„Највеће дозе зрачења које се користе у радиотерапији ретко прелазе 80 греја (Gy), тј. 8.000 рада, изражено у старим јединицама. Разуме се, доза зрачења зависи од локализације и величине тумора који се зрачи, а и од врсте тумора и стадијума у којем се он налази. И ми смо се, као и они пре нас, суочили с радиобиолошким дилемама у вези са излагањем пацијенткиња високим дозама зрачења у врло кратком временском интервалу”, објашњава професор Веселин Вујнић, родоначелник радиолошке физике у нас.
Проф. др Владимир Ајдачић
Први је поставио научне методе одређивања доза зрачења, пустио у рад кључне уређаје који се користе у радиотерапији, од катетрона, преко бетатрона до акцелератора електрона. Своје огромно искуство пренео је бројним лекарима и техничарима који користе зрачење. Неизмеран је његов удео у лечењу хиљада људи оболелих од рака.
Колега Вујнићу молим опишите у краћим цртама Ваш животни пут, с посебним освртом на самопрегорни рад у науци и на њеној примени.
Веселин Вујнић: Рођен сам 1933. године у Гламочу, малом граду у Босанској Крајини, у трговачкoj породици. У Гламочу смо живели до Другог светског рата, када смо се спасли бекством у Сплит, а из њега у Београд. То је било почетком марта 1944. године.
У то време, време проба
атомског оружја, студије
физичке хемије и атомистике
имале су неку посебност.
Стигавши у Београд доживели сте друго савезничко бомбардовање.
Веселин Вујнић: Да. И то на сам дан Ускрса! Бомба је пала на зграду у којој смо нашли смештај. Чудом смо остали живи. Ја сам у Београду пошао у основну школу. Њу сам завршио са одличним успехом и прешао у Прву мушку гимназију. У њој сам био ослобођен полагања мале и велике матуре, да би се 1952. године на Природно-математичком факултету у Београду уписао на студије физичке хемију са атомистиком. Ово је била преломна тачка у мом животу.
У то време, време проба атомског оружја, студије физичке хемије и атомистике имале су неку посебност. Већина нас дошла је на њих због професора Павла Савића, познатог научника. Студирали смо у веома скромним условима. Ето, изводили смо вежбе из хемије у подруму садашњег Филозофског факултета, из кога су се ширили неподношљиви гасови. Скоро сви су тада живели сиротињски, па и ми студенти. Добијали смо америчку помоћ, чувена „труманова јаја”, конзерве, двопек и друго.
Ја сам рано улетео у животне компликације. Моја жена је затруднела и ми смо као студенти 1955. године добили кћерку Дубравку… То ме је присилило да максимално прионем раду… Био сам запажен и изабран за демонстратора из аналитичке хемије. Ово ми је била прва служба и за њу сам био плаћен као лаборант. Све испите дао сам на време, остао ми је још само дипломски.
Наша лабораторија је
тада била добро опремљена
и лепо уређена У њу су често
довођени угледни страни
државници и научници.
Руководиоци Института за нуклеарне науке у Винчи тражили су боље студенте са наше катедре да у Институту раде дипломске радове и да се тако формирају као стручњаци. По дипломирању нашао сам се у Винчи код Ивана Драганића, који је тада био у успону и радио на докторату. У групи коју је он водио, поред других, било је и нас тројица дипломаца.
Драганић је истраживао могућност примене водених раствора оксалне киселине као дозиметра за одређивање високих доза јонизујућег зрачења, оних које се срећу у нуклеарним реакторима. Показало се да су то прилично стабилни хемијски системи, да се они под зрачењем не мењају брзо. Мој задатак био је идентификација хемијских производа радиолизе водених раствора органских киселина изложених зрачењу.
Наша лабораторија је тада била добро опремљена и лепо уређена. У њу су често довођени угледни страни државници и научници. Имао сам прилику да видим цара Хаила Селасија, нобеловца Нилса Бора и друге ретке госте.
Ја сам тада у раду користио једну веома савремену методу – хроматографију на колони са силика-гелом. Помоћу ње сам идентификовао производе распада сирћетне киселине насталих дејством зрачења. Била је то велика школа за мене. Све што je било потребно за мерења сам сâм припремао, на пример, хроматографску колону, растворе, реагенсе и друго. А затим изводио бројна мерења и анализе добијених резултата. На том проблему сам дипломирао у предвиђеном року код професора Павла Савића као први у мојој генерацији из 1952. године.
Био је то велики успех – запослени студент, са женом студенткињом и кћеркицом од 16 месеци, први стиже на циљ!
Веселин Вујнић: Нисам имао другог избора, живот ме је на то натерао. После дипломирања настављам да радим у групи Ивана Драганића. Убрзо, под Драганићевим руководством, Институт у Винчи оснива школу за обуку лица која ће радити са радиоактивним изотопима, тј. са зрачењем. Та популарно звана Школа радиоизотопа постоји већ 61 годину. У њој сам од почетка био ангажован као учесник у делу наставе и да организујем вежбе и помажем у њима.
Како нисам био члан
Комунистичке партије,
морао сам да напустим Винчу.
То је време невероватног замаха Института у Винчи. За мене је рад у њему био од великог значаја. У њему су формирани мој научни поглед на свет, објективност и научно поштење. У Винчи је постављен темељ мог даљег рада, у њој сам развио озбиљност у посматрању појава и критичност у тумачењу резултата мерења.
А онда је дошло до једног неспоразума који је имао политичку позадину. Како нисам био члан Комунистичке партије, морао сам да напустим Винчу. Тада сам имао 27 година, отишао сам на одслужење војног рока.
На крају њега, у марту 1960. у „Политици” сам нашао оглас у којем београдски Институт за радиологију тражи физичара за рад на радиотерапији. Повод за то је била набавка првог уређаја за радиотерапију са гама-зрацима високих енергија, тзв. кобалт-бомбе. У радној глави ове „бомбе” налази се снажан извор кобалта-60.
Пријавио сам се на конкурс и био сам позван на разговор. Како сам имао искуства из Винче у раду са зрачењем, бројачким уређајима, дозиметријом, и заштитом од зрачења, прошао сам на конкурсу и добио запослење у Институту. У септембру 1960. године прорадила је купљена кобалтна-бомба. То је било од великог значаја за медицину у Србији и у Београду. Пуштању овог уређаја у рад присуствовао је Титов близак сарадник Александар Ранковић, тадашњи министар полиције и председник Савезне комисије за нуклеарну енергију.
Период који је претходио набавци овог извора искористио сам за упознавање са основним активностима у новом Институту. У њему се у сврхе терапије до тада примењивао радијум. У виду игала он се постављао у ткиво тумора да би се зрачењем дејствовало на ћелије рака. Та „интерстицијална терапија” са радијумским тубицама употребљавана је код тумора на бази језика, а често, у случају великих кожних карцинома, и као површинска терапија.
Да ли сте тада већ почели да користите радиоизотопе?
Веселин Вујнић: Јесмо. Тада је у Институту постојало одељење за нуклеарну медицину. Др Смиља Пендић и ја смо помоћу гвожђа-59 пратили судбину еритроцита код разних хематолошких обољења. Ја сам тада пустио у рад један од првих скенера у Србији за посматрање понашања тироидне жлезде и бубрега. Са електроничарем М. Захаријевићем направио сам уређај за ренографију. Помоћу њега и радиоактивне живе испитивано је функционисање бубрега. У области нуклеарне медицине сарађивао сам и са др П. Милутиновићем и са др В. Бошњаковићем.
Нарочито ми се урезала у
сећање једна операција на
Неурохируршкој клиници.
Мој задатак био је да одредим
број тих златних зрнаца и
њихов распоред.
Било је и примена радиоизотопа у сврхе радиотерапије у којима сам учествовао. Користили смо радиоизотоп злата-198 у виду колоидног раствора у води. Њему смо прибегавали у посебним случајевима, рецимо код абдомена. Познато је да у мукози – површинском слоју ткива у абдомену –
долази до лучења течности и да то доводи до јаког надимања стомака. Ту бисмо течност шприцем извукли из стомака, а онда бисмо убацили колоидни раствор злата-198. Болесник би се затим окретао тамо-амо да се радиоактивно злато равномерно апсорбује на мукозу да би се бета зрачењем уништавале малигне ћелије и санирао малигни процес.
Сазнања до којих сам при томе дошао садржана су у мом првом научном раду из примене зрачења у медицини. Њега сам читао на симпозијуму одржаном на Машинском факултету.
Нарочито ми се урезала у сећање једна операција на Неурохируршкој клиници. Пацијенту је уклоњен део лобање да би се могло прићи хипофизи. Њену активност требало је смањити уношењем златних зрнаца у којима је било радиоактивног злата-198. Мој задатак био је да одредим број тих златних зрнаца и њихов распоред, како би дата област ове животно важне жлезде примила потребну дозу зрачења.
То је било моје најдраматичније учешће у једној врхунској медицинској интервенцији која је трајала дуже од четири сата!
Један од најважнијих задатака у Вашем дугогодишњем раду био је тачно одређивање доза зрачења које пацијент прима.
Веселин Вујнић: Да, тачно сте закључили. То није био нимало лак задатак, поготово када се радило о комплексним регијама у човеку, од којих је неке требало зрачити, а друге штитити од зрачења.
Због тога су израчунавања
и мерења туморских доза које
сам увео у праксу у Институту
представљала огромну промену.
Пре тога се уопште није знала туморска доза. Да илуструјем какво је тада било стање. У случају коже, на пример, рендгенско зрачење се примењивало све док би кожа могла то да издржи, значи док потпуно не би потамнела, као када се човек испржи на сунцу. Није било одређивања туморских доза, није било представе о њима. Радиотерапија је била чисто емпиријска! „Како ја радим, тако ради и ти”.
Због тога су израчунавања и мерења туморских доза које сам увео у праксу у Институту представљала огромну промену. Никада нећу заборавити сусрет с најмање стотинак доктора, специјализаната рендгенологије. Испунивши салу, они су пажљиво слушали моје излагање о израчунавању туморских доза. Усвојили су научни приступ томе и то је био важан тренутак у нашој рендгенологији.
Радиотерапија је овим добила егзактну основу. Рекао бих да је то био и почетак радиолошке физике код нас. Оно што су Енглези имали још 1935. године, Depth Dose Tables за израчунавање туморских доза у применама рендген-уређаја. Ми смо то освојили двадесет и пет година касније. Почели смо да рачунамо дозе, и то помоћу шибера, јер тада није било ни дигитрона, ни компјутера.
Како сте вршили статистичке анализе резултата добијених зрачењем неколико хиљада људи годишње?
Веселин Вујнић: Велики број различитих података о сваком болеснику сређивала је једна савесна и стрпљива медицинска сестра, сестра Тања. Од ње бисмо на крају године на великим листовима хартије, на „поњавама” како смо их ми звали, добијали податке о броју лечених болесника од датих обољења, резултате излечења за одређене локализације тумора и одговарајућа петогодишња преживљавања.
У то време имали смо једну „кобалтну машину”. Она није била довољна за озрачивање свих болесника који су долазили у наш Институт. И даље се велики проценат – три четвртине озрачивања – одвијао рендгенима, а на кобалту-60 једна четвртина или највише једна трећина. Онда је Међународна агенција за атомску енергију из Беча организовала усавршавање радиолошких физичара за рад с високим енергијама у радиотерапији. То се одвијало у Лондону.
У Институту је одлучено да на то усавршавање идем ја. Како је то било време хладног рата и тешког политичког стања наше земље у свету, мој одлазак у Лондон морао је да одобри сам Александар Ранковић. И тако сам 1962. године доспео у у Лондон на шест месеци. Ту нас је било из 20 земаља: Мексика, Немачке, Италије, Израела, Грчке, Југославије, Француске, Јужне Африке, Тајланда, Индије и других. Већином смо се обучавали у Лондону. Прво су била предавања, а затим пракса.
