izjednačavajući ga za ništavilom?!!!Meni ne bi bilo strano da su predpostavili da postoji antiprostor koji je pandam antimateriji ali da vreme teče unazad zadovoljavajući supersimetriju ili efekat ogledala onda ulazimo u polje bajki i izlazimo iz polja nauke.U današnjoj kosmologiji postoji veliko ne razumevanje suštine,a osnova tog nerazumevanja leži u tome da apsolutno ništavilo ne može da postoji i da se iz takvog stanja ne može izroditi nešto-univerzum.Pa šta onda može da postoji?Može da postoji večita tendencija.Kada bi bilo koga od nas pitali da zamisli ništavilo prvo što bi im palo napamet je crnilo ali prostorno.To ipak I dalje predstavlja nešto a to je dimenzija prostora.To znači da svesno niko ne može koncipirati ništavilo a gubitkom svesnosti nastaje ništavilo koje opet ne možemo koncipirati jer nema svesti.U matematičkom smislu najbliže što čpvek može zamisliti ništavilo je tačka koja je beskrajno mala.Same reči” beskrajno mala “ukazuje na beskonačnu tendenciju ili kretanje I ako se koncetrišemo na samu tačku ona teži apsolutnoj nuli ali nikad je nedostižući.U isto vreme I ako beskrajno mala ona predstavlja nešto a to je čitav univerzum I ne postoji ništa izvan nje jer ne postoji izvan nje I ona je sve I sva.To stanje bi se moglo zvati večno stanje egzistencije koja je opet rezultat težnje ka ništavilu.U ovom smislu I matematičkom smislu imamo zadovoljena dva koncepta a to je dualnost gde istovremeno su definisano ništavilo I svepriutan univerzum.U matematičkom smislu mi imamo tačku koja predstavlja jednodimenzioni objekat ali njena tendencija ka nuli istu tu tačku postavlja u kontekstu trodimenzionalnog prostora jer se u svakom trenutku tačka diferencira .Pa imamo univerzum koji je rezultat jednodimenzionalnog propadanja ka ništavilu koja se dalje diferencira na sferu ili trodimenzionalni prostor.Bolje reći imamo singularnost koja traje ,a sam univerzum ima neodređenu dimenziju.Što se tiče samog vremena mi imamo koncept koji je izvan drugog termodinamičkog zakona I entropije a to je menjanje veličine same dimenzije prostora odnosno širenje univerzuma.Mi tu promenu osećamo I koncipiramo kao vreme.Čak I kada bi se univerzum skupljao sama promena bi uvek bila koncipirana kao jednosmerna strela vremena a ne irevirzibilna.Što se tiče drugog termodinamičkog zakona ona se odnosi na samu materiju u prostoru ali ne I na sam prostor.Stoga ne možemo uzeti drugi zakon termodinamike I vraćati film unazat tako da se sve svede na jednu beskrajno gustu I toplu tačku a istovremeno prostor I vreme svesti na ništa jer onda govorimo o apsolutnom stanju koja se ne može nikako izbaciti iz ravnoteže Ili samostalno započeti nešto što se naziva velikim praskom.Bez prostora I vremena nema energije I takav vid singularnosti ne postoji ali ga svako može zamisliti I to ne znači da je tačan koncept.Mi imamo širenje univerzuma u svakoj tački prostora odnosno da se materija u svim pravcima odvaja jedna od druge I gde god da se nađemo imaćemo osećaj širenja univerzuma u svim pravcima kao da smo mi upravo centar odakle to širenje potiče.To govori o tome da se prostor širi a ne da se materija širi u prostoru I ovde je bitna razlika ali isto tako navodi na zaključak da je materija ta koja izaziva to “uvećanje”prostora.Takođe mnogi zakoni poput zakona o održanju energije možemo posmatrati kao tačne samo u kontekstu usko materijalne sredine jer vi imate mnogo stvari gde možete izgubiti ili dobiti energiju I to je danas registrovano ali se ne razume.Na primer kada foton svetlosti koji je odaslat od neke druge zvezde koju posmatramao I koja se udaljava od nas mi kažemo da je foton izgubio na energiji jer mu je opala talasna dužina zbog Doplerovog efekta.Međutim kako se zvezeda udaljavaju zbog uvećanja prostora između njih onda gubitak te energije fotona ne nastaje zbog Doplerovog efekta nego zbog samog uvećanja prostora a ne kretanjem zvezda u suprotnim smerovima.Gde je otišla ta energija to je pitanje koje ruši supersimetriju.Takođe imamo I drugi slučaj gde se može iskoristiti teorija relativnosti gde se energija može dobiti više od uložene a koncept se zasniva na promeni mase usled promene brzine.Ako neko telo uzdižemo iznad supermasivnog objekta nekom relativnom malomi konstantnom brzinom mi možemo tu uloženu energiju izraziti preko potencijalne energije.Ako sada to telo pustimo da slobodno pada ka tom supermasivnom objektu onda će ona svojim padom uvećavati brzinu a samim tim I masu pa je izlazna energija veća od uložene.I ovde se krši super simetrija.Ima puno stvari koje se danas pogrešno koncipiraju poput tamne energije ili tamne materije a sve to se može objasniti teorijom relativnosti,itd,itd.Mogao bih da navodim mnoge stvari danima ali se ne slažem da svako ko je protiv teorije velikog praska komunista.Samu teoriju velikog praska je promovisao katolički sveštenik fizičar I ima sve crte geneze ali to ne znači da sam ja ateista ili da je on u pravu.Ono što hoću da istaknem kao problem današnje nauke jeste nekoizistentnost odnosno NPR ako se tvrdi da u prostoru nastaje par čestica antičestica I to predstavlja zakon a onda na najvećoj I najznačajnijoj teoriji kažemo pui pike ne važi e onda stvarno nešto nije uredu sa naukom .Evo I drugog primera ako otkrijemo zvezdu na rastojanju od 13,2 milijarde svetlosnih godina od nas onda kažemo da se ona formirala u ranom univerzumu neposredno posle velikog praska?!!Prvo ista ta teorija poziva se na inflaciju odnosno da se prostor širi a to znači da udaljenost te zvezde od 13,2 milijardi svetlosnih godina ne znači I apsolutno da se radi o vremenu od 13,2 milijardi godina jer je ta zvezda bila daleko bliže nama pre recimo 10 milijardi godina a to se lako može izračunati preko Hablove konstante,itd,itd.Mnogo protivrečnosti a previše dogme to je današnje stanje nauke.Čak i tzv“pozadinsko mikrotalasno zračenje“može imati drugačiji karakter pa čak i protivrečiti velikom prasku ali neću više da gnjavim.

Одговор