МЕЂУ ИЗМЕЂУ

НАЈСЈАЈНИЈА ЗВЕЗДА

У срцу Ракове маглине (Википедија)

У срцу Ракове маглине (Википедија)

Једини начин на који је могла то да постигне јесте да има више магнетних полова. Толики сјај се до сада приписивао само дисковима нагомилавања материје (акрециони диск) који окружују „црну рупу”.

Да ли је невероватно сјајна космичка кресница у маглини Рак нарушила сва правила? Астрофизичари су пронашли неутронску звезду (NGC 5907 ULX) која обара не једну, већ три важеће претпоставке. Поврх свега, она исијава веће количине икс-зрака но иједна друга икада примећена! Зато је разврстана у ултрасјајне изворе икс-зрака (ULX)!

Није већа од Менхетна у Њујорку,
а око себе саме се окреће
невероватном брзином која је
приближна брзини светлости.

Налази се у срцу пулсара у Раковој маглини (види на слици коју је снимио свемирски телескоп Чандра бели кружић у самом средишту). Није већа од Менхетна у Њујорку, а око себе саме се окреће невероватном брзином која је приближна брзини светлости.

То никако није први такав забележен случај одашиљања зрачења у околним галаксијама. Али сви остали су поуздано настали деловањем „црних рупа”, ово је први у којем једна звезда користи своју снагу. Но, и даље није све сасвим јасно у вези са открићем које је предводио Ђанлука Израел из Националног института за астрофизику у Риму (Италија), објављеном у часопису „Сајенс”.

Маглина рака (Наса)

Маглина рака (Наса)

Поменута неутронска звезда, иначе, надмашује хиљаду пута Едингтонову границу, што не би требало да буде могуће, али очигледно јесте. Речено ограничење описује теоретски максимум успостављен равнотежом двеју сила: зрачења које је усмерено ка спољашности и гравитације која делује ка унутрашњости звезде.

Једини начин на који је могла то да постигне јесте да има више магнетних полова. Толики сјај је до сада приписиван само дисковима нагомилавања материје (акрециони диск) који окружују „црну рупу”.

Астрономи су израчунали да је
омотач (кора) неутронске звезде,
најмање, десет милиона пута
чвршћа од најтврђег челика.

Одраније је знано да се неутронске звезде одликују изузетно великом густином. Како се, у ствари, обична космичка кресница преобрати у толико густо и чврсто небеско тело?

Када дивовска звезда (малтене један и по пута веће масе од Сунца) сагори (истроши) властите залихе нуклеарног горива, не може више да се одупре снажним гравитационим силама које је сабију на величину астероида (двадесетак километара у пречнику). Кашичица тог материјала на нашој планети тежила би сто милиона тона! У Млечном путу их има на милионе.

Главнина масе се претходно распрши на све стране у оријашком распрснућу (експлозија) које се назива – супернова. Преостали састојци који представљају огромне количине материје збију се у размере маленог тела (у поређењу с пређашњим) које наставља убрзано да се окреће само око себе – готово 700 пута у секунди!

Амерички астрономи су својевремено израчунали да је омотач (кора) неутронске звезде, најмање, десет милиона пута чвршћа од најтврђег челика за који знамо. Очигледно је да у необичној „космичкој чигри” (рекли смо да се врти укруг веома брзо) царују страховито јаке електромагнетске силе.

Слична појава у већим размерама и суровијим условима уочена је, ако се сећате, у „црним рупама” из којих ни светлост не може да умакне, због чега су такво име добиле.

Стефан Вукашин

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар