Устрептали љубавници, занесени песници и радознали истраживачи вековима су упирали поглед горе, тражећи надахнуће за своје подухвате. Пре свих и у име свих, у „срце таме” Земљиног најближег суседа и највернијег пратиоца радознало питање одапео је наш чувени афористичар Миленко Жуборски: „Шта ме сеца са Месеца?”
Као што Месец на Земљи наизменично изазива плиму и осеку, тако му она узвраћа јачим привлачењем (гравитација). Својеврсно „надвлачење конопца” одиграва се на растојању које, у просеку, износи 384.400 километара (светлост с Месеца на Земљу стигне за 1,25 секунди). Дубоко у унутрашњем омотачу Земљиног космичког сапутника, у веома меканом слоју, измерена је топлота, што је доказ да се он још хлади. И то траје – нећете веровати – готово четири милијарде и 300 милиона година!
Услови за опстанак на Месецу веома
су неповољни: дању температура
нарасте до 100 Целзијусових степени,
а ноћу се спусти 150 испод нуле.
На ноћном (покадкад и дневном) небу видимо само један месец, отуда му се име пише почетним великим словом. А некада су била три, али нису постојали људи да их посматрају! Два омања у облику астероида – највише 100 километара у пречнику – као војни ловци пратили су највећег, јединог преосталеог, а гледано с наше планете личили су на две сјајне звезде.
Надвлачење конопца
Математички прорачун показује да су два мала следбеника опстала стотинама милиона година у постојаним (стабилна) подручјима привлачења која се називају Лагранжове тачке. На тим местима влада нека врста космичке равнотеже, на коју је пре два столећа указао италијанско-француски математичар Жозеф-Луј Лагранж.
Израчунато је да у Сунчевом систему има пет таквих нарочитих положаја, у којима се привлачне силе већег у мањег небеског тела поништавају; налазе се у равнотежи. Уколико ту залута треће, знатно мање, на дуже време буде ухваћено у „гравитациону клопку”. Земља и Месец су се малтене укопали у том надвлачењу, омогућујући свакојаким предметима – космичким и вештачким – да веома дуго круже на одговарајућој удаљености.
Доскора је преовладавало гледиште да је поприлично крупан Месец, у поређењу с планетом око које обиграва, одвајкада „вук самотњак”, настао у судару Земље и невеличине Марса пре четири милијарде и 400 милиона година. Али он се временом удаљавао од Земље (и даље то чини), а до тада устаљену путању слабашних „космичких луталица”, два месечића, пореметиле су друге планете или само Сунце. Нико не зна како су скончали. А коме је Месец потребан?
Још 1993. двојица француских математичара, Жак Ласкар и Филип Робител, израчунали су и показали да Месец устаљује климатске прилике на Земљи. Да га нема, на нашој планети гравитационо ометање (привлачење) осталих планета, нарочито блиске Венере и огромног Јупитера, увелико би пореметило нагиб осе Земљиног обртања око саме себе.
Велики искорак у скидању копрене с Месечевог загонетног лица започео је 21. јула 1969. када је први човек, амерички астронаут Нил Армстронг, опрезно и уплашено једном ногом дотакао прашњаву површину. „Ово је мали корак за човека, али велики скок за човечанство”, изустио је, очигледно научену реченицу, путник из „Апола 11”.
Изашавши из омањег свемирског брода, он је испунио давнашњи човеког сан дас искорачи у наземаљска пространства и, на известан начин, поновио подвиг Кристифора Колумба које је пре више од пет векова ступио на тло тражене Индије, касније прозване Америка (по Америгу Веспучију). Зашто су сви љубопитљивци у толикој мери били заокупљени небеским телом које својим сјајем надмашује сва остала на ноћном небу?
Поглед с тамне стране
Услови за опстанак на Месецу веома су неповољни: дању температура нарасте до 100 Целзијусових степени, а ноћу се спусти 150 испод нуле. Лудило! Научници очекују да – у геолошком смислу – виде Земљин лик у огледалу, јер су оба тела приближне старости.
На Месецу нема ни дрмања, ни
померања. Осим тога, предвиђа се
изградња насеља у којме ће бити
свемирско полеталиште за путовање
до удаљених планета.
Упркос мноштву података из вишегодишњих истраживања, Месец је и даље велика загонетка. Захваљујући одсуству ваздушног омотача и воде на површини, многи ожиљци из далеких времена сачувани су до данашњег дана. Као да је прележао најтеже дечје богиње. Метеорити су му једини мењали лик, остављајући мања и већа удубљења, остало се није видљиво променило. Зато што је на дохват руке, указује се изванредна прилика да се, у најважнијим пијединостима, сагледа и прошлост целе Сунчеве породице.
За слање људске посаде на Месец ваљало је осмислити (и склопити) веома моћну ракету, па је тај задатак поверен Вернеру фон Брауну, генијалном конструктору „Фау-2” којима је Адолф Хитлер засипао Лондон и Енглеску. Савезници су бившег есесовца заробили пред крај Другог светског рата. Поменути технолошки подухват једино се може упоредити с програмом „Менхетн”, израдом прве америчке атомске бомбе.
Зато што нема ваздушног омотача, на супротној или тамној страни, коју никада не видимо, биће опсерваторија из које ће астрономи даље и боље завиривати у неиспитане космичке пределе. У условима мале гравитације, шест пута слабије од земаљске и непостојања атмосфере, то је рај за осматрања. Имајући у виду да се Месец споро окреће (круг начини за 28 дана), имате утисак да звезде и остала небеска тела полако прелазе преко његовог свода.
Посматрање из првог свемирског телескопа „Хабл”, који облеће око наше планете, подсећа на разгледање околине из чамца што се љуљушка на води. На Месецу нема ни дрмања, ни померања. Осим тога, предвиђа се изградња насеља у којме ће бити свемирско полеталиште за путовање до удаљених планета. Захваљујући знатно слабијој гравитацији, избациваће се 20-30 тежи терет него са Земље, што ће у истој сразмери умањити трошкове. Наиме, лет теретног брода до Месеца може да кошта до милијарду долара.
Зар отац космонаутике Константин Еудардович Циолковски није одавни изрекао пророчанску реченицу: „Земља је само колевка човечанства”?
Горе сте млађи
Утеха за људе опседнуте жудњом за вечном младошћу. Нека купе карту за први лет на Месец. Зашто? Зато што ће тамо изгледати млађе. Наиме, Земљин свемирски пратилац је млађи него што се претпостављало. Амерички научници су на основу испитивања изотопа олова и неодијума установили да није настао пре 4,5 милијарде година, већ 200 милиона година касније.
Плав од пепела
Године 1883. вулкан је разнео три четвртине острва Кракатау у Индонезији, и то је највећа природна несрећа новијег времена. Нешто слично збило се са грчким острвом Санторини у античко доба.
Настанак Месеца (НАСА)
Научници су индонежански удес одмах упоредили са експлозијом атомске бомбе од 100 килотона. На 600 километара унаоколо људи су чули заглушујући прасак као да су у близини грмели топови. Процењује се да је бука допирала на раздаљини оф 4.500 километара и да је звук седам пута обиграо нашу планету. Погинуло је 36 хиљада становника, а стубови дима и пепела уздигли су се до горњег слоја атмосфере. И тада је месец поплавео. Зашто се то десило?
Густи облаци вулканског пепела носили су мноштво честица величине једног микрона (хиљадити део милиметра) које су, у ствари, заустављале црвену светлост. Остали део спектра несметано се пробијао. Гледајући кроз таму месец је изгледао плаво, покаткад и зелено.
Годинама се плави месец указивао на небу, али то није једино изненеђење. Људи су опажали и љубичасто сунце, а с вечери светлуцајуће облаке. Сунчеви заласци су подсећали на огромне ватре, па су збуњени и узбуђени житељи Њујорка и Њу Хевена позивали ватрогасце да угасе пожаре.
Стефан Вукашин
