Мали, велики, дугодлаки, брзи – пас је једна од најразноврснијих врста животиња на свету. Али како је од дивљег вука постао кротки пратилац каквог знамо и волимо, и то с тако много врста?
Вековима живимо уз псе са свим њиховим спектакуларним и невероватним карактеристикама. Истраживаче одувек опчињава њихова разноликост – како физичка тако и карактерна.
У Брајтвелу у Оксфордширу истраживана је разноликост паса. Позвани су сви локални пси и одазвали су се лабрадори, лабрадудли, мопсови, чиваве, мастифи, колији, шпанијели, комондори… Пси су пописани и забележена је свака њихова особина ‒ од јастучића на шапама до боје крзна. Такође, урађене су и ДНК анализе.
„Домаћи пси показују највећу разноврсност по питању величине међу копненим сисарима, живим и изумрлим. Могу бити високи свега десет сантиметара, али и више од једног метра”, навели су Кејт Хамбл и Стив Ленард, који су пратили ово истраживање.
Насмешите се! (Википедија)
Сви пси имају 301 кост у телу, само број додатних костију репа варира. Археолози су нашли кости великих и малих паса у старим насељима, чиме је потврђено да са псима различитих величина живимо више хиљада година.
„Мислимо да су људска станишта
(и отпад који је ту настајао) привукла
један или више вучјих чопора”.
Доктор Грегор Ларсон са Универзитета у Дараму проучавао је припитомљавање паса: „Опште је прихваћен став да се то десило пре најмање петнаест-шеснаест хиљада година. Мислимо да су људска станишта (и отпад који је ту настајао) привукла један или више вучјих чопора. Вукови који су користили остатке људског деловања заправо су кренули путем припитомљавања.”
Др Ларсон додаје да су „првих неколико стотина година, можда чак и хиљаду, људи и вукови градили свој однос, полако су се зближавали, а онда су људи почели да бирају одређене особине – можда оне најкроткије и најобазривије животиње. „Уследила је контрола размножавања, одлучивање о томе која јединка ће преживети уместо да о томе пресуди природа. То је прави почетак припитомљавања и тренутак кад заиста постајемо партнери. Одатле све почиње. Наредних петнаест хиљада година пси су нас пратили у новим животним срединама”, објаснио је др Ларсон.
„Зашто су неки пси попут комондора
постали толико длакави?”
Лабрадори, равнодлаки и златни ретривери и шпанијели воле воду. За разлику од мачака, већина паса воли воду а селективно смо одгајали неке врсте да буду снажни пливачи како би нам помогли да плен извучемо из воде. Али псима здепастог тела и дуге кичме често је тешко да пливају. Ипак, једна врста је посебно добар пливач и није прва која ће вам пасти на памет. То су моћни пливачи које цене због њихове вештине у лову и убилачког инстинкта ‒ пудле.
У причи о различитостима међу псима, многи постављају питање: „Зашто су неки пси попут комондора постали толико длакави?” Истраживачи наводе да длака код паса има практичну примену. Комондори на тај начин имају заштиту од уједа. У својој домовини, Мађарској, задатак им је био да бране стоку, најчешће овце. Сигурно можете замислити снажне вучје чељусти како се заривају у сву ту длаку.
За разлику од комондора, кинески кукмасти пас се рађа без длаке. Длаку има само око ушију, на глави, врховима шапа и репа, а остатак тела прекрива веома фина длака или је уопште нема. Неки власници их чак мажу кремама са заштитним фактором.
„Од коврџаве до глатке длаке, од дебеле до танке – псеће крзно се много разликује. Кад је псећи геном декодиран пре осам година, открили смо да само три гена контролишу 95% разноврсности длаке. Али не само њу. Друга три гена контролишу боју крзна, па и ону која је највише на цени – боју злата”, објаснила је Кејт Хамбл.
(Маја Стојановић, РТС)
