У нереформисаном систему високог школства приватни универзитети су потенцијална препрека за креирање економске политике каква је неопходна Србији да изађе из транзиционе кризе. Таква политика мора да се базира на развоју софистицираних технологија и технолошких иновација за које приватни универзитети нити имају довољно капитала, нити критичну масу компетентног академског особља.
Проф. др Предраг Слијепчевић
На основу тридесетогодишњег искуства у британском универзитетском систему, слажем се са мишљењем аутора колумне Реч тајкуна (АРТ у наставку текста) објављеног у реакцији не текст професора Стевића (27. децембар) да су британски универзитети само формално јавне институције, али да функционишу као приватне фирме. Међутим, не слажем се са АРТ-овим мишљењем да су приватни универзитети, у форми у којој постоје, добра ствар за Србију. Напротив, у нереформисаном систему високог школства приватни универзитети су потенцијална препрека за креирање економске политике каква је неопходна Србији да изађе из транзиционе кризе.
Таква политика мора да се базира на развоју софистицираних технологија и технолошких иновација за које приватни универзитети нити имају довољно капитала, нити критичну масу компетентног академског особља. Приватне универзитете у Србији интересује искључиво профит од наставног процеса чиме постају више школе за даље образовање средњошколаца. За разлику од Србије, у британском систему не постоји ранг асистента – особа која се запосли на некој катедри као млади истраживач коме се омогући да ради докторат, да би послије доктората та особа напредовала у ранг доцента и имала посао све до одласка у пензију, у рангу редовног професора. Академски ранг асистента – наградна карта за ухљебљење до пензије – јесте посљедица нереформисаног система који није у стању да се носи са изазовима тржишне утакмице.
Држава треба да формира и националну комисију за рангирање научноистраживачког процеса на универзитетима и институтима на транспарентан начин какав постоји у развијеним економијама. Сљедећи корак за државу је да створи систем процјене квалитета наставе на универзитетима
Дакле, за разлику од Србије, у Британији озбиљна универзитетска каријера започиње са рангом доцента. Да бисте постали доцент морате иза себе имати докторат и, у просјеку, два постдокторандска уговора (један уговор је типично на три године), пожељно на двије различите високошколске установе са репутацијом (универзитети у ЕУ, САД, Аустралији, Kанади, Јапану или Британији), двадесетак објављених радова у часописима са високим импакт фактором и потенцијал за оригинални истраживачки програм способан да преживи тржишну утакмицу. Другим ријечима, од доцента се очекује да за три године од почетка уговора оформи властити истраживачки тим у потпуности финансиран новцем зарађеним на конкурсима које расписују истраживачке агенције и спонзори. Kолико је новца потребно освојити у тржишној утакмици да би се могао финансирати типични истраживачки тим?
Анализе показују да тим од пет чланова (два постдокторанда, два докторанда и техничар) кошта до 300.000 фунти годишње. Дакле, сваки запослени академски радник, од доцента до редовног професора, јесте у исто вријеме и директор малог или средњег предузећа – његовог или њеног истраживачког тима – за које мора обезбиједити од пар стотина хиљада до пар милиона фунти годишње. Предузеће је, наравно, у власништву универзитета. Али, све карактеристике предузећа се формирају на основу тржишних критерија. На примјер, ако доцент није у стању да у прве три године уговора обезбиједи новац за функционисање предузећа, уговор се раскида.
Стефан Грим (Империјла колеџ)
На универзитетима са високом репутацијом, као што је на примјер Империјал колеџ, ако неки професор није у стању да годишње освоји минимум од 100.000-200.000 фунти кроз истраживачке уговоре, менаџерска структура одмах издаје опомену. Ако се неуспјех продужи пар година, професор остаје без посла. Правила су јасна и учесници их углавном прихватају. Међутим, десиле су се и неке трагедије. На примјер, професор Стефан Грим (Империјал колеџ) је пронађен мртав у својој кући након што му је речено да „не испуњава критерије професорске метрике”. У опроштајном писму је написао, између осталог, „Ово више није универзитет него бизнис”.
У линији са са АРТ-овим мишљењем, јасно је да су британски универзитети, када је у питању научноистраживачки рад, конгломерати малих фирми, које само на папиру нису приватне. Али, те мале фирме могу постати приватне, када рецимо неки професор успије да комерцијализује истраживања до те мјере да му универзитет, властитим улагањима или чешће привлачењем заинтересованих инвеститора, помогне у оснивању start-up компаније.
Иако универзитет и даље остаје већински власник, професор као оснивач са универзитетом дијели могући профит, на начин који се утврди кроз преговоре прије оснивања компаније. Типична тржишна игра, зар не, зачињена понеком личном трагедијом. Исти тип игре се наставља и када је у питању универзитетска настава. Укратко, британски студенти су клијенти који универзитетима плаћају школарину од 9.250 фунти годишње.
Да би нека високошколска институција стекла право да наплаћује наведени износ, мора задовољити критерије прописане од стране државе. Институције, њих око 200, рангирају се у три категорије, златна, сребрна и бронзана.
Дешава се да универзитет са одличном истраживачком репутацијом не успјева добити златно одличје за наставу. То се десило ове године са Универзитетом у Бристолу који је сврстан у сребрну категорију.
Да је овакав систем типични пројекат тржишта којим управља држава, свједочи чињеница да државна администрација за високо образовање дјелује као банка која сваком студенту додјељује кредит за школарину. Студент ће кредит вратити уз камату од 5.4% (каматна стопа знатно виша од исте за стамбене кредите). Без икакве дилеме, британски високошколски систем је прилагођен потребама националне економије. Његов истраживачки сегмент је често мотор иновација које директно доприносе моделу „четврте индустријске револуције” или Industry 4.0. Његов наставно-образовни сегмент је мотивисан потребом да нови дипломци посједују неопходна знања и иновационе капацитете да би национална економија просперирала у скорој будућности.
Србија је далеко од оваквог модела. Главна слабост је да високошколски систем није значајно реформисан од распада Југославије. Десиле су се козметичке промјене какве су усклађивање са болоњским процесом у настави и примјена наукометријских параметара за процјену квалитета индивидуалних истраживача. Резултат је, на примјер, мотивација водећег српског универзитета да буде пласиран што боље на Шангајској листи (ово се може постићи манипулацијама), а у исто вријеме одсуство амбиције да критериј за успјех универзитета буде допринос националној економији кроз техно-научне иновације и стварање нових дипломаца у складу са потребама националне економије.
Није изненађујуће да су у овако анахроном окружењу приватни универзитети пронашли најлакше искористиви сегмент – продаја неопростиво скупог наставног процеса без солидне научноистраживачке базе. Kао када продајете „фићу” или „југа” по цијени „мерцедеса” или „поршеа”, уз додатну претпоставку да су „фића” и „југо” прилагођени само за путеве у Србији. Држава, чак, није у стању да осигура да су „фића” или „југо” који се продају у исправном стању.
Да ли је оправдано надати се да Србија може реформисати високошколски систем и прилагодити га потребама националне економије? Реформа је започела оснивањем Фонда за науку Републике Србије, о чему је коментарисао и утицајни часопис Nature. Циљ Фонда је да постане национално тијело за финансирање научноистраживачких пројеката у линији са потребама националне економије и према строго утврђеним међународним критеријима.
Илустрација (Пиксабеј)
Држава треба да формира и националну комисију за рангирање научноистраживачког процеса на универзитетима и институтима на транспарентан начин какав постоји у развијеним економијама. Сљедећи корак за државу је да створи систем процјене квалитета наставе на универзитетима тако што ће институције категорисати према њиховој способности да обезбиједе (а) високи квалитет наставе, (б) квалитет академског окружења у наставном процесу тако да предавачи морају посједовати високе стандарде базиране на међународној научно-образовној репутацији и (ц) високи степен сатисфакције студената понуђеном наставом и гаранцијама да ће студенти бити у стању да нађу посао унутар националне економије, или ван ње.
Реформа наставног процеса треба да укључи (а) забрану неограничене дужине студирања (ако факултет траје четири године мора да се заврши за четири године), (б) реформу наставног плана и оцјењивања студента (смањити обим наставе, увести само један испитни рок по предмету, тако да сви студенти полажу испит из датог предмета писмено, истог датума и у исто вријеме, увести анонимно оцјењивање и контролу квалитета оцјењивања) и (ц) транспарентност у квалитету диплома тако да на дипломи стоји квалификација одличан, врло добар, добар или довољан (транскрипти свих оцјена се морају издавати уз диплому да би послодавац имао представу о академском квалитету запосленог).
Само дубоко реформисани систем високог школства може уклонити тренутне слабости са којима се суочава, од бескрупулозне продаје диплома, плагирања доктората, сумњивих промоција академског особља, политикантства факултетских руководећих структура, па до бескрупулозног и паразитског искориштавања система од стране власника приватних универзитета и непотребне политизације цијелог процеса. Оног момента када клијенти високошколског система – национална економија кроз научноистраживачки процес и студенти кроз наставни процес – добију јасну представу да ли је производ који купују покварени „југо”, функционални „југо”, половни „мерцедес” или нови „мерцедес”, тек тада ће држава Србија бити у стању да закључи да ли је реформисала високошколски систем и прилагодила га потребама властите економије. Успјешно реформисани систем ће бити у стању да понуди квалитет, без обзира да ли иза њега стоје јавне или приватне институције.
(Извор Данас)
