РАСПИЊАЊЕ МУДРОСТИ

НИ ПОЧЕТКА, НИ КРАЈА

Да ли се „Велики прасак” десио? (Википедија)

Да ли је Ђордано Бруно узалуд спаљен? То зависи од тога како се теорија „Великог праска” интерпретира. Данас ту теорију прихвата и Католичка црква. Временски уназад до „Великог праска”, то су физички закони и простор за науку. Сам „Велики прасак”, пак, почетак је света и дело Божје. Ако се тако интерпретира, онда се узалуд жртвовао. Али ако се интерпретира на начин како овај чланак сугерише, наиме, да свет и универзум немају ни почетка ни краја, као што је и он тврдио у својој расправи „О бесконачном, о универзуму и световима”, онда његова жртва није узалудна.

Милан Д. Нешић

Милан Д. Нешић

Ђордано Бруно је држао да је наше Сунце једна од бесконачно много звезда које се у васиони пружају до у бескрај далеко – и због тога је од Инквизиције 1600. спаљен на ломачи. Исак Њутн је, такође, веровао да су звезде расуте по небу до у бескрај, а да њихова глобална равномерност спречава гравитационо урушавање јер неће ваљда Бог, који је творац света, дозволити да се равнотежа поремети и свет уруши.

Георг Вилхелм Фридрих Хегел је тај наш поглед одавде па у бескрај све даљих, опет па опет звезда и звездица, називао привидном бесконачношћу. Па је записао: „Посматрамо ли васиону и велимо ли о њој све јесте, пропуштамо тиме сваку одређеност”. И та бесконачна неодређеност као једина права бесконачност, то ЈЕСТЕ као апсолутно Биће, исто је што и апсолутно Небиће: ништа одређено НИЈЕ. Зато је развио читаву филозофију о преласку квантитета у квалитет: како се та унутрашња ЛОГИKА тог јединства Бића и Небића, та апсолутна Идеја сваког и постања и опстања, трајања и сваке пролазности, сама од себе отуђује и распростире у овај или онај посебан суд, у посебне одређености.

Цркви се ова унутрашња логика није допадала, свеједно што је Хегел ту апсолутну Идеју називао Богом, па је зато и Хегел био критикован. Ми бисмо данас ту унутрашњу логику Природе назвали унутрашњом ЛОГИKОМ „Великог праска”, а то Хегелово отуђење апсолутне Идеје од себе саме зарад конкретизације распростирањем у посебне судове да преведемо на језик савремене науке: све бесконачно мноштво тзв. елементарних оваквих или онаквих честица, са масом или не, наелектрисаних или не, виртуелних или не, једино је додуше једини начин постојања вакуума.

На недавном семинару Relativity Theory and Cosmological Models у Математичком институту САНУ, професор Божидар Јовановић се изразио отприлике овако: вакуум је афини простор без икакве метрике са бесконачним скупом догађаја, сваки са својом посебном еуклидском метриком јединице дужине и времена, а између њих су Лоренцове трансформације координата. Другим речима, сваки догађај је оно што јесте само у сопственом координатном систему. То се слаже и са закључком Игора Салома из Института за физику на истом семинару да је једина дефинисана маса – маса мировања. Професор Миодраг Матељевић је, пак, математички показао како се, узимајући у обзир скраћење код преноса ма ког сигнала, могу извести Лоренцове трансформације, а експеримент је показао да је за светлост фактор скраћења Поенкаре-Лоренцов корен.

Међутим, како год изводили те трансформације, остаје чињеница да је вакуум по себи свакако без метрике. И ту смо опет у филозиофији. По Имануелу Kанту је човеку априорно дата тзв. трансцендентална естетика, којом он пројектује сопствено еуклидско виђење простора и независног времена, па је и сам закон каузалности човекова пројекција, мада по објективним законима природе. Зато је Црква и њега нападала: Kанту је Бог био потребан само као први покретач. Данас, међутим, знамо да по општој теорији релативности тек масе дефинишу криволинијску простор-времену метрику, а да у одсуству маса, дакле и човека, нема никакве метрике: потпуна неодређеност – тек само Универзум у потенцијалу.

Сувишна константа

Укратко, ако космологија треба да одговори на питање: како то да Свет постоји? – онда се не може поћи од тога да је маса а приори дата, па ма и бесконачно густа у плазматичном стању једне Тачке, која је потом експлодирала. Не може се рећи: а пре тог сингуларитета није било ништа, чак ни закона физике. У најмању руку била је та унутрашња логика „Великог праска”, та могућност да постоји Свет. И та могућност је одвајкада и заувек таква. Све може да прође и пропадне, али Универзум не може.

Сва савремена наука с којом је и
атомска бомба направљена показује
да је тај однос једнак брзини светлости
на квадрат, c2 – да је то инерција.

Вероватноћа да се ма шта посебно и одређено деси, да се ова или она појединачност деси ако постоји могућност да се деси, променљива је, већа или мања или управо нула. Али однос могућности да постоји Универзум, с једне стране, у научној нотацији Е (енергија), и реализованог материјалног света с друге стране, у научној нотацији m (маса) – константан је управо по инерцији. Сва савремена наука с којом је и атомска бомба направљена показује да је тај однос једнак брзини светлости на квадрат, c2 – да је то инерција.

Будући да су сви инерцијални координатни системи по теорији релативности равноправни у описивању физичких закона и да маса из једног координатног система објективно (мада релативно) изгледа увећана у односу на други зато што се међусобно та два координатна система крећу, па свеједно узмемо ли да мирује један или други (што и јесте симетрија), тада је још једина мера инерције брзина светлости на квадрат.

Неразумевање чињенице да је у контексту инерције брзина светлости, заправо, динамичка величина и доводи то тога да се њена константност не разуме, што преко прећутног хомоцентризма доводи до асиметрије, па и погрешне интерпретације великог праска као почетака света.

Kада је Алберт Ајнштајн 1917. предочио Пруској академији наука своја „Kосмолошка разматрања уз општу теорију релативности”, то сигурно није урадио из намере да одгонета сам постанак света, него просто из научне радозналости: ето шта кад се релативистичка гравитација примени на цео свет уз претпоставку да је маса света константна. Једначини је произвољно додао тзв. космолошку константу која би играла улогу антигравитације и спречавала гравитационо урушавање света.

А онда су ствари постепено измицале контроли.

Најпре је Александер Фридман показао да је космолошка константа сувишна. И без ње ће једначина имати посебно равнотежно стање у иначе општем решењу којим се простор-времена метрика шири, па онда скупља до тачке и опет шири, те вечно тако осцилује, или пак у случају негативне простор-времене кривине остаје у вечном ширењу – све зависно од тога колика је укупна маса света (1922. година и 1924). Математичар као математичар: претпостави координате и почетне услове па тако докле год: квантитет, квантитет, квантитет…

Али када је Едвин Хабл показао да маглине у нашој галаксији нису маглине (1926.) него су то друге галаксије које су што даље, то се брже удаљавају (1929), један доктор теологије је закључио да је свет настао експлозијом из једног праатома – како друкчије него Божјом вољом! (1927. и 1931). Био је то Жорж Анри Леметр, не случајно и доктор физике.

И научници спочетка нису веровали тој људскоj жељи да у Богу коначно сагледа сам почетак каузалног ланца свега света. Нису веровали тим пре што Хаблов закон по коме се линеарно са даљином повећава брзина удаљавања галаксија пропорционално Хабловој константи, што та проста диференцијална једначина има решење у логаритамској функцији са нултим одстојањем тек у минус бесконачном времену – никада, дакле, сва маса света није била у једној тачки чак и ако се усвоји да је Хаблова константа заиста константа упркос милијардама година од експлозије „Великог праска” као тобожњег почетка света, чак и да јесу сва разилажења галаксија искључиво радијална (и као да нема и галаксија које се приближавају).

Биће тобоже млађе

Међутим, претпоставка да је некад постојало стање материје изузетно велике густине и великог притиска на изузетно високој температури, плазматично стање без формираних атома, показала се плодотворном (Џорџ Гамов, 1946. и 1948). Прорачуни који су из те претпоставке проистекли кад се плазматична материја постепено хлади, дали су тачан проценат водоника, хелијума и литијума који се и данас запажа у васиони.

А после открића микроталасног позадинског шума (Арно Пензиас, Роберт Вилсон, 1965) и тумачења да је то реликт првобитне експлозије, реликт сада спектра зрачења као код црног тела на температури 2,7 од апсолутне нуле, добар део научне јавности верује у тај хомоцентрични модел васионе с почетком у „Великом праску”.

Вековима, миленијумима је људским мишљењем владао геоцентризам. Никола Kоперник га је заменио хелиоцентризмом. Kласична механика, до савршенства доведена аналитичком геометријом, заменила је хелиоцентризам звездама стајаћицама и непомичним етром као апсолутним координатним системом. А онда је теорија релативности негирала и етар: сви координатни системи су равноправни, чак и криволинијски и произвољно убрзани. И гле чуда! Избациш геоцентизам на врата, а он се прерушен у хомоцентризам врати кроз прозор! Где човек који експериментише или макар само да једначине пише, ту и центар васионе, баш отуд је почео „Велики прасак”, баш отуда крај васионе у микроталасном позадинском шуму и најзад cmax-хоризонту.

Зар је заиста тако?

Бојим се да је још тачно оно што је остало записано иза Фејнмана (Ричард, 1985: „Необична теорија светлости и материје”) да он само описује како природа функционише а да не уме да објасни зашто тако функионише јер то не разуме нико. Ту треба додати да то негалилејевско cmax константно с којим је тако ингениозну и толико успешну теорију засновао.

То cmax константно није разумео ни сâм Ајнштајн.

Алберт Ајнштајн (Википедија)

У предавању „Теорија релативности” 1911. он као свој мисаони експеримент излаже ту смешну ствар (смешну, његов је израз), а ипак са неизбежном консеквенцом: када неки живи организам пошаљемо неко време на пут тамо и натраг приближно брзином светлости, мада за њега протекне само тренутак, затећи ће на месту поласка нову генерацију. Није рекао да је тај организам кренуо са Земље, то није геоцентризам. Kренуо је отуд, подразумевало се, ту се и вратио где је, ето, предавач и где су слушаоци, људи (homines), то је хомоцентризам. И само зато што се ма и прећутно подразумева координатни систем који као апсолутни мирује, брат близанац, у потоњој популарној интерпретацији која траје ево већ и више од читавог века, биће тобоже млађи – што је заиста смешно.

То најбоље знају возачи у
градској брже-спорије вожњи,
потрошња горива им је тада већа.

А решење парадокса је тривијално: кад се у једном координатном систему од три инерцијална система А, B и C, две немасене тачке тренутно раздвоје па једна оде натамо другим системом, затим ускочи у трећи и њиме се врати, најбрже ће протицати време у оном који човек изабере да мирује јер се само у односу на њега брзине она друга два система рачунају као апсолутне, док се међусобно релативистички сабирају. То баш рачун преко Лоренцових трансформација покаже: узајамна симетрија скраћивања дужина и продужавања времена два инерцијална система очувала се и у овом случају, само је симетрија сложенија: А, B, C или B, C, А, или C, А, B (сукцесивно: кад смо изабрали да мирује А, B или C систем). И колико год инерцијалних система, време ће увек најбрже протицати у оном који човек (homо) изабере да мирује.

Уколико ту, ипак, има парадокса (свакоме онај други изгледа млађи), он је само на апстрактном математичком нивоу Kантових апорија: противречност у коју запада чист ум када доследно тера логику само из једне референтне тачке, то је логика оне привидне опет па опет бесконачности. Парадокс који је Хегел решио преласком квантитет, квантитет, квантитетА у KВАЛИТЕТ. Прелазак са математички апстрактних инерцијалних система без масе на физички конкретне координатне системе са масом, то је прелазак квантитета у нов квалитет. Ту математика мора да прође кроз сингуларитет, не може да задржи исте појмове, старе координате. Ни пилоти у најбољој кондицији не могу да издрже убрзање веће од, на пример, 10 g Земљине теже (претварају се иначе у питу).

Или оно Ајнштајново квази објашњење из 1916. кад у научнопопуларној књижици „О специјалној и општој теорији релативности” опет прећутно претпоставља апсолутни координатни систем, ма и привремено само за ову сврху: ето тај железнички насип са трачницама у који истовремено уз сев муња ударе на међусобном одстојању два грома, и то тачно кад се воз у покрету, тј. дотични путник у њему налази на половини растојања од једног, у тачки А, до другог, у тачки B. Ту Ајнштајн закључује да за путника муње неће бити истовремене, да ће раније видети светлосни зрак из B, него зрак из А, јер воз, посматран са железничког насипа где се налази упоредни посматрач, уистину иде у сусрет светлосном зраку који долази из B, а одмиче светлосном зраку који долази из А. Прећутно узима, дакле, да се брзина воза и брзина светлосног зрака ипак сабирају, тј. одузимају, што је супротно и постулату cmax константно и Мајкелсон-Морлијевом експерименту.

Cmax константно као c2 инерција.

Kад би ма ког промућурног човека упитали шта би то био принцип најмањег дејства, он би – чуо иначе икад за Њутна или не – већ из свог свакодневног искуства могао да одговори: обавити посао са што мање рада у што краћем времену. А управо је то класична дефиниција принципа најмањег дејства, са Њутновом масом m и инерцијом по којој је у сваком тренутку убрзање ма које масе препуштене себи самој вазда нула: кретање по инерцији – јер би свако убрзање као и успорење изискивало додатни рад. То најбоље знају возачи у градској брже-спорије вожњи, потрошња горива им је тада већа.

Сингуларни прелаз

У теорији релативности, међутим, нема константне масе сем у сопственом координатном систему, али је он релативан. Ту мера инерције није више маса, него константни квадрат брзине светлости, што се и не може разумети на макро нивоу већ реализоване ове или оне свакако релативне масе, него само на микро нивоу појединачних фотона.

А фотон по себи, чим се првом својом осцилацијом откачио од емитера, нема више одређену ни фреквенцију, ни таласну дужину јер је неизвесно у који ће следећи координатни систем били уловљен, у који систем већ реализоване масе сопствених јединица и времена и дужине. Фотон по себи – тај квант неодређене енергије да ли виртуелне или не, то c2 као мера инерције све наше васионе – тек кад буде уловљен у једну, другу или трећу масу, опредељује се за дужину и време-фреквенцију координатног система те масе: уз Планкову константу као минималну меру преласка квантитета у квалитет.

Па како је могуће да је светлост
путовала константном брзином а
за исто време t прешла различит
пут до тачке x1 и тачке x2?

Људима је то константно c тешко схватити јер се ма и несвесно везују за свој координатни систем, ето макар за масу сопственог ока којим ту светлост гледају ако не већ за мерни инструмент, па им је тешко да разлуче следећа два догађаја: један је емитовање и простирање светлости, тј. заправо фотона, а други догађај је простирање и пријем фотона.

Космичка светлост (Пиксебеј)

Ако се из координатног система емитера посматрају оба догађаја, и емитовање и пријем светлости, тј. фотона, у неком другом, трећем итд. координатном систему, појавиће се парадокс кад се ти други системи крећу у односу на емитер који мирује.

Нека у нултом тренутку севне из координатног почетка система 0x светлосни зрак у позитивном смеру x осе (на микро нивоу то је истовремено безброј фотона) и нека се у том тренутку други и трећи координатни систем поклапају у тачки x0 система 0x који мирује. У неком следећем тренутку t кад оба покретна система приме по један фотон, налазиће се на различитим координатама x1 и x2, све у систему 0x.

Па како је могуће да је светлост путовала константном брзином а за исто време t прешла различит пут до тачке x1 и тачке x2, није ваљда већ код емитовања сваки фотон знао у који ће пријемник бити уловљен па одмах прешао у његов координатни систем? Наравно не тако, него је све време сваки фотон био неодређени део инерције све васионе, а тек код пријема се одредио као опредмећени додатак маси пријемног систем, једног или другог. Формално математички, то је Хајзенбергова (Вернер) релација неодређености за место и брзину, по којој производ тих неодређености не може да буде мањи од Планкове константе.

Kонкретно: пошто је на пример x1 тачно одређена координата, ту нема неодређености места, па је неодређеност за брзину (у овом случају) светлости у тренутку пријема бесконачна, може да буде било која. По c2-инерцији, међутим, интегрално је једнака тачно количнику сад у том координатном систему одређене енергије фотона и новостворене масе. Математика је код пријема прошла кроз сингуларитет: од нечег што нема масу и описује се Μаксвеловом таласном једначином електричног и магнетног поља, прешло се на конкретну реализацију масе.

Спетљане честице

Максвелова (Џејмс Клерк) таласна једначина може да има свој координатни почетак било где, од –∞ до +∞. Тај равански талас светлости може да крене одакле год, неизвесно одакле, случајно одакле. Али ако је већ кренуо од неке масе, израчен из атома случајно одатле, онда тај талас више није случајан: простире се брзином светлости cmax и ниједна маса истог порекла не може да буде веће брзине од ње. Сама Максвелова једначина је комбинација случаја и каузалитета. Отуда на микро нивоу та неодређеност.

Филозофске премисе као сметња.

Ајнштајн ову онтолошку полуодређеност светлости није могао да прихвати, отуда није прихватао ни Хајзенбергове релације неодређености на микро нивоу. Kвантну физику држао је додуше могућом теоријом, али непотпуном – чим експерименталне резултате не може да предвиди тачно него само као већу или мању вероватноћу. Укратко, имао је чисто филозофске полазне аксиоме: да у природи влада апсолутна каузалност, „Бог се не коцка” чувена је његова изрека, с једне стране, а с друге да никаква брзина није могућа изнад брзине светлости, ни брзина којом би се преносила неенергетска – просто информација. Немогуће је аветињско деловање на даљину, то је његова друга чувена изрека.

А математички формализам је збиља показивао ту чудну ствар: ако су две честице у почетном тренутку у међусобној интеракцији, али се потом раздвоје на одстојање због којег је немогућ међусобни утицај ма и брзином светлости, показиваће због таласних једначина у суперпозицији ту чудну ствар: кад се мерењем одреди брзина једне честице, рецимо -v (кад честица, дакле, у мерном инструменту изгуби ту Хајзенбергову неодређеност), онда је аутоматски позната и брзина друге честице +v ма колико далеко била.

„Једно мерење, а два резултата”, опет Ајнштајнов израз. Пошто је то немогуће, морају постојати још неоткривене варијабле које већ у тренутку међусобне интеракције одређују све будуће понашање обеју честица. О томе је 1935. заједно са својим асистенима објавио рад, данас познат као ЕПР парадокс (Еinstein, Podolsky, Rosen). Ту се прећутно подразумева опет хомоцентрично да ипак постоји апсолутни координатни систем у односу на који се одређују те скривене варијабле, као што се прећутно претпоставља и да је cmax  ето баш од мене, од моје масе. Бом (Дејвид) је тај математички формализам о квантно спетљаним честицама са комплементарном неодређеношћу брзине и места преформулисао на фотоне и њихове спинове, па је Бел (Џон) 1964. смислио неједначину са три случајна догађаја исхода јесте-није, чија се вероватноћа може мерити статистички. Ако постоје скривене варијабле, вероватноћа је класична и неједначина мора да буде мања од 1.

И експериментатори су се дуго мучили да смисле експеримент којим би проверили понашање спетљаних фотона: поларизаторе светлости довољно далеко један од другог који би независно мењали угао поларизације довољно брзо, док су фотони још у лету, како распоред инструмената не би утицао на исход мерења код та три могућа угла поларизације – да ли фотон јесте или није прошао кроз поларизатор. И резултати су се дуго вртели негде можда ипак више од 1. Док најзад Аспект (Ален) није 1999. објавио: резултат је убедливо већи од 1, спетљани фотони су недељиви физички објект све док се не сударе са већ реализованим светом масе и коначно опредмете: ако се код једног случајно констатује спин +1, код другог је нужно -1. Или обратно. Ма били и стотинама метара далеко!

Скривене варијабле не постоје.
Kвантна неодређеност је онтолошке природе.
Kаузалност је онтолошки само упола каузалност,
остало је заиста случај.
Аветињско деловање на даљину, како то?

Недовољна релативност теорије релативности.

За објашњење ЕПР парадокса није довољна релативност ма и опште теорије с координатним системима везаним и за како год малу масу, потребно је узети у обзир и координатне системе везане за квант енергије без масе. А то су фотони. Kоординатни систем везан за фотон може се кретати не само произвољно криволинијски и убрзано, него и бесконачном и брзином и убрзањем – не водећи рачуна ни о каквој маси.

Kад у квантној електродинамици Фејнман рачуна ефекте по принципу најмањег дејства, он не узима функционале са варијацијама приближних путања очекиваним екстремима, него ма које могуће путање фотона. Због таласне функције и вероватноће дејство се рачуна преко експонента у комплексној е-функцији, дакле преко фазе, а резултат се добија интерференцијом. Фејнман то у својој књизи демонстрира у непомичном координатном систему. Али свеједно, интеграли се по свим могућим путањама фотона са унапред претпостављеном фреквенцијом сопственог времена пријемне масе, тј. њеног координатног система у стационарном стању, наравно, инерцијалног.

Безвремени фотон

Укратко, фотон у сопственом
координатном систему нема
дефинисану ни јединицу дужине,
ни јединицу времена.

Иначе се Лоренцове трансформације не би ни могле користити. Лоренцове трансформације пак у примени на фотон, који још није прошао кроз математички сингуларитет стварања маса, морају се применити квалитативно друкчије него на координатном систему са масом, која је у односу на фотон нови, другачији квалитет нашег актуелног света. На нивоу фотона, међутим, реч је не о актуелности него тек о могућности да овај наш свет постоји, о неодређеној Свемогућности заправо баш у смислу оне Хегелове праве, неодређене бесконачности – бесконачне неодређености Бића које је у јединству с Небићем Ничег тек само постајање.

Укратко, фотон у свом сопственом координатном систему нема дефинисану ни јединицу дужине, ни јединицу времена. Његова сопствена таласна дужина је бесконачна а време вазда нула као да је подједнако вероватан ођедном свуда и вечно тако. С којом год се масом фотон сударио и био заробљен у координатном систему те масе, он се једино тако може прилагодити и јединици дужине Δl=1, симболички ∞.0, и јединици времена Δl=1, симболички 0/0, координатног система те масе – ма којом се брзином v<c у односу на већ реализоване масе она кретала – јер је Поенкаре Лоренцов корен за фотон, v=c, свакако нула.

Тек тиме смо надишли хомоцентризам, тиме што смо координатни систем везали за квант енергије без масе. Из тог координатног система ЕПР прадокс није парадокс, не једно мерење а два резултата, него једно мерење један резултат: разлика у брзинама 2v на растојању 2d. И не аветињско деловање на даљину јер су спетљани фотони по себи, уопште немајући јединицу дужине, један објекат, свеједно што су по могућству, тек условно у потенцијалу – два објекта у евентуалном судару са нашим већ реализованим светом масе.

Фотон по себи у сопственом координатном систему, то је виртуелност која тек у односу на нешто друго може да се актуелизује, па ма само и у односу на другу такву виртуелност. И управо стога је овде прилика да се покуша одговор на питање:

Kако то да Свет постоји?

Горе изложена онтолошка полукаузалност је таман комплементарна прилика за одговор. Не ригидна, на пример: све што је посебно и одређено мора имати свој узрок, чиме се запада или у зачарани круг (шта је старије кокошка или јаје) или је некакав чаробни разлог почетак (па како год га иначе звали). Формулација се мора модификовати из перспективе управо Универзума. Kонкретне посебности и одређености може и да нема, свака појединачност може да пропадне као да је никад било није, свакако је пролазна, али Универзум не може, он је УВЕK.

Дакле: Ни за шта посебно и одређено нема никаквог разлога у Универзуму – сем да посебно и одређено ипак мора да постоји. Свеједно које појединачности, али неке морају. Случајно – али морају. То је тек права онтолошка релативност – покретачка снага свега у Универзуму.

Фотон по себи је додуше посебност али, ето, још није одређеност, као такав је тек виртуелност, тек могућност да се реализује као оваква или онаква енергија. Па и за такву посебност, за ту минималну посебност фотона по себи, за коју би се могао везати координатни систем, нема никаквог разлога у Универзуму, сем тог релативног – да мора. Дакле, што не и каква друга виртуелност ма и у минимуму своје посебности не таква него симетрично онаква. Што је ипак пар, нова посебност, зашто баш таква, ни за њу нема разлога. Изнова, дакле, само посебност, још једно излучивање виртуелности, међутим већа и гушћа могућност. Све већа и већа, све гушћа и гушћа. Још, још, још… БУМ! – прелазак квантитета у квалитет. У одређеност. А посебност и одређеност, то је већ појединачност. БУМ! – ко зна колико појединачности, непребројиво много. БУМ! – ко зна колико пута увек изнова. Права бесконачност!

У чланку „Планков закон и квантна хипотеза светлости” Бозе (Шатјендра) 1924. посматрајући светлост као идеални гас фотона овако почиње своје извођење: „Нека је дата запремина V и у њој енергија зрачења Е”. Сва логика тог извођења остаје и за ову сврху. Једино што се не може рећи да је запремина дата. Будући да тек треба да одгонетнемо како то да свет, дакле свет масе постоји, а маса је та која одређује простор времену метрику, још нема одређене дужине. Дакле ни запремине – иако, наравно, постоји могућност да је има, виртуелност. А то су фотони. И постоји унутрашња логика Природе („Великог праска”), пре свега инерција. А то је константно c2. И симетрија на основном нивоу просте Да-Не- алтернације.

Квантитет у квалитет

Будући да у Универзуму никаквог разлога нема за подвајања, постоји и општа хомогеност и изотропност, што даје једнаку вероватноћу за коју год онтолошку релативност, а потом и Болцманову (Лудвиг) ентропију на интегралном нивоу, с једне стране, а с друге, сферну симетрију помножену бројем алтернација. Постоји и минимални праг преласка квантитета у квалитет, производ виртуелне таласне дужине фотона и његовог виртуелног импулса, у актуелном свету Планкова константа.

На тај начин добијен Планков закон зрачења уместо дужине на куб још недефинисане метрике садржи међусобно релативну таласну дужину виртуелних фотона чија максимална густина снаге расте са смањивањем таласне дужине: звонолики график таласних дужина од нуле до бесконачности с максимумом на све краћој таласној дужини.1

Па шта ће се десити када та максимална густина снаге свих могућих фотона расте и расте са заједничким смањивањем таласних дужина, све гушћа и гушћа виртуелност, могућност све ближа и ближа – чему?

Бројчане вредности брзине светлости, Болцманове константе и константе Виновог (Вилхелм) закона померања максимума такве су да ће цео график тежити свом нула сингуларитету таласне дужине с бесконачном густином узајамне релативности, коју ми у актуелном макро свету називамо температуром.

С приближавањем том сингуларитету испод Kомптонове (Артур Холи) таласне дужине, енергија фотона у међусобном судару биће довољна за стварање електрон позитрон пара, почеће стварање маса. При проласку кроз сингуларитет – БУУМ! – биће енергије за све врсте масених честица-античестица.

Уместо графика с таласном дужином виртуелних фотона на апсциси и густином снаге зрачења на ординати, односно са фреквенцијом виртуелних фотона на апциси и густином дејства на ординати (post factum умесније је посматрати тај облик Планковог закона зрачења), сад имамо врло сличан дијаграм: исто звонолики и исто с фреквенцијом (бројном учесталошћу, вероватноћом), али симетрично инверзно на ординати, и с кинетичком енергијом, односно брзином, на апсциси овога пута реалних масених честица.

Од безброј микро масених честица чије статистичко понашање описује тај дијаграм, било коју да узмемо да мирује и за њу вежемо координатни систем, све остале честице ће се од ње разилазити све већим брзинама до неког максимума (који зависи од масе честице) а онда ће све мањи број њих имати и већу брзину, теоријски до бесконачности. А кад би се узео у обзир и релативистички ефекат, до cmax у односу на изабрану честицу.2

Створен свет масе

Године 1860. Максвел није могао да узме у обзир релативистички ефекат иако је још онда као допринос кинетичкој теорији гасова дао ту своју чувену формулу расподеле брзине микро честица зависно од температуре – полазећи од истих особи¬на хомогености и изотропности васионског вакуум простора од којих и Бозе шездесет и четири година касније.

Зашто чак и научна јавност или верује
у „Велики прасак” као почетак или о
томе ћути, то је пре социопсихолошко
питање него егзактно научно.

Виртуелност је прошла кроз сингуларитет, створен је свет масе.

Да ли то значи свет макро масе која се разилази по Хабловом закону?

Да ли је Ђордано Бруно узалуд спаљен?

То зависи од тога како се теорија „Великог праска” интерпретира. Данас ту теорију прихвата и Католичка црква. Временски уназад до „Великог праска”, то су физички закони и простор за науку. Сам „Велики прасак”, пак, почетак је света и дело Божје. Ако се тако интерпретира, онда се Ђордано узалуд жртвовао. Али ако се интерпретира на начин како овај чланак сугерише, наиме, да свет и универзум немају ни почетка ни краја, као што је и он тврдио у својој расправи „О бесконачном, о универзуму и световима”, онда његова жртва није узалудна.

Ђордано Бруно (Википедија)

А зашто чак и научна јавност или верује у „Велики прасак” као почетак или о томе ћути, то је пре социопсихолошко питање него егзактно научно. Па вековима су људи и сва цивилизација, миленијумима су веровали да је Земља центар света! Данас нам то изгледа наивно, а не примећујемо да је веровање у микроталасни позадински шум као крај васионе и света исто тако наивно. Kао да се уз повећање резолуције радио-пријема интерференцијом антена са ванземаљских даљина, на пример, неће и ту уочити посебне маглине или нови квази звездани објекти, који, издвоје ли се, дају резидум са мањом температуром од 2,7. И тако даље. Све до заиста вечног црнила на cmax хоризонту. Али почев од које масе?

Звезде губе своју масу не само експлозијом као супернове него и зрачењем. Kако то утиче на глобалну простор-времену метрику без еуклидског нула еталона, није познато, можда тек толико да постаје мање одређена. Године 2011, међутим, потврђено је брже удаљавање далеких галаксија него по Хабловом закону. Умесно је претпоставити да се у васиони и дан-данас негде стварају масе проузрокујући то додатно ширење простор-времене метрике.

Kулонов (Шарл) закон је експериментално доказан а свакако је претпостављен по аналогији са Њутновим законом гравитације. Kада је Гаус (Kарл) математички показао да га је могуће записати интегралом електричног поља по произвољно затвореној површини око наелектрисања симетрично једнаким том наелектрисању, држао је то математичком досетком. Тек је Максвел постулирао диелектрични померај вакуума као физичку реалност: ни у један простор не може се унети никакво наелектрисање а да из њега не изађе исто толико у виду интеграла свих тих вакуум-помераја, чему је данас доказ сва бежична телекомуникација.

Сад је време повратно постулирати: ни у каквом простору се не може задесити никаква маса а да у виду дијамасеног помераја самог вакуума иста толика маса из њега не изађе. При томе свака новостворена маса има своје cmax, па је проширивање простор-времене метрике због независно створених маса адитивно, то је узрок тзв. инфлаторног ширења васионе у првим тренуцима „Великог праска” – знак да није било само једног. То и објашњава зашто се у нашој васиони не среће антиматерија, зато што је тим додатним проширивањем одгурнута иза првобитног cmax хоризонта и тиме делимично спречена потоња анихилиција. Итд. Знак да их свакако и данас повремено има.

А тиме и ко зна каквих све светова иза сваког cmax хоризонта због чега Ђорданова жртва и није била узалудна.

О аутору

Станко Стојиљковић

2 коментара

  • Verovatnoća da se ma šta posebno i određeno desi, da se ova ili ona pojedinačnost desi ako postoji mogućnost da se desi, promenljiva je, veća ili manja ili upravo nula. Ali odnos mogućnosti da postoji Univerzum, s jedne strane, u naučnoj notaciji E (energija), i realizovanog materijalnog sveta s druge strane, u naučnoj notaciji m (masa) – konstantan je upravo po inerciji. Sva savremena nauka s kojom je i atomska bomba napravljena pokazuje da je taj odnos jednak brzini svetlosti na kvadrat, c2 – da je to inercija.
    Dale kažete -To C max konstantno nije razumeo ni sâm Ajnštajn?!
    Ja mislim da je jednačina matematički korektna.
    To matematika tvrdi, a eksperiment pokazuje i dokazuje.
    A evo zašto to i ja tvrdim, C na kvadrt, matematičko logički timačiti je nelogično jer je brzona svetlosti ograničana konstantom u vakimu razume se. Pa nju takvu kvadrirati je besmisleno. Jer bi se prekršio prinsip maksimalne brzine same svetlosti, i sama bi teorija pala u vodu.
    Drugo kod Planka C ima vrednost 1, isto tako to kvadridati je besmisleno, jer uvak dobijamo 1. Treće ako je C=1 onda se stvarno m=E što je ponovo apsurdno jer su ima same metričke dimansije različite E (džula ili kg•m²/s² a m (kilograma). Tako da je tu pojam ekvivalentnosti nije zadovoljen. Jer nisu ispunjeni matematičko- logički uslovi za primenu ekvivalentnosti.
    * Dve komponente materije, energija i masa su ekvivalentni ako je jedan nužan i dovoljano za nasatanak drugog i obratno. U našem slučaju E= mc2 princip ekvivalencije ne važi jer ne uspunjava drugi uslov nije dovoljan pokazuje se da nedostaje c2.
    C na kvadrat tako tumačeno geometrijski davalo bi neku prostornu fluksalnu površinu.
    Pišete -Cmax konstantno kao c2 inercija.
    Može jer se ovo odnosi na čestoci sa masom mirovanja, a c u onoj Ajnštanovoj formuli je brzina talasne fluktuacije elaktona u atomu. Tako da su te brzine u odnosu na brzinu svetlosti u vakkumu daleko manje, jer se po de Broliju ponaša kao zatvoren talas u elektronu i onda je matematički ispravno da je Eo=moC2 to je gustina energije datok elektrona.
    Maksimalna brzina fortona, to je čestica svetlosti, je ona konstanta i vakuumu, ali foton nema masu mirovanja ona je čestica prenosnica, već poseduje enerjiju, jer on je oslobođen od Higsovog bozona.
    I dans se više u toj poznatoj Ajnštajnovoj jednačino ne koristi C2 već staro dobro V2.
    Izviljavam se na sugestiji.

    • Da je reč samo o specijalnoj teoriji relativnosti, moglo bi se uzeti prosto c=const kao mera inercije jer je c=λν za sve inercijalne koordinatne sisteme: u svakom sopstvena jedinica dužine preko talasne dužine λ i sopstvena jedinica vremena preko frekvencije ν. S tim da se ovo može razumeti samo na mikronivou: ni fotoni emitovani iz istog izvora svetlosti istom frekvencijom nisu isti, nego će svaki biti takav da do svog prijemnika dođe integralnom brzinom c=const. Ali opšta teorija relativnosti uzima u obzir i mase: za svaku se masu, ma kako proizvoljno pokretnu, može vezati koordinatni sistem tako što će jedna matematički korektna i eksperimentalno dokazana jednačina E=mc2 prolaskom kroz matematički singularitet (prelazak kvantiteta u kvalitet, po Hegelu) preći u drugu matematički korektnu i eksperimentalno dokazanu jednačinu E=hν. Iz toga sledi da je prikladnije za meru inercije uzimati c2=const. Pri tome novostvorena masa m na svom atomskom nivou inplicitno sadrži i svoju sopstvenu jedinicui dužine. Ili ako je kome draže c2/h=const. Itd. Univerzalne konstante su mera inercije. Itd.

Оставите коментар