СРИЦАЊЕ ИСТОРИЈЕ

КОЛОНИЈАЛНИ ФОСИЛИ

Илустрација (Википедија)

Неколико земаља захтева да им њихови бивши колонијални владари врате давно одузете фосиле.

Да ли сте посетили Природњачки музеј у Берлину? Уколико јесте, сигурно се сећате огромног диносауруса, односно његовог секелета, високог 12 метара и дугачког око 25. Реч је о сауроподу Giraffatitan brancai, четвороножном диносаурусу дугог врата и репа, а релативно малог мозга, који се хранио биљкама, и живео пре око 150 милиона година.

Природњачки музеји за које данас знамо
не би постојали да није било колонијализма”,
каже Холгер Штекер, експерт за Афричке
студије са Хумболт универзитета у Берлину.

Од тренутка када је први пут изложен у главном граду Немачке 1937, постао је прави магнет за посетиоце. Ипак, његова домовина је далеко од Европе – Giraffatitan је живео на тлу данашње Танзаније, која је, када је диносаурус ископан почетком 1900, била немачка колонија. Више од века касније, поједини танзанијски политичари гласно захтевају да Немачка врати „украдени” фосил у Африку. Други, пак, сматрају да је уместо повратка боље да Немачка помогне својој бившој колонији у ископавању нових фосила, обучавању локалних палеонтолога и пружи подршку локалним музејима.

„Природњачки музеји за које данас знамо не би постојали да није било колонијализма”, каже Холгер Штекер, експерт за Афричке студије са Хумболт универзитета у Берлину. Штекер додаје да захтеви за репатријацијом – којих је све више – подстичу нове дискусије у вези са наводним открићима на којима поједини музеји инсистирају.

Хумболтов универзитет (Википедија)

Наиме, иако су немачки палеонтолози одавно добили заслуге за откриће вероватно најпознатијег диносауруса на свету, до Giraffatitan-а су их заправо одвели локални становници. Они су за кости одавно знали и користили их у верским обредима, каже Штекер, који је, иначе, радио на трогодишњем пројекту са циљем да документује тзв. Тендагуру експедицију, која је пренела 225 тона фосила у Берлин између 1909. и 1913. године. Пројекат, између осталог, показује и како су намерно брисани подаци о помоћи и доприносу домородаца. Тако је Штекеров тим пронашао документа која једног диносауруса називају Nyrorosaurus, по имену локалца који је предводио експедицију. Међутим, по доласку у Берлин, диносаурус је добио име Dicraeosaurus sattleri, по немачком инжењеру рударства.

Многи експонати, укључујући људске
остатке и културне артефакте, прикупљани
су у условима који се данас сматрају неетичним
 а то је брутална колонијална владавина.

Управо ове расправе показују да природњачки музеји нису и не могу бити „аполитични и неутрални”, објашњава Чирај Расул, историчар и експерт за музејске студије са Универзитета Вестерн Кејп у Кејптауну, у Јужноафричкој Републици. Берлински музеј није једини коме не баш тако славна историја његове земље куца на врата. Многи експонати, укључујући људске остатке и културне артефакте, прикупљани су у условима који се данас сматрају неетичним, а то је брутална колонијална владавина која је игнорисала право на власништво и знање домородачког становништва.

У сличној ситуацииј је лондонски Природњачки музеј, који на столу има три захтева за репатријацију веома познатих експоната: Гибралтар тражи две неандерталске лобање, Чиле тражи изврсно сачувану кожу, крзно и кости 12.000 година старог гиганта, Mylodon darwinii, а Замбија тражи тзв. Broken Hill skull, лобању познатог хоминида стару око 300.000 година. Сви они су у Велику Британију послати без много размишљања о томе ко их поседује, или ко би требало да их поседује.

Тако је, на пример, првог неандерталца откривеног у Гибралтару, 1848. ископао британски поручник и послао га у Британију. Скоро 70 година касније, исту ствар је урадила британска археолошкиња Дороти Герод. У то време, Гибралтар није имао услове да задржи и истражује лобање, објашњава Клајв Финлајсон, палеонтолог и директор Музеја Гибралтара. Међутим, данас ова територија – која је формално део Уједињеног Краљевства, али има своју владу и одређену аутономију – има своје експерте за неандерталце, а један њен део је проглашен за светску баштину, због богате евиденције о неандерталцима.

„Те јединке треба да се врате кући”, каже Финлајсон, мислећи на лобање. „Оне су откривене овде [у Гибралтару]. Реч је о људским бићима која су овде живела и умрла”, каже и додаје да су преговори са Природњачким музејом у Лондону у току, али и да је веома оптимистичан.

Када је о Чилеу реч, Национални природњачки музеј у Сантјагу је у неколико наврата успео да врати неке од фосила, попут Pelagornis chilensis – птицу која је изумрла, а која је, са распоном крила већим од пет метара, и даље највећа позната птица. Остаје да се види шта ће бити са експонатом Mylodon darwinii.

(Ивана Николић, ЦПН)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар