Мисаони експеримент, дакле, указује на то да све што мислимо, осећамо и видимо можда долази из електричних импулса које неко шаље путем електрода, а ми не примећујемо разлику. Тај филозофски проблем се у модерно време проширио на сценарио рачунарске симулације – уместо да смо мозгови у неком складишту, можда живимо у виртуелном свету који је креирала ванземаљска интелигенција.
Многи су се након гледања филма „Матрикс” замислили над могућношћу да живимо у некој врсти симулације или рачунарског програма који је креирала напреднија интелигенција. Но ова идеја није нешто ново. Овим се научници и филозофи баве вековима. Филозоф Рене Декарт је још у 17. столећу претпоставио постојање неког злодуха који нас обмањује и контролише наше надражаје. То је била основа за стварање мисаоног експеримента названов „Мозак у тегли”, који потпуно преиспитује нашу стварност.
Мозак у тегли је хипотетска ситуација у којој су сви мозгови у бачвама или складиштима које контролише неки луди научник. Она би, попут оних у поменутом филму, одржавала наш мозак, а научник би имао могућност да ствара виртуалне подражаје. Мозак би регистровао надражаје на потпуно исти начин као што ми данас процесуирамо чулна искуства, с обзиром на то да се она ионако већ тумаче као електрични сигнали.
Рачунарска симулација
Мисаони експеримент, дакле, указује на то да све што мислимо, осећамо и видимо можда долази из електричних импулса које неко шаље путем електрода, а ми не примећујемо разлику. Тај филозофски проблем се у модерно време проширио на сценарио рачунарске симулације – уместо да смо мозгови у неком складишту, можда живимо у виртуелном свету који је креирала ванземаљска интелигенција. И ту се поставља питање можемо ли схватити јесмо ли у таквој ситуацији или не, а тим се у послдење време често баве и научници. Тако је физичар Мелвин М. Вопсон са Универзитета Портсмут недавно представио неколико практичних начина провере којима би се могло утврдити да ли смо „мозгови у тегли”.
(Wikipedia)
Наиме, физичари се већ неко време питају зашто у свемиру постоје услови погодни за развој живота или зашто физички закони и константе имају врло специфичне вредности које омогућују настанак звезда, планета и коначно живих бића. Уобичајени одговор јесте да живимо у бесконачном мултиверзуму, тако да није изненађујуће да се у једном тренутку манифестовао свемир попут нашег.
Филозоф Ник Бостром са Оксфорда је 2003. формулисао своју претпоставку о рачунарској симулацији наводећи да би нека изузетно напредна цивилизација морала доћи до тачке развоја у којој је њена технологија толико софистицирана да се симулације не би могле разликовати од стварности, а учесници не би били свесни да су у виртуелном свету.
Но, постоји још једна могућност – свемир је рачунарска симулација којом управља напредна ванземаљска врста подешавајући услове и правила како би могло доћи до појаве флоре и фауне. Ову другу опцију подупире грана науке која се зове информациона физика, а указује на то да простор-време и материја нису фундаментални феномени. Уместо тога, физичка стварност је темељно састављена од делића информација из којих произлази наше искуство простор-времена. То доводи до изузетно занимљиве могућности да би цео наш свемир, заправо, могао бити рачунална симулација. Физичар Џон Арчибалд Вилер је 1989. поставио хипотезу да је свемир у темељу базиран на математици и да настаје из информација.
А филозоф Ник Бостром са Универзитета Оксфорд је 2003. формулисао своју претпоставку о рачунарској симулацији наводећи да би нека изузетно напредна цивилизација морала доћи до тачке развоја у којој је њена технологија толико софистицирана да се симулације не би могле разликовати од стварности, а учесници не би били свесни да су у виртуелном свету.
Емпиријски докази
Постоје докази који сугериришу да би наша физичка стварност уистину могла бити виртуелна, сматра Вопсон. Наиме, сваки свет виртуелне стварности темељи се на обради информација. То значи да је све у коначном дигитализовано или пикселизовано до минималне величине која се не може даље делити – до битова.
„Према теорији квантне механике, ово вреди за нашу стварност јер постоји најмања јединица енергије, дужине и времена. Елементарне честице, које чине сву видљиву материју у свемиру, најмање су јединице материје. Поједностављено речено, наш свет је пикселизован”, пише Вопсон. „Закони физике који свиме у свемиру управљају, такође, наликују рачунарском коду неке симулације. Штавише, свуда су математичке једначине, бројеви и геометријски обрасци. Свет се чини као да је потпуно базиран на математици.”
Још један куриозитет у физици који подупире хипотезу о симулацији јесте граница брзине у нашем свемиру, а то је брзина светлости. У виртуелној стварности ово би ограничење одговарало ограничењу брзине процесора или његове снаге. Највећи доказ за хипотезу о симулацији долази из квантне механике која указује на то да свијет око нас није стваран и да се чини да честице у одређеним стањима постоје једино ако их посматрамо. Пре процеса проматрања оне истовремено постоје у различитим стањима. Томе наликује и рачунарска симулација, којој је за покретање догађаја потребан програмер или посматрач. Kако можемо то проверити?
Под претпоставком да је свемир доиста симулација, какву бисмо врсту експеримената могли спровести у симулацији да то докажемо? „Разумно је претпоставити да би симулирани свемир садржао мноштво информационих битова који представљају сам код. Стога би откривање ових битова информација требало да доказаже хипотезу симулације”, објашњава Вопсон. „Недавно предложено начело еквиваленције маса-енергија-информација (M/E/I) сугерише да се маса може изразити као енергија или информација, или обратно – да информациони битови морају имати малу масу. А то нам омогућује темељ за потрагу.”
Пети облик материје
Мелвин Вопсон претпоставља да је информација, заправо, пети облик материје у свемиру. Чак је израчунао очекивани садржај информација по елементарној честици и ове године саставио експериментални протокол за проверу ових предвиђања. Експеримент укључује брисање информација садржаних у елементарним честицама допуштајући њима и њиховим античестицама анихилацију у бљеску енергије, при чему се емитују фотони или честице светлости. „Предвидио сам на темељу информационе физике тачан распон очекиваних фреквенција насталих фотона. Експеримент се може извести, имамо за то потребну технологију. Сада радимо на финансирању тог пројекта”, изјавио је Вопсон.
Постоје и други приступи. Покојни физичар Џон Бароу тврдио је да би симулација имала мање рачунарске грешке које би програмер требало да поправи да би виртуелна стварност наставила с радом. Сматра да бисмо те поправке могли перцепирати као неочекиване контрадикторне експерименталне резултате, попут промена природних константи.
Природна константа је физичка величина која се не мења у времену и простору или константа која се појављује у математичком описивању физичких закона. Стога је још једна опција за утврђивање форме наше реалности (или рачунарске симулације) праћење вредности ових константи. „Природа наше стварности једна је од највећих мистерија. Што хипотезу о симулацији схватамо озбиљније, веће су шансе да ћемо је једног дана доказати или оповргнути”, закључује Мелвин Вопсон.
(Индекс)