Ја сам радио у једној болници на југу Лондона. Било је то детаљно упознавање са енглеском праксом. Поткован радом у Винчи и на кобалт-бомби у Институту, брзо сам прихватао нове методе и овладавао актуелним мерењима доза.
Тај рад је био значајан
подстицај за мене да покушам
да заменим радијум нечим
другим мање опасним.
Други део усавршавања састојао се из практичног рада у Лидсу, код чувеног професора Спајерса. Он је био познат по томе што се бавио проучавањем малих доза зрачења као узрочника карциногенезе, а и по томе што је дао модел дејства јонизујућег зрачења на коштани систем. Решио сам да изведем одређена мерења, експеримент, код њега. Они су тада имали мале кобалтне изворе, сличне нашим радијумским тубицама у Београду.
Направио сам мали фантом у који сам могао да ставим кобалтне фокусе на одређена места која би се, рецимо, користила у терапији карцинома цервикса утеруса, тј. врата материце. Затим сам то исто извео са радијумом и мерио дозе у одређеним тачкама помоћу Сивертових микрокондензаторских коморица. Што се тиче расподеле гама-зрачења, опадања његовог интензитета нашао сам да између кобалта и радијума нема разлике у нивоу грешке мерења од 2-3%. Сећам се, на једном од радних састанака после мерења, професор Спајерс ме је упитао: „Каква је била разлика између радијума и кобалта?” Одговорио сам да је била мала, мања од 3%.
Мерења су поновљена и добијени су исти резултати. Тај рад био је значајан подстицај за мене да покушам да заменим радијум нечим другим мање опасним.
Тако се завршило моје усавршавање у Енглеској. Док сам боравио тамо, доктори које сам обучио у Београду израчунавали су дозе зрачења уместо мене, који сам тада био једини радиолошки физичар у Југославији. Они су знали да раде изодозе, да комбинују два укрштена поља, да их сучеле и виде каква је расподела зрачења у пределу тумора, што је било нарочито важно у случају тумора бешике.
Онда је дошло моје двомесечно усавршавање у Атини, у њиховом центру Демокритос, на примени радиоизотопа у нуклеарној медицини. Овладао сам коришћењем радиоактивног гвожђа-59 у хематологији, применом трицијума за мерење укупне телесне воде, јода-131 за одређивање функције тироидне жлезде, колоидног злата за претрагу плућа и друго.
Од Међународне агенције за атомску енергију добио сам две дипломе – доказе да сам овладао применом јонизујућег зрачења високих енергија у радио-терапији и коришћењем радиоизотопа у нуклеарној медицини.
То је већ била 1963. година. Дошло је време да се мисли о напуштању радијума. Радиотерапеут др Златко Меркаш, касније директор Института за радиологију, с којим сам много сарађивао, добро је познавао и радиолошку физику. Он је тада био на усавршавању у Америци. Писао ми је да морамо нешто да урадимо са радијумом. Скренуо ми је пажњу да при стерилизацији може доћи до експлозије радијумских фокуса, ако су они веома стари.
Због своје велике радиотоксичности радијум представља мору за све. Зато сви избегавају да га користе кад год то могу.
Веселин Вујнић: Имате право. Он представља опасност због могућег растурања и одговарајуће контаминације, али и стога што производи радиоактивни гас радон. Циркулацијом ваздуха тај се гас шири зградом у којој се налази извор радијума. Притом треба имати на уму да је време полураспада радијума веома дуго, дуже од 1600 година.
Озбиљно сам схватио упозорење др Меркаша, јер сам о томе и сам раније размишљао. На другој страни, мерења која сам извео код професора Спајерса, у Енглеској, упућивала су на решење тог проблема. Уз помоћ колега из Винче, на нуклеарном реактору озрачивањем кобалта неутронима добио сам фокусе са радиоактивним кобалтом-60. Они су у потпуности могли да замене радијумске фокусе, а да за разлику од ових не прете контаминацијом околине.
Међутим, тиме није решен проблем нежељеног озрачивања особља болнице, углавном медицинских сестара, сервирки, чистачица и доктора. Врући радиоактивни фокуси су уношени у пацијенте у сали за интервенције и то је стварало проблеме. Више људи, знајући то или не, налазило се у зони јонизујућег зрачења. Неки од поменутих службеника годишње су примали и дозе веће од 5 рема, што је тада представљало максималну допуштену дозу.
Када сам се први пут упознао са применама радијумских фокуса на пацијенткињама био сам јако изненађен. После Винче, у којој је поклањана велика пажња заштити од зрачења, открио сам да фокусима рукује необучена медицинска сестра, заправо бабица. Она је, такорећи, хватала вруће фокусе голим прстима! Прво што сам је научио било је да скрати време свог излагања зрачењу. То је остварено поједностављењем поступка припреме фокуса. На тај начин доза коју је она примала касније била је смањена за неколико пута.
Рачуном сам нашао да се 20 милиграма радијума може заменити са 16 миликирија кобалта. А онда сам за кобалтне фокусе одредио крушкасте изодозне расподеле већ према датим случајевима, тј. према стадијуму обољења пацијенткиња. Разуме се, тумор је у почетку врло мали. У првом стадијуму он је ограничен на ушће цервикса утеруса. У другом он је већи и пружа се према параметријима. У трећем стадијуму захвата једну страну параметрије, а у четвртом велику зону, укључујући ту и делове бешике и ректума.
Ето тако су, корак по корак, створени услови за замену радијума кобалтом. Била је то фантастична ствар – у Институту је отклоњена опасност од радијума. Он је смештен у бункер, где се и данас налази. Али то мене није задовољило. Желео сам да установим да ли се у бункеру јавља гасовити продукт радијума – радон. Мерења која сам извео показала су да велики број радијумских тубица испушта радон у атмосферу. То су потврдили и стручњаци из Винче. Срећом, прешли смо на кобалт-60, који је био прихваћен још и у Новом Саду и Сарајеву. У Загребу и Љубљани и даље су користили радијум.
Највеће дозе зрачења које
се користе у радиотерапији
ретко прелазе 80 греја (Gy),
тј. 8.000 рада, изражено у
старим јединицама.
Све методе које смо освојили у Београду пренео сам колегама у Новом Саду и Сарајеву. Тако су и они за зрачење гинеколошких карцинома почели да употребљавају кобалтне фокусе. Због релативно кратког времена полураспада кобалта-60, које износи 5,2 године, неопходно је било с времена на време вршити корекције за опадање радиоактивности кобалтног извора. Из табеле коју сам формирао, следи да је по истека три месеца време озрачивања сукцесивно требало продуживати за 3%.
Почетком седамдесетих година прошлог века појавио се уређај катетрон. Он користи сонде са кобалтом-60 чија активност достиже чак 10 кирија! То је драстично скратило време озрачивања оболелих особа. Са ранијих 48 сати с таквим уређајем прелази се на минуте! Међутим, увођење катетрона у примену захтевало је улагање великог труда. Било је потребно испланирати бункер за кобалтне изворе, подићи специјалну салу за апликацију извора велике радиоактивности, омогућити рендгенско снимање фокуса и мерења ректалних доза зрачења с малим натријум-јодидним детектором који је би се уносио у ректум пацијенткиње.
Таква мерења ректалних доза била су неопходна контрола за избегавање прекомерног озрачивања ректума. Затим, требало је конструисати нарочити сто за болеснике, систем за уношење извора у туморогену зону, те држаче радиоактивних извора и друго. Пројектовање и припреме морале су да се обаве у кратком року, да би катетрон прорадио почетком 1974. године.
Често помињете високе дозе зрачења. Оне са којима сте се проф. Драганић и Ви бавили у случају нуклеарних реактора мере се милионе рада (Мrad). Колико износе терапијске дозе код лечења рака?
