МЕЂУ ИЗМЕЂУ

КИНЕСКЕ ТАЈНЕ БИЉКЕ

Пећинско растиње (Плос)

Истраживачи у пећинама на југозападу Кине пронашли 31 врсту која не расте ван пећина!

Истраживачи из британске Краљевске ботаничке баште Кју и са кинеског института у Гуангсију обајвили су у фебруару у часопису Plos One резултате свог петогодишњег истраживања пећинске флоре. Они су у периоду од 2009. до 2014. истражили више од 60 пећина на југозападу Кине, тачније у областима Гунагси, Гуејџоу и Јунан у којима је клима углавном суптропска. При истраживању су улазили у неке од најмање истражених или никада истражених пећина и прикупљали узорке како би што боље упознали биљни свет који их насељава.

На основу знатног броја врста закључили
су да су оне можда остаци оних које су
некада расле у шумама испод дрвећа.

Истраживачи су у овим пећинама идентификовали 418 врста које припадају васкуларним биљакама, односно групи у коју спадају папрати и семенице, а коју карактеришу лист, стабиљка и корен. Од ових 418, чак 31 врста, односно око седам одсто, живи само у пећинама, док је 37 одсто од укупног броја врста ендемско и карактеристично искључиво за Кину. На основу прорачуна истраживачи претпостављају да би истраживања свих пећина у овом региону могла да доведу до броја од између 500 и 850 врста.

На основу знатног броја врста које постоје само у пећинама закључили су да су оне можда остаци оних које су некада расле у шумама испод дрвећа. Од педесетих до седамдесетих година 20. века шуме на југозападу Кине су готово збрисане јер у ово време долази до „Великог скока напред” и „Културне револуцијеМао Цедунга, чији су програми имали план да искористе огроман број становника тако да се економија државе више не заснива на пољопривреди већ на модерној индустрији. Једна од претпоставки је да су неке од врста које су нестале крчењем шума остале у својим склоништима, односно пећинама.

Један од закључака истраживања је да пећине могу да се сматрају посебним биомима, односно територијом са специфичним екосистемом, јер у њима владају карактеристични услови због мањка светлости и климе која готово да не зависи од промена годишњих доба. Осим тога, примећено је да биљке расту и у пределима са веома мало светлости, тачније са рекордно малим количинама светлости, што указује да би многе биљне врсте могле да обављају фотосинтезу и са мање светлости него што се претпоставља да им је потребно.

(Јована Николић, ЦПН)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар