Планете Земљиног типа, или чврста језгра гасовитих џинова,настају лепљењем и спајањем честица прашине микрометарских величина, градећи тако све веће структуре, које под утицајем аеродинамичког отпора гаса добијају сферну структуру.
Владимир Ђошовић
Kрајем осамдесетих и почетком децедесетих година прошлог века откривене су прве планете изван Сунчевог система. Овакве планете се од тада називају екстрасоларним планетама или егзопланетама. До данас је познато преко 3.900 екстрасоларних планета у преко 2.900 планетарних система. Пре ових открића све теорије о настанку планетарних система базиране су на једином до тада познатом, Сунчевом систему. Захваљујући великом броју података о другим планетарним системима, данас можемо прецизније дати одговоре на поједина питања о настанку и процесу формирања, како планета сличних Земљи, тако и гасовитих џинова.
Још су у другој половини 18.века Имануел Кант и Пјер Симон Лаплас поставили тзв. хипотезу небуле, тј. да је Сунчев систем (сада можемо рећи и било који други планетарни систем) настао из остатака облака гаса и прашине из којег је претходно настала млада звезда. Процењује се да оваквим колапсом звезда за свој настанак искористи 99 одсто масе овог облака, али да тај 1посто масе облака остаје да окружује младу звезду.
Планетезимали су основни градивни
елементи будућих планета. Највећи међу
њима би гравитационим привлачењем
чистили своју околину и расли на рачун
осталих и постајали све већи.
Како материја која остане након колапса кружи око звезде услед њене ротације и магнетног поља, остаци облака почињу да ротирају све брже и брже, формирајући тако облик диска око младе звезде у равни њеног екватора. Такав диск стручно називамо протопланетарни диск. Каснијом еволуцијом из протопланетарног диска формираће се планете, сателити, астероиди и комете.
АЛМА (ESO)
Протопланетарни диск или,да будемо прецизнији, честице прашине унутар протопланетарног диска, рефлектујући светлост са матичне звезде, зраче у радио домену. Користећи највећу радио опсерваторију на свету (АЛМА), у пустињи Атакама у северном Чилеу, откривен је највећи број до сада познатих оваквих небеских објеката. Овај систем радио-телескопа сачињен је од 66 радио телескопа. АЛМА-ом је откривен велики број различитих протопланетарних дискова, и уочене су и проучаване почетне фазе еволуција једног система.
Треба напоменути да је животни век оваквих структура, пре него што постану планетарни системи, реда величине неколико милиона година до десетак милиона година. Делује као веома дуг период, али уколико се сетимо да је Сунчев систем стар око 4.5 милијарди година, животни век протопланетарних дискова представља веома кратку етапу еволуције планетарних система.
Да ли сви планетезимали улазе у састав
планета? Наравно,одговорје:не.Постоји
озбиљна студија која сматра да су астероиди
у Сунчевом систему, управо,остаци
примордијалних планетезимала, који због
свог положаја нису успели да уђу у састав
било које од планета.
Планете Земљиног типа, или чврста језгра гасовитих џинова,настају лепљењем и спајањем честица прашине микрометарских величина, градећи тако све веће структуре, које под утицајем аеродинамичког отпора гаса добијају сферну структуру. Градећи све веће честице објекти у протопланетарном диску доспевају до величина километарских пречника које називамо планетезимали.Планетезимали су основни градивни елементи будућих планета. Највећи међу њима би гравитационим привлачењем чистили своју околину и расли на рачун осталих и постајали све већи.
Овим механизмом би се од планетезимала којих би било више стотина хиљада или милиона дошло до незнатног броја планета или језгара планета. Занимљиво је да су гасовити џинови (планете Јупитеровог типа) свакако морале настати пре планета Земљиног типа. Разлог томе је тај што планете Јупитеровог типа за своје формирање захтевају постојање гаса у диску, док планетама Земљиног типа гас није неопходан и своју еволуцију могу наставити и након што сав гас из протопланетарног диска ишчезне.
Поставља се питање: Да ли сви планетезимали улазе у састав планета? Наравно,одговорје:не. Постоји озбиљна студија која сматра да су астероиди у Сунчевом систему, управо,остаци примордијалних планетезимала, који због свог положаја нису успели да уђу у састав било које од планета, те да самим тим, на основу њихове грађе и структуре, можемо много сазнати о самим почецима нашег планетарног система.