Веселин Вујнић: Највеће дозе зрачења које се користе у радиотерапији ретко прелазе 80 греја (Gy), тј. 8.000 рада, изражено у старим јединицама. Разуме се, доза зрачења зависи од локализације и величине тумора који се зрачи, а и од врсте тумора и стадијума у којем се он налази. И ми смо се, као и они пре нас, суочили с радиобиолошким дилемама у вези са излагањем пацијенткиња високим дозама зрачења у врло кратком временском интервалу. Када смо отклонили све запреке, прешли смо на рад са катетроном.
Током 21 дана с њим бисмо обављали четири апликације на једној пацијенткињи. Као и раније, и овде смо водили рачуна о опадању радиоактивности кобалта-60. По истеку око 10 година стари извор замењивали бисмо новим. Тако је започела револуција увођењем методе High Dose Rate Afterloading (HDRA). У том случају користе се веома снажни извори зрачења, на пример 10 кирија кобалта-60.
Ми смо били једни од пионира у тој области у свету. Учествовали смо у Радној групи Светске здравствене организације која је инсистирала да се шире примењује HDRA, те смо имали стручне састанке групе експерата у Женеви, у Рио де Женеиру, Истанбулу, Хајдерабаду, а 1976. године у нашем Кладову.
Развијена је изузетна активност у вези са усвајањем ове технике, јер су земље у развоју имале страховите проблеме са карциномом материце. Када смо продрли у свет са HDRA, многе земље су почеле масовно да набављају катетроне. Покојни др Меркаш и ја смо о коришћењу ове нове технике излагали наша искуства на више светских конгреса онколога и радиолога. Били смо у Фиренци, Мадриду, Единбургу… на неких петнаестак таквих скупова. Помогли смо да свет прихвати HDRA, нарочито у земљама у развоју. Ефекат тога је био да је временом постало незамисливо радити са класичним системима врућих фокуса.
За сваки случај, на пример изненадног квара катетрона, ми смо још задржали вруће фокусе, али смо у духу технике која се користи у катетрону направили апликаторе са цезијумом-137. Они су мануелно уношени у болеснице у случају гинеколошких обољења од рака. Та моја идеја се показала необично корисном. Тако смо неко време паралелно примењивали обе технике. Тек када смо се уверили да је катетрон врло поуздан уређај и да HDRA даје добре резултате, престали смо да користимо вруће фокусе.
Кладово је, такође, добило катетрон, тај сам уређај, уз помоћ др Бранимира Ристића, монтирао и пустио у рад. Тиме су уштеђена велика материјална средства. Др Ристић је у Кладову изванредно овладао техником HDRA. Резултати које је он добијао у излечењу рака грлића материце били су годинама међу најбољима на свету. Они су редовно публиковани у међународним извештајима. Др Ристић је често говорио да сам ја удахнуо душу Центру у Кладову. Moже се речи да радиолошка физика удахњује душу сваком радиотерапијском центру. Без доприноса физичара савремена радиотерапија не би била могућа. Моја сарадња са др Ристићем трајала је до његовог одласка у пензију. За тај Центар могу речи да је био моја друга кућа.
Година 1970. била је једна од кључних за Институт за радиологију. Тада смо за зрачење имали кобалтну бомбу и рендген-апарате. Наметнула се потреба да се нешто ново прибави за рад. Био је расписан велики конкурс за куповину бетатрона – акцелератора електрона високих енергија. Мени је, као и раније, пало у дужност да водим тај пројект – почев од избора акцелератора до добијања дозвола, идејног пројектовања акцелераторског крила у Институту, заштите, тзв. бункера, те дела зграде изнад акцелератора итд. Довољно је рећи да је акцелератор коштао два милиона долара, као и то да се ми никада раније нисмо бавили електронском терапијом у случајевима обољења рака.
На основу конкурса одлучили смо се за „Сименсов” уређај који је могао електронима да саопшти енергију до 42 милиона електрон-волта! То је огромна машина заснована на класичним електромеханичким и електротехничким принципима. Она није била дигитализована, јер тада нису постојали одговарајући компјутери. И поред тога, она нам је омогућила да учинимо огроман искорак, да обављамо терапије са брзим електронима до поменуте енергије од 42 мева (MeV).
Колико сте ви који сте се залагали за терапију електронима високих енергија каснили у њеној примени у односу на друге?
Веселин Вујнић: Будући да се ради о скупим уређајима, Србија као сиромашна земља није могла да буде међу првима у примени терапије са електронима, али наше кашњење није било веће од 5 до 6 година. Требало је детектовати брзе електроне и мерити губитак њихове енергије у води. Да би решио тај проблем направио сам фантом и отпочео бројна мукотрпнa мерењa. Како то физички више нисам могао сам да обављам, Институт је запослио младе физичаре. Прво Светлану Андрић, затим Петра Стајковића.
Светлана и ја смо приступили комплексним мерењима са бетатроном с циљем да њиме потпуно овладамо зрачењем оболелих. Било је то искрцавање на ново, непознато тло. Када смо започели са електронском терапијом, имао сам фантастично осећање да располажемо необичним хируршким ножем. Да од енергије тог ножа-електрона зависи колико ће они продрети у меко ткиво човека.
Бетатрон је за мене био
чудесна направа. Делом,
можда и због тога што сам га
десет година сам одржавао и чувао.
Отприлике, једна трећина је радиотерапијска дубина до које у меком ткиву досежу електрони. На пример, за енергију од 10 мева она износи око 3 сантиметра. Неке лимфне гландуле на површини, рецимо на врату, пазуху, на вулви, могле су да се зраче бетатронским електронима на дубинама од 2, 3, 4, 5, 6, па све до 10 сантиметара, када је потребна максимална енергија од 42 мева. Тада се већ губи предност електрона, јер по дубинским дозама они почињу да личе на икс-зраке.
Бетатрон је за мене био чудесна направа. Делом, можда и због тога што сам га десет година сам одржавао и чувао. У дневнику, који сам о њему водио, постоје забелешке о 23 замене катоде које сам ја учинио. Свака од њих захтевала је извођење низа сложених операција. Опет морам да споменем М. Захаријевића. Његова сарадња на одржавању бетатрона била ми је од непроцењиве користи.
Сећам се конгреса у Единбургу. На њему сам на основу статистичких података показао да се у радиотерапији највише користе електрони енергија од 15-20 мева, a да се преко тих енергија ређе иде. Тај мој рад био је веома запажен. Убрзо је дошло до великих промена, обустављена је производња бетатрона. И наш бетатрон је угашен. то се десило 1990. године. Време је показало да сам био у праву када сам се залагао за увођење електронске терапије. Тако је отпочела градња акцелератора електрона чије енергије нису биле веће од 24 мева. Поред електрона и икс-зраци од 6, 10 и 18 мева су остали у примени.
Ми смо имали бетатрон, једну кобалтну бомбу, којој се касније прикључила друга, а затим смо 1977. године добили први акцелератор електрона од 10 мева. Онда смо заменом уређаја дошли у посед одличног „Сименсовог” гаматрона 3. Он је са успехом дуго коришћен – све до набавке следећег акцелератора. Тај период времена, обележен освајањем знања, како у области науке, тако и технике, протекао ми је муњевито. Тада смо могли слободно да путујемо и имали смо приступ међународним конференцијама. Захваљујући актуелности борбе против рака, посетио сам многе здравствене институције у свету и упознао људе који су поставили темеље савремене радиотерапије.
У једном тренутку пожелео сам да одмерим своје знање негде у свету, зато сам се јавио на конкурс канадске болнице „Принцеза Маргарета” у Торонту. Из литературе сам знао да су у њој радила два позната радиолошка физичара: Харолд Едвард Џонс, човек који је направио прву кобалтну бомбу „елдорадо”, и Џон Канингам. Они су били чланови водећег тима те чувене болнице за обољења рака. Обрадовао сам се када сам сазнао да су ме изабрали на конкурсу. И тако сам се 1969. године обрео у Канади.
Ето случајности! И ја сам из истих разлога био у Канади и неких пет година раније изводио експерименте из области нуклеарне физике на акцелератору у болници у којој сте касније радили. Како Вам је тамо било?
Веселин Вујнић: Захваљујући претходно стеченом искуству, брзо сам се снашао и почео да уводим неке нове ствари у примену. За површинску терапију направио сам компензациони филтер, усавршио сам мерења помоћу термолуминисцентних дозиметара (TLD), предложио корекције у електронској терапији с бетатроном, конструисао заштитне филтере и друго. Ценећи тај рад, они су ме примили у свој високи кадар (high staff). To је учињено на свећан начин на скупу у Канадском краљевском клубу на језеру Онтарио.
Убрзо сам им узвратио на тој почасти. На састанку код докторке Питерс, сећам се једнога петка, развила се дискусија о озрачивању оболелих од Хоџкинсонове болести. Укратко, они су на основу рендгенског снимка и координата одређивали дозу зрачења у изабраној тачки. Мислио сам да то није довољно поуздано. И то ме је навело да им кажем: „Знате шта, можда има неке разлике између дозе у аксили и дозе у стерналном пољу. Ја бих то, ипак, мерио.”
И шта се десило? Три дана касније, у понедељак, ја изводим мерења са првим болесником. На моје огромно изненађење, налазим да је он у задатом времену примио само трећину предвиђене дозе! Верујући да сам у нечем погрешио – све проверавам и нестрпљиво чекам другог пацијента. Понавља се иста ствар! И код њега је измерена доза била три пута мања од очекиване. Одмах алармирам колегу Ролинса, радиолошког физичара, и консултујући се с њим обавештавам директора болнице о неочекиваном налазу. Директор се нашао у чуду, али се сагласио са мојим предлогом да прекинемо зрачење пацијената и да покушамо да пронађемо узрок овог великог одступања.
Нудили су ми да останем у
Канади и да доведем породицу
у Торонто. Међутим, ја то
нисам желео и по истекудевет
месеци вратио сам с у Београд.
Телефоном зовемо доктора Канингама, који је тада био у Сент Луису у Америци. Упознајемо га са резултатима мојих мерења и он се хитно враћа у Торонто. Више нас заједно приступамо анализи догађаја… Коначно, откривамо узрок смањења дозе зрачења.
Кобалтна бомба „елдорадо” коју смо користили располагала је системом за пресецање снопа гама-зрака помоћу живе. Да би отпочело зрачење, притиском ваздуха морала је да се потисне жива са пута гама-зрака. А да би се зрачење прекинуло, притисак ваздуха би се смањио и жива би се под дејством силе гравитације вратила на своје место и тако онемогућила пролазак гама-зракa.
Недопустиви пропуст у раду у овој знаменитој болници био је у томе што нико није контролисао притисак ваздуха у систему „живиног прекидача” снопа гама-зрака. Он је био недовољан да потисне сву живу из њеног основног положаја. Тако је долазило до тога да у радном стању кобалтне бомбе непотиснута жива спречава пролазак 2/3 гама-зрачења!
То је био страшан пропуст грешка, пре свега због болесника. Питао сам се: Шта се десило са онима који су недовољно зрачени? Колико се дуго већ провлачи ова фатална грешка? Хоће ли она озбиљно компромитовати болницу? Био сам свестан да сам честито мерио дозе зрачења и да сам о својим налазима у најбољој намери обавестио директора болнице. Али сам, ипак, са извесном зебњом очекивао реакцију управе и мојих колега.
Супротно ономе што би се код нас најчешће десило, она је била много боља од онога што сам могао замислити. Мој углед у болници је страховито порастао, а следеће примање које сам добио било је троструко веће од претходног! Нудили су ми да останем у Канади и да доведем породицу у Торонто. Међутим, ја то нисам желео и по истеку девет месеци вратио сам се мојима у Београд са оснаженом вером у знања која сам из њега понео у свет.
