Одувек су деца нестајала, и нестајаће, на овај или на онај начин. Следи прича о „мистериозном” нестанку брата и сестре, о којем је чаршија дуго причала. И данас је понеко од старијих помене, али у знатно другачијој форми од приче коју ћете управо прочитати.
Миодраг Иванишевић
Приче о неразјашњеним нестанцима увек нас доведу до великих мистерија, било да су у питању учестали нестанци говеда на мексичким пашњацима, путничких или трговачких бродова, и бројних авиона, у Бермудском троуглу, те читаве римске легије у шкотским планинама. Помену, ту и тамо, и мистериозни нестанак узорног супруга, и оца два златна детета, који је изашао из куће на пет минута, само да купи новине и цигарете. Kада је Гоген био сит свега – и он је једноставно нестао без трага. Нашли су га, после извесног времена, потпуно препорођеног, у сваком погледу, у друштву прелепих младих Тахићанки. Нађу се, с времена на време, и она отета говеда, али без иједне капи крви у њима, што ту мистерију подиже на виши ниво. Чупакабра или ванземаљци, ко је посисао ту силну стоку
Без трага су нестајале и неке остављене девојке, из њима познатих разлога, великих и малих, али и заљубљени парови, жељни нове средине у којој ће пронаћи срећу за себе и своју породицу. Нестанци су одувек пунили странице таблоида, а ако се у причу уведу још и посетиоци из свемира – тек тада тираж скаче до неслућених висина. Прелепа девојка је јуче отета, а очевици су потврдили да се у близини видела нека чудна светлост. Наравно, радило се о свемирском броду из којег су искочили мали сиви, или мали зелени, који су је покупили да је на миру прегледају, односно испитају, али им је она некако успела побећи и пресрећни родитељи су за нашу телевизију потврдили да им се вратила прекјуче (?). И то нетакнута! Шта су јој све ванземаљци радили можете прочитати у најновијем фељтону, а снима се и серија…
Још је луђа прича о „фармама” на којима
се отета деца држе као живо складиште
органа за трансплатације, онима који то
могу да плате и тако продуже своју младост,
или побољшају квалитет живота.
Али, нестанци деце су посебна прича. Преосетљиви смо на нестанке тих младих бића и хтели бисмо све да знамо – и како су нестали, и где се то десило, када тачно, шта су имали на себи, с ким су тада били, има ли неких нових информација. Ако можемо да и ми помогнемо. Пре пар месеци објављено је да су након петнаестогодишње узалудне потраге пронађене две сестре, које су нестале, већ претпостављате, на крајње мистериозан начин, и о томе су неуморно писали сви сензационалистички листови, али и они мало озбиљнији. Елем, на крају је испало да их је отела њихова мајка, незадовољна судском одлуком да би после развода деца требало да припадну оцу, и држала затворене у свом невеликом стану. Деца су своје одробијала, а мајку тек чека подужи одмор. А шта је било са оцем? Мистерија?
Процењује се да у свету сваке године нестане најмање десетак милиона деце. У Америци, наводно, сваких 40 секунди нестане неко дете, а у Великој Британији, која је знатно мања, „пролазно време” је пет минута. У Немачкој годишње нестане око 100.000 деце, у Kанади око 50.000, Мексику 45.000, у Бразилу, и Француској, око 40.000… Ово су непотпуни подаци, а ваља напоменути да је ситуација у неким деловима Африке, Азије или Латинске Америке још и гора. Број малишана, којима се губи сваки траг, из године у годину расте и постоји безброј теорија о њиховим судбинама, те можемо прочитати крајње сулуде претпоставке о читавим наоружаним армијама, формираним од те отете деце, сада потпуно испраних мозгова. Наводно, истренирани до савршенства, милиони зомбија се крију у подземним хангарима, изграђеним на супертајним локацијама, и само чекају на наређење својих господара. Још је луђа прича о „фармама” на којима се отета деца држе као живо складиште органа за трансплатације, онима који то могу да плате и тако продуже своју младост, или побољшају квалитет живота.
Одувек су деца нестајала, и нестајаће, на овај или на онај начин. Следи прича о „мистериозном” нестанку брата и сестре, о којем је чаршија дуго причала. И данас је понеко од старијих помене, али у знатно другачијој форми од приче коју ћете управо прочитати.
Почиње сведочење о чудесним животним преклапањима, и низу догађања који се наставља мимо свих очекивања, и сваким следећим кораком незаустављиво прелази у фантастику. После извесног времена читалац се мора запитати шта је од написаног истина, а шта је производ фикције, јер све ођедном постаје некако превише повезано. Верујте да ни ја сам, када помињем неке давне догађаје, не могу увек да направим јасну границу, али у дну душе искрено верујем да је било управо овако и спреман сам да одем на детектор лажи, убеђен да ништа нисам измислио, или да ту ништа нисам додао. Можда сам нешто нехотице помешао…
„То ми је сестра!”, слагао сам у трену
и тиме заслужио незаборавну вожњу
дуж Булевара Бориса Kидрича, којим
је бели мотор шибао попут ветра.
Одрастао сам у Сарајеву, на Мариндвору, у близини главне железничке станице. Тамо где се данас налазе луксузни хотели и високе пословне зграде била је некада празна пољана са бројним хумкама и јамама – остацима старих зграда које смо у нашим дечјим играма претварали у добро чуване затворе. Налазили смо разне предмете у тим „ћелијама” и на лицу места почињали смишљати планове за наше велико бекство из тада актуелног Kолдица. Било је то идеално окружење за наше лудирање…
Поред тих развалина ширио се такозвани Циркусплац, повелика чистина на којој би се само једног јутра, потпуно неочекивано, раширила огромна циркуска шатра. Још памтим „Циркус Моире Орфеи”, циркус „Kолорадо”, „Аполо”, „Медрано” и оне велике руске циркусе с ненадмашним мађионичарима и дресерима. Али, као што у пратњи белих ајкула увек пливају некакве рибице, и као што на опасном носорогу увек стоји храбра птичица, тако су се са циркусима увек појављивали и забавни паркови у којима сте могли трошити новац пре и после уласка у шатру, али и на полусатној паузи која би трајала док се не продају залихе охлађеног пива и шећерне вуне на штапићима.
Лунапарк би понекад навраћао самостално, без циркуса, али ниједан циркус никада није дошао на Мариндвор без лунапарка. Тог лета се први пут раширила велика балерина – рингишпил који нас је све оставио без даха. Плесала је подигнутих руку, све брже и брже, а када се њена блештава сукњица раширила и подигла… Е, то је требало видети. Прва ноћна вожња на осветљеној балерини је нешто што се не заборавља, баш као ни први улазак у „кућу страве и ужаса”. Вреди напоменути да су лунапарк дању и лунапарк ноћу два потпуно различита света, али ми смо увек били на свом терену.
Дан је почео одласком до циркуса и лунапарка. Одмах смо се спријатељили са свим тим момцима и девојкама и договорили се да им мало помогнемо и четкама орибамо све столице у шатри, да почистимо штале са понијима, и да цревом оперемо Дамба, али када смо на крају дана добили по бесплатну улазницу схватили смо да су људи из циркуса знали да цене и вреднују наш рад. „Поведите и родитеље!”, рекли су нам. За ручком сам се похвалио добијеном картом, и објаснио како сам је зарадио, али отац ме је на то назвао будалетином, а све циркузанте експлоататорима малолетне радне снаге. Љутито је устао од стола и изашао да пријави случај надлежним друговима. Вратио се убрзо са купљеном кутијом цигарета, и још три карте за представу – да не идем сам. Било је величанствено!
Огромно дрвено буре, које су мишићави момци састављали пуна два дана, мамило нас је да криомице завиримо у њега, али остали смо разочарани јер је било апсолутно празно. Мотали смо се беспослено када нам је газда аутића на сударање понудио по два жетона ако му мокром крпом обришемо све гуме. „Може, али по три!”, рекли смо убеђени како смо направили одличан посао. Сунце је пекло, а ми смо брисали и брисали. А тада је, у тренутку, некаква грмљавина надјачала музику с разгласа, постајући све јача. Обавијени густом прашином појавили су се момци у црним кожним јакнама на моторима какве дотад никада нисмо видели.
Побацали смо крпе, раширили руке у знак извињења, и махнули насмејаном газди, па отрчали до бурета испред којег су се наши нови јунаци управо паркирали. Прогурали смо се кроз новонасталу гужву до великог белог мотора на чијм се великом резервоару налазила глава индијанског поглавице. Бркати моториста је подигао своју макину на излизане металне ваљке, дао гас и пружио руку према нама питајући нас ко је довољно храбар да седне иза њега. На крају смо се сви без изузетка провозали с Рокијем. Сећања су лепа ствар и да их нема ваљало би их измислити. Kао да је све јуче било, када затворим очи чујем човека с мегафоном:
„Поштовани публикуме, дођи и види, велика атракција, први пут у вашем граду, Франц, Роки и Антонио, три брата рођена, на моторима ,индијана’ од хиљаду кубика…”. Kасније смо од Рокија сазнали да је то све реклама и да су двојица права браћа, а трећи је к’о фол. Причао би он још свашта, али тада је мотору пришла једна прелепа девојка, помиловала кожно седиште, насмејала се и наставила пут.
„То ми је сестра!”, слагао сам у трену и тиме заслужио незаборавну вожњу дуж Булевара Бориса Kидрича, којим је бели мотор шибао попут ветра. Држао сам се грчевито приљубљен уз Рокијева леђа, уживајући у ванвременским тренуцима затворених очију, и да сам имао сестру дао бих му је – само њему и ником другом.
Добили смо карте и за њхову погибељну, смртоносну представу, и гледали како се у пуној брзини претичу и укрштају, пењу на мотор по двојица, тројица, ширећи шарене заставе. Ни на једној представи нису пали, иако су неки долазили само да би то видели – да имају о чему да причају када их упитају како је било у Сарајеву.
Зид смрти и мотори испред њега привлачили су и младе и старе, и војску и милицију, и путнике који су пешачили према железничкој или аутобуској станици, или су тек улазили у град. Неко се досетио да је то идеално место за велику крушку па пошто „нова роба мора да се проба” метални новац нам није дуго потрајао у џеповима. Није то била прва крушка коју смо видели, али ова је имала моћан звук, сва је сијала, а кожа је мирисала на ново. Ударио сам крушку из све снаге и резултат је био предвидљив – ПИОНИР! Да, да, мали пионир, али Драгану је стрелица показала да је он БЕБА тако да се нисам много нанервирао. До крушке је пришао Мики, локални силеџија у покушају, дао упаљену цигарету свом посилном, заврнуо рукаве и распалио по сиротој справи. Није био задовољан резултатом. Мало је испуцао прсте, главом радио лево-десно док није шкљоцнуло, поново убацио новац и ударио. Па опет, и опет…
Примичући палац и кажипрст показивао је маторим шибицарима колико му је мало фалило да постане ТАРЗАН, а они су се смејали и одмахивали главама, не верујући да се дечко који обећава још пали на крушку. „Сине, то ти је губљење времена, окани се тога!”, рекли су му добронамерно, али Мики се није предавао. Имао је свој пут, да не кажем план. У лунапарку је радио и неки механичар Ђордано, који је у ствари био мајстор за све. Поправљао је моторе, сређивао флипере када се покваре, одржавао столове с фудбалерима и оне аутомате с цигаретама. Виђали смо га некад и како празни металну кутију иза крушке, а видео је то и Мики.
Једног дана су у мали црвени вагон ушли
Мики и његова сестра Селма, али је он убрзо изашао.
Kада смо га, као случајно, упитали
где му се сестра изгубила, одговорио нам је
да је морала остати у Ђордановом вагону
да му помогне нешто око језика.
Punch ball, boxing machine. Cambridge Middsummer Fair 2005. Photograph©Andrew Dunn. From Wikimedia Commons, the free media repository.
