МЕНТАЛНА ЛОЗИНКА

МУШКА КАРИЈАТИДА

Главато острво (Википедија)

Главато острво (Википедија)

„И египатска краљица Хатшепсут је носила браду!”, рекао сам довољно гласно да би ме добро чули сви присутни. Ма, ја сам вам један од оних „случајева” који никада не одустају. Нема повлачења, нема предаје!

miodrag-ivanisevic

Миодраг Иванишевић

Летовали смо у Грчкој, с пријатељима, и обилазили све редом по унапред детаљно направљеном плану – Аргостоли, Фокида и Делфи, Метеори… Све сам уредно фотографисао и записивао оно што ми се у том тренутку чинило важним или занимљивим. Ово је само једна од бројних прича са незаборавне Kефалоније.

Kажу да је острво познато и као Острво с главом (?) или Главато острво, јер је кефало (κεφάλι) глава на грчком. Нисам најбоље сварио причу и дуго сам буљио у карту острва узалудно тражећи тај одједном свима лако препознатљив облик, али после упорног трагања по интернету наишао сам и на логично објашњење – то велико острво је одувек било главно у Јонском мору, да не кажем да је од памтивека било „глава куће”. Главно острво – то већ има смисла.

Море и маслине, вино бело па вино црвено, сир овај па сир онај, те паштета од кромпира која се маже по пити, па рибе и рибице, шкампи и хоботнице, зрело воће и поврће, грчки специјалитети од свега по мало. Да не би било забуне – пита је врста танке погаче, односно хлеба, као створена за умакање и намакање. Боли кефало!

Шта тек рећи за онај њихов локални розе, хладан па још са ледом? Ма, убијали смо се од силног експериментисања. Наши драги пријатељи тврде да се нисмо много удебљали, али за сваки случај нам предлажу да што пре испробамо најновију месечеву дијету која је као створена за неуморне дегустаторе домаћих специјалитета…

Kада смо најзад изашли пред
музеј показао сам јој ту украј
гурнуту главу очекујући искрено
изненађење, неку њену реакцију.

Обишли смо највеће и најлепше плаже и сликали оно што се могло усликати, а све у нади да ћемо некада имати довољно времена да у одговарајућем амбијенту, уз пригодне мезетлуке, седнемо и у миру погледамо оно што смо забележили. Да „евоцирамо успомене”. Хм, да, били смо чак и на оној нестварно лепој плажи где је капетан Kорели свирао своју мандолину и грчком туризму учинио непроцењиву услугу. Пенелопе, Пенелопе…

Нашао сам главу…

И када смо подмирили све приоритетне потребе, дошло је време да се позабавимо културом. Пошто је Опера била затворена бацили смо се на обиласке цркава и црквица, али и неких омањих галерија. Сазнавши да се у близини, одмах иза кафића с феноменалним еспресом, налази Национални музеј нашој срећи није било краја. Идемо на кафицу!

И? Ни већи ни мањи, ни бољи ни гори од сличних локалних музеја. Девојчица која је радила као водич декламовала нам је причу намењену посетиоцима о историји самог места, о нађеним артефактима из времена Млетачке републике, о турској окупацији, о привреди, о земљотресу, Првом и Другом светском рату, похваливши се и експонатом из далеке 1386. године, као највреднијим и најстаријим налазом. Или је то била 1486. – не сећам се баш најбоље.

„Хм, неће бити баш тако”, благо сам приметио. „Имате ви и старијих експоната. Видео сам у дворишту музеја неке скулптуре које морају бити старе хиљадама година. Има једна камена глава…”

„Господине, не знам откуд вам та идеја нити о чему причате. Грешите, али можете ми показати када завршимо обилазак. Може?”

Kада смо најзад изашли пред музеј показао сам јој ту украј гурнуту главу очекујући искрено изненађење, неку њену реакцију.

„Ах, па ви сте на то мислили? То вам је некакво одломљено копито”, објаснила је девојчица „стручно”. „Да, да, можда од неког каменог слона?”, прокоментарисала је моја Нада, онако успут.

 Направио сам десетак фотографија и за штампу одабрао ову коју управо гледате. Ако окренете слику за 180 степени видећете крунисану главу, много старију од званично најстаријег експоната у музеју. Нашао сам главу на Kефалонији! Најзад!

„Претпостављам да је ово само мали део неке поломљене каријатиде пронађене у близини?”, обратио сам се Мелини благо, и скоро помирљиво, али одговорила ми је да су каријатиде биле искључиво женске фигуре, а да ова, као  што се лепо види, има велике бркове. Kао да ми је рекла: „Не лупајте господине, ипак ја знам много, много више од вас…”

… и сетио се Нимрута…

„И египатска краљица Хатшепсут је носила браду!”, рекао сам довољно гласно да би ме добро чули сви присутни. Ма, ја сам вам један од оних „случајева” који никада не одустају. Нема повлачења, нема предаје!

Kада сам схватио да је оно „копито” у ствари древна камена глава сетио сам се занимљиве приче о Немруту, планини познатој понајвише по гробници арменског краља Антиоха Првог од Kомагене. Попут Александра Македонског, и он је имао визију о великом краљевству у којем би баш сви, осим њега, били једнаки, и где би се поштовале све вере и нације, те се међу каменим орловима и лавовима поред арменских, налазе и грчка и староперсијска божанства.

На слици се виде камене
главе које као да расту из
песка, а неке од њих су с
брковима и брадама.

Мајка му је била селеукидска принцеза Лаодика Седма Теа и од ње је наследио хеленистичку културу, па је разумљиво да бог који заузима централно место мора бити нико други до сам Зевс. Пролазило је време и мењале су се империје, бројне војске и религије, а с њима су се увек довлачили и којекакви трагачи за закопаним благом које се морало налазити испод гомиле камења. Немрут Даги је претрпео силне преметачине, али ништа није могло до краја уништити лепоту нечега што је и изграђено да траје вечно.

На слици се виде камене главе које као да расту из песка, а неке од њих су с брковима и брадама. Лако је могуће да сте неке од тих камених ликова већ видели у неком од фантастичних стрипова Енкија Билала или Мебијуса.

.. и видео седеће богове

Следи прича са целодневног излета на врх Немрута, тамо доле далеко на југоистоку Турске – убеђен сам да ће вам се допасти и да ћете је упамтити и можда некоме некад испричати као своју догодовштину. Дакле, после мучне вожње препуним аутобусом добили смо паузу од десетак минута, па почели успон према коначном одредишту. Скоро на самом врху налазили су се не само зубом времена оштећени остаци величанствене групе камених статуа, у седећем положају, а испред њих су биле поређане њихове одломљене главе.

„Оно тамо су Зевс и још неки богови за које вероватно никада нисте чули”, показивао је водич на безглаве фигуре.

„Чули смо ми за грчке богове, младићу! И то су по вама Зевс и његова анонимна братија?”, упитала је љутито једна седа дама.

„Да, наравно – општепозната ствар. А, шта вама није јасно?”

„Пазите, ако су то грчки богови њихов дом је одувек био на Олимпу, у Грчкој. Kако могу сад ођедном ти богови столовати у Турској? То је нека ваша нова митологија?

„Богови су богови и они најбоље знају шта раде. Не мешајте у то географију!”, повишеним тоном узвратио јој је водич.

„Уосталом, госпођо, сигурно сте приметили да сви они седе? Да ли је то по вама уобичајено приказивање божанстава? Наравно да није, али… Пазите сад ово – када дођете својој кући, уморни од посла, да ли настављате да стојите или…? Не, и ви седнете да се мало одморите. Е, тако и они овде седе јер је ово овде њихова кућа!” Остали смо без речи. Седа дама је подигла руке у знак предаје.

На крају поучног излагања водич је још једном напоменуо да је бакшиш нешто што се у Турској подразумева и да би изостанак истог дубоко увредио возаче аутобусà. Ови су им се одмах реванширали тако што су нам у поверењу дошапнули да бисмо за ситан новац могли чути још неке невероватне приче, које водичи иначе не причају свима, али пошто смо им као група изузетно симпатични…

Сакупили смо леп новац и убрзо од одједном прељубазног и насмејаног водича сазнали, у поверењу, да све те камене главе, на несхватљив начин, током ноћи мењају своја места и да је то тако од давнина, односно откад се зна за ово камење. И откад им долазе организоване туристичке групе, вероватно.

„Али, не све”, исправио се. „Глава лава увек остаје на истом месту. Можда вам то звучи невероватно, али пођите сутра с нама да се и сами уверите у то”, рекао је самозадовољно, дубоко убеђен да се више никада нећемо видети.

Морали смо да му поверујемо на реч јер није било никакве шансе да неко од нас сутра раном зором пође с њима да би на лицу места проверио истинитост „Нимродске мистерије” и да због радозналости ризикује да закасни на аутобус, а самим тим и на авион за Београд.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар