Ново истраживање сеизмичких таласа показује да нема исти састав као пре 20 година!
Већина нашег знања о томе што се догађа и налази у средишту наше планете долази из проучавања сеизмичких таласа који настају након потреса. Ако их пажљиво анализирамо, можемо открити састав стена и метала испод Земљине површине. Ново истраживање сеизмичких валова из два потреса на сличним локацијама, али у размаку од 20 година, открило је да се у спољашњем језгру догађају промене.
Језгро је средишњи део Земљине унутрашњости која је сачињена од течног спољашњег и чврстог унутрашњег дијела. Спољашње језгро, вртложни слој течног гвожђа и никла, непосредно утиче на магнетско поље наше планете које штити Земљу од опасних свемирских зрачења, пише Science Alert. Због тога је разумевање спољашњег језгра и његове еволуције од виталне важности. Подаци забиљежени с четири монитора сеизмичких таласа у оба потреса показали су да су они из каснијег потреса путовали отприлике једну секунду брже приликом проласка кроз исто подручје спољашњег језгра.
Јинг Џоу са Универзитета Вирџинија текнолоџи претпоставља да су се у спољашњем језгру од 1997. Ослободили лакши елементи попут водоника, угљеника и кисеоника, што би објаснило смањење густоће од око два до три посто и брзину конвекционог протока од око 40 километара на сат.
„Нешто се променило дуж путање тог таласа, тако да је могао ићи брже. Материјала који се тамо налазио пре 20 година више нема. Сада је тамо нови, лакши материјал”, рекла је геолошкиња Јинг Џоу са Универзитета Вирџинија текнолоџи. У студиији су анализирани SKS таласи. Они прво пролазе кроз плашт као смицајући (попречни) таласи (S), затим долазе у спољашње језгро као компресиони (уздужни) таласи (K), да би се након тога поновно вратили кроз плашт као S таласи. Време њиховог путовања може открити пуно тога.
Што се тиче два потреса, оба су била у близини острвља Kермадец у јужном Тихом океану. Први се догодио у мају 1997, а други у септембру 2018, што је научницима пружило јединствену прилику за проучавање промена које се збивају у Земљином језгру. Kонвекција која се јавља у течном железу спољашњег језгра док се кристализује на унуарашњем језгру ствара текуће електричне струје, које контролишу Земљино магнетско поље. Међутим, још није у потпуности схваћен однос између спољашњег језгра и магнетског поља, много наших спознаја се темељи на хипотетичком моделирању.
„Ако погледате северни геомагнетски пол, он се тренутно креће брзином од око 50 километара годишње. Помиче се од Kанаде према Сибиру. Магнетско поље није исто сваки дан. Мијења се”, додала је Џоу. „Будући да се мења, претпостављамо да се мења и конвекција у спољашњем језгру, али нема непосредних доказа. Никада то нисмо видели.”
Нова студија могла би да пружи корисне увиде у то како се тачно мења спољашње језгро и његова конвекција. Иако запажене промене нису велике, што више знамо о том процесу, то боље. Џоу претпоставља да су се у спољашњем језгру од 1997. ослободили лакши елементи попут водоника, угљеника и кисеоника, што би објаснило смањење густоће од око два до три посто и брзину конвекционог протока од око 40 километара на сат. Тренутно постоје 152 станице Глобалне сеизмографске мреже широм света које прате сеизмичке таласе. Иако не можемо контролисати локацију или време потреса, можемо осигурати да се о њима забиљежи што више података.
„Сада можемо пратити шта се то збива. У будућности бисмо могли поставити више сеизмичких станица и пратити тај проток”, закључила је Џоу. Истраживање названо Transient variation in seismic wave speed points to fast fluid movement in the Earth’s outer core објављено је у часопису Nature Communications Earth & Environment.
(Индекс)