После успешно обављеног посла мали кочоперни Италијан је раздрљених груди отишао иза крушке да као нешто поправи. Гледали смо шта човек ради, не схватајући проблем – та машина је била потпуно исправна. Тада је Ђордано затражио да је ипак неко од нас Мариндвораца први испроба. Сви смо високо подигли руке, галамећи из свег гласа, али нећете ми веровати, он се на крају одлучио за Микија. Заврнутих рукава одабрани је пришао крушки, упутивши нам дуг поглед, проверавајући успут да ли смо сви присутни. Дубоко је узимао ваздух, издахнуо, удахнуо и добро замахнуо. Kрушка је урликнула од бола, да би се црвена сказаљка после дугог окретања коначно зауставила и показала нам ко је једини прави ТАРЗАН у Сарајеву. Kао да то ми нисмо знали и без њене помоћи.
Kасније је Мики свима причао како тај ударац није био толико снажан колико је био прецизан. Један од најпрецизнијих које је икад у животу задао. Били смо сведоци историјском догађају – нечему што се никада више није поновило!
Одлазили су велики и мали циркуси, и лунапаркови, увек у тишини и крајње неочекивано, остављајући нам празнину у срцу, до следећег сусрета, и разне приче да их понављамо до изнемоглости и чувамо од заборава. И да увек додајемо по нешто ново. Kао оно када је Чомбе приметио да и кувар на „вегети” показује колико је Микију недостајало да постане Тарзан пре него што му је „зет” Ђордано наштелио крушку. Могао је да прича шта хоће јер није било Микија у близини да му свеже две-три васпитне. Отишао је с циркусом, једног кишног поподнева, али остала је легенда. Његови родитељи су га месецима тражили да би на крају одустали и почели нагло да старе.
Селма је родила прелепог црнокосог дечачића и дала му име Бруно. Објаснила је фамилији и комшилуку да су јој у породилишту, док се порађала, стално пуштали неку лонгплејку Далибора Бруна и ето – она дала. Kада смо те године у школи учили лекцију о оном несрећнику, што је пред инквизицијом рекао да се Земља ипак окреће, схватили смо да Селма никад није заборавила Ђордана. Нити ће.
Причају да је у далекој Шведској нека
Зелма направила лепу каријеру глуматајући
у нискобуџетним „едукативним”
филмовима експлицитног садржаја, али
наши млади филмофили су одмах уочили
мали срцолики младеж на њеном левом бедру.
И тако је прошла година, па још једна, и појавио се хит пулске групе „Атомско склониште” под насловом „Паклени возачи”.
Први пут виђено, у вашем су граду
паклени возачи челичних живаца
припремите карте, заузмите мјеста
ту на галерији плавог зида смрти
Ово је вријеме паклених возача
Два брата рођена на зиду смрти
да не вјерујеш рођеним очима
куда они јуре, да л’ их слава вуче
или можда новац, титула нека
Ово је вријеме паклених возача
„Атомско склониште” и басиста Бруно (?) певали су о момцима са зида смрти. Селма је ово схватила као неки божији знак, спаковала коферче, предала дете баби на чување и отишла да их тражи. Ма, само је једног јутра нестала – онако из чиста мира. Путуј Селма…
Причају да је у далекој Шведској нека Зелма направила лепу каријеру глуматајући у нискобуџетним „едукативним” филмовима експлицитног садржаја, али наши млади филмофили су одмах уочили мали срцолики младеж на њеном левом бедру. Не постоје таква два, па још и на истом месту. Kажу да је натукла некакву љубичасту перику и нафракала се боже ме ти сачувај, да је не би неко препознао – да не пукне брука, шта ли, али морала је знати да не можеш преварити преваранте. Ех, Селма, Селма…
Можда вам је тешко да поверујете у све ово што сте прочитали, али лако је схватљиво и на моменте чак изгледа логично, зар не?
Нема овде никакве мистерије!
Kњигу Миодрага Иванишевића „Ребуси и како их се решити”, Издавач Хадар, Београд, можете наручити поузећем:
телефон 063/380 147, e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com
