Misaoni eksperiment, dakle, ukazuje na to da sve što mislimo, osećamo i vidimo možda dolazi iz električnih impulsa koje neko šalje putem elektroda, a mi ne primećujemo razliku. Taj filozofski problem se u moderno vreme proširio na scenario računarske simulacije – umesto da smo mozgovi u nekom skladištu, možda živimo u virtuelnom svetu koji je kreirala vanzemaljska inteligencija.
Mnogi su se nakon gledanja filma „Matriks” zamislili nad mogućnošću da živimo u nekoj vrsti simulacije ili računarskog programa koji je kreirala naprednija inteligencija. No ova ideja nije nešto novo. Ovim se naučnici i filozofi bave vekovima. Filozof Rene Dekart je još u 17. stoleću pretpostavio postojanje nekog zloduha koji nas obmanjuje i kontroliše naše nadražaje. To je bila osnova za stvaranje misaonog eksperimenta nazvanov„Mozak u tegli”, koji potpuno preispituje našu stvarnost.
Mozak u tegli je hipotetska situacija u kojoj su svi mozgovi u bačvama ili skladištima koje kontroliše neki ludi naučnik. Ona bi, poput onih u pomenutom filmu, održavala naš mozak, a naučnik bi imao mogućnost da stvara virtualne podražaje.Mozak bi registrovao nadražaje na potpuno isti način kao što mi danas procesuiramo čulna iskustva, s obzirom na to da se ona ionako već tumače kao električni signali.
Računarska simulacija
Misaoni eksperiment, dakle, ukazuje na to da sve što mislimo, osećamo i vidimo možda dolazi iz električnih impulsa koje neko šalje putem elektroda, a mi ne primećujemo razliku. Taj filozofski problem se u moderno vreme proširio na scenario računarske simulacije – umesto da smo mozgovi u nekom skladištu, možda živimo u virtuelnom svetu koji je kreirala vanzemaljska inteligencija.I tu se postavlja pitanje možemo li shvatiti jesmo li u takvoj situaciji ili ne, a tim se u posldenje vreme često bave i naučnici. Tako je fizičar Melvin M. Vopson sa Univerziteta Portsmut nedavno predstavio nekoliko praktičnih načina provere kojima bi se moglo utvrditi da li smo „mozgovi u tegli”.
(Wikipedia)
Naime, fizičari se već neko vreme pitaju zašto u svemiru postoje uslovi pogodni za razvoj života ili zašto fizički zakoni i konstante imaju vrlo specifične vrednosti koje omogućuju nastanak zvezda, planeta i konačno živih bića. Uobičajeni odgovor jeste da živimo u beskonačnom multiverzumu, tako da nije iznenađujuće da se u jednom trenutku manifestovao svemir poput našeg.
Filozof Nik Bostrom sa Oksforda je 2003. formulisao svoju pretpostavku o računarskoj simulaciji navodeći da bi neka izuzetno napredna civilizacija morala doći do tačke razvoja u kojoj je njena tehnologija toliko sofisticirana da se simulacije ne bi mogle razlikovati od stvarnosti, a učesnici ne bi bili svesni da su u virtuelnom svetu.
No, postoji još jedna mogućnost – svemir je računarska simulacija kojom upravlja napredna vanzemaljska vrsta podešavajući uslove i pravila kako bi moglo doći do pojave flore i faune. Ovu drugu opciju podupire grana nauke koja se zove informaciona fizika, a ukazuje na to da prostor-vreme i materija nisu fundamentalni fenomeni.Umesto toga, fizička stvarnost je temeljno sastavljena od delića informacija iz kojih proizlazi naše iskustvo prostor-vremena. To dovodi do izuzetno zanimljive mogućnosti da bi ceo naš svemir, zapravo, mogao biti računalna simulacija. Fizičar DŽon Arčibald Viler je 1989. postavio hipotezu da je svemir u temelju baziran na matematici i da nastaje iz informacija.
A filozof Nik Bostrom sa Univerziteta Oksford je 2003. formulisao svoju pretpostavku o računarskoj simulaciji navodeći da bi neka izuzetno napredna civilizacija morala doći do tačke razvoja u kojoj je njena tehnologija toliko sofisticirana da se simulacije ne bi mogle razlikovati od stvarnosti, a učesnici ne bi bili svesni da su u virtuelnom svetu.
Empirijski dokazi
Postoje dokazi koji sugeririšu da bi naša fizička stvarnost uistinu mogla biti virtuelna, smatra Vopson. Naime, svaki svet virtuelne stvarnosti temelji se na obradi informacija. To znači da je sve u konačnom digitalizovano ili pikselizovano do minimalne veličine koja se ne može dalje deliti – do bitova.
„Prema teoriji kvantne mehanike, ovo vredi za našu stvarnost jer postoji najmanja jedinica energije, dužine i vremena. Elementarne čestice, koje čine svu vidljivu materiju u svemiru, najmanje su jedinice materije. Pojednostavljeno rečeno, naš svet je pikselizovan”, piše Vopson. „Zakoni fizike koji svime u svemiru upravljaju, takođe, nalikuju računarskom kodu neke simulacije. Štaviše, svuda su matematičke jednačine, brojevi i geometrijski obrasci. Svet se čini kao da je potpuno baziran na matematici.”
Još jedan kuriozitet u fizici koji podupire hipotezu o simulaciji jeste granica brzine u našem svemiru, a to je brzina svetlosti. U virtuelnoj stvarnosti ovo bi ograničenje odgovaralo ograničenju brzine procesora ili njegove snage.Najveći dokaz za hipotezu o simulaciji dolazi iz kvantne mehanike koja ukazuje na to da svijet oko nas nije stvaran i da se čini da čestice u određenim stanjima postoje jedino ako ih posmatramo. Pre procesa promatranja one istovremeno postoje u različitim stanjima. Tome nalikuje i računarska simulacija, kojoj je za pokretanje događaja potreban programer ili posmatrač.Kako možemo to proveriti?
Pod pretpostavkom da je svemir doista simulacija, kakvu bismo vrstu eksperimenata mogli sprovesti u simulaciji da to dokažemo? „Razumno je pretpostaviti da bi simulirani svemir sadržao mnoštvo informacionih bitova koji predstavljaju sam kod. Stoga bi otkrivanje ovih bitova informacija trebalo da dokazaže hipotezu simulacije”, objašnjava Vopson. „Nedavno predloženo načelo ekvivalencije masa-energija-informacija (M/E/I) sugeriše da se masa može izraziti kao energija ili informacija, ili obratno – da informacioni bitovi moraju imati malu masu. A to nam omogućuje temelj za potragu.”
Peti oblik materije
Melvin Vopson pretpostavlja da je informacija, zapravo, peti oblik materije u svemiru. Čak je izračunao očekivani sadržaj informacija po elementarnoj čestici i ove godine sastavio eksperimentalni protokol za proveru ovih predviđanja.Eksperiment uključuje brisanje informacija sadržanih u elementarnim česticama dopuštajući njima i njihovim antičesticama anihilaciju u bljesku energije, pri čemu se emituju fotoni ili čestice svetlosti. „Predvidio sam na temelju informacione fizike tačan raspon očekivanih frekvencija nastalih fotona. Eksperiment se može izvesti, imamo za to potrebnu tehnologiju. Sada radimo na finansiranju tog projekta”, izjavio je Vopson.
Postoje i drugi pristupi. Pokojni fizičar DŽon Barou tvrdio je da bi simulacija imala manje računarske greške koje bi programer trebalo da popravi da bi virtuelna stvarnost nastavila s radom. Smatra da bismo te popravke mogli percepirati kao neočekivane kontradiktorne eksperimentalne rezultate, poput promena prirodnih konstanti.
Prirodna konstanta je fizička veličina koja se ne menja u vremenu i prostoru ili konstanta koja se pojavljuje u matematičkom opisivanju fizičkih zakona. Stoga je još jedna opcija za utvrđivanje forme naše realnosti (ili računarske simulacije) praćenje vrednosti ovih konstanti. „Priroda naše stvarnosti jedna je od najvećih misterija. Što hipotezu o simulaciji shvatamo ozbiljnije, veće su šanse da ćemo je jednog dana dokazati ili opovrgnuti”, zaključuje Melvin Vopson.
(Indeks)
