СРИЦАЊЕ ИСТОРИЈЕ

ОТАЦ СВИХ НАУКА

Аристорел (Википедија)

Аристорел (Википедија)

Сам Аристотел је написао око пола милиона редова и хиљаду списа (обима данашњих поглавља у књигама), а занимљиво је да ниједно од дела, у свом заглављу, не носи име аутора. Њему се учено средњевековље обраћало речју „Учитељ” – као особеном именицом, а позивало на њега путем речи: „Учитељ је рекао” (Magister dixit). Његове су науке: логика, метафизика (иако не и сама реч, јер ју је звао „прва филозофија”), физика, етика, поетика, метеорологија, биологија и др.

tasic d milan

Проф. др Милан Д. Тасић

Антички Грци (Атике, Пелопонеза, Јонских острва и Јужне Италије) – попут богиње Атине која је, наоружана сва, изашла из главе Зевса, као таква – измислили су све, или готово све, од оног што су данас за нас митологија, филозофија, математика, физика, историја, економија, демократија, право, драма и др. „Античка Грчка је најлепше откриће свих времена”, рећи ће песник Пол Валери, док је метафора „грчко чудо”, филозофа Ернеста Ренана (1876), у врло честој употреби и данас. Или, пак, кад је реч о Европи, каже Едмунд Хусерл: „Европа има једно место рођења: то је античка Грчка”, а Емануел Левинас, пак: „Шта је античка Грчка? То су Библија и Грци” итд.

Тај прелаз из мита у логос,
из фикције у разум, из религије
у науку, догодио се крајем VII в.
пре н. е. с јонским филозофима

Грчка култура није до краја самосвојна, већ је елементе за свој развој стицала у старом Египту, Вавилону, Феникији… као што јој, на истом тлу, претходе и минојска и микенска цивилизација, из ранијих периода. А њени трагови воде и до Индије, до Кине … За њу се може рећи да је код својих почетака, у слици природе и људског света коју је саздала, срећно „превладала” елементе нереда, сукоба, мржње, који су преовладавали дотле, онима склада, поретка, љубави, који ће се усталити потом – сменивши, дакле, парадигму хаоса оном космоса.

Случај је то и с Хомеровом Одисејом (750 г. пре н. е), и с Теогонијом (700 г. пре н. е) Хесиода, јер обе почињу с хаосом и ратом. У Теогонији се помиње Хаос на почетку света, као бездан, неред без краја, мржња, да би се, једном касније, сама од себе родила богиња Геја, Земља – као чврсто тло, поредак, сигурност. Она ће родити титане, ови олимпијске богове – једнако богове насиља и рата итд. – што бива тако све до појаве Зевса, бога богова и људи, мира, поретка и правде.

Из мита у логос

Тај прелаз из мита у логос, из фикције у разум, из религије у науку, догодио се крајем VII в. пре н. е. с јонским филозофима: Талесом, Анаксимандром, Анаксименом. Јер се свет сада не објашњава на начин Бога, препотопских вода, Левијатана и слично, већ путем њега самог, тако што се, рецимо, пита од чега се састоји нешто (ствар), док би одговори који су давани били: од воде, ваздуха, ватре… и друго. Потом се са Сократом, Платоном, Аристотелом, у истом смислу, од материјалног света прешло на појмове, на апстракције, питајући се, на пример, „Шта је (то) врлина?” (Сократ) и настојећи да се ова једнозначно одреди.

Утолико што су и софисти били истакли став да је „човек мера свих ствари”, па је сад требало „прозрети” истинску природу ствари и бића, а онда и изградити ваљани однос човека према свету. На том се задатку нашао, управо, Сократ, који је установио да је знање о свету одиста могуће на основу појмова – чему се у науци ми приклањамо и данас, да би Платон „открио” да су тзв. идеје оно што истински постоји у стварности.

Аристотел и Платон (Рафаел)

Најзад ће Аристотел описати укупну структуру свих елемената који чине и материјалан и духован свет (његове категорије и др.). Сем тога, по њему, да би се објасниле ствари и појаве, требало би познавати њихове узроке, а ови су четвороструки: материјални, формални, делатни и финални. Он их, иначе, везује за по једног од филозофа: Талеса, Питагору, Демокрита и Платона, како следи. Аристотел је (на бази томизма) и врховни ауторитет у Католичкој цркви. А оно где му историја ни најмање није дала за право, то је схватање да се жене, робови и варвари (сви други сем Грка) рађају као нижа бића, да би то и остала, од природе одређени да служе мушкарцима, господарима и Хеленима, како следи.

Ваља одмах рећи да Грци нису никада мит у целости одвајали од логоса, нити богове икада изагнали из филозофије, па каже, рецимо, Платон: „Да би се сазидао град, треба исковати митове”, па тако имамо и да су Атињани, 475 г. пре н. е. у темеље Акропоља свечано положили пепео свог митског јунака Тезеја. Наиме, препун алегорија и слика, мит је давао снагу рационалним елементима које прати, логосу, па Платон, рецимо, у „Држави” своје појмовно аргументисање често изнова прожима алегоријским казивањима. Он који је, као и Питагора, као и Демокрит… путовао у Египат, код тамошњих магова и врача и тако могао да упозна прастаре легенде и митове.

Кад је реч о науци, Талес,
први филозоф, био је и
први научник и један од
седморице мудраца.

Тако се код Грка зачела филозофија из њихове упитаности (дивљења, чуђења, забринутости) пред светом и потребе да ствари разложе у уму, а следећи, управо, оно агонско, такмичарско, победничко начело у себи. Онда када су се народи на истоку, рецимо, приклањали откровењу, а Египћани били радије кооперативни у односу на свет.

Први научник

Кад је реч о науци, Талес, први филозоф, био је и први научник и један од седморице мудраца. Измерио је висину Кеопсове пирамиде, поделио годину на 365 дана и предвидео помрачење Сунца. Потом су Питагорејци открили доказе у науци, што ће Еуклид обилато да користи у својим „Елементима”. Он уводи дефиниције, аксиоме, постулате… а то је револуционисало не само науку математике. Јер је истини сад остављено да уследи само на основу онога што је већ на почетку стављено као такво (истинито) итд. Поменимо и Архимеда, чији је лик угравиран данас на Филдовој медаљи (еквивалент Нобелове награде), за достигнућа у математици, а који проналази полугу, открива силу потиска код течности и др.

И најзад, има нешто што нам
није доспело од Грка у времену,
а то је „говор” боја на фризовима,
киповима, орнаментима, који су
данас посвуда бели.

Кажимо понешто и о толико хваљеном облику владавине, о демократији код Грка. Била је она заступљена у Атини, од око 500. до око 300. године пре нове ере, а своје „златно доба” досегла за време Перикла (461-429 г. пре н. е.). Реч је о праву сваког слободног грађанина да сам, без посредника, дође на трг (агору), где се већало и одлучивало у име полиса (државе), и могућности да путем жреба буде сваки од њих изабран за судију. Жене, робови и странци (метеси) били су изузети од тога, но како се радило о сиромашним људима који су, рецимо, обрађивали земљу по оближњим пољима, процењује се да је то право користило (тек) неколико стотина грађана. Онда када је Атина бројала око 250.000 становника, од којих је око 100.000 њих било робова.

Бројке које, иначе, саме по себи казују да је у атинском друштву „слобода ишла руку под руку с ропством” – слобода која је цветала на једној страни и ропство које је царовало на другој. А што наводи на једнако парадоксална питања и одговоре о односу ове две институције. Занимљиво је, наиме, да је баш демократска власт, овога пута њих 500 обичних грађана-судија, осудила Сократа на смрт – све и да ће затим, у знак жалости, Атињани затворити све школе у граду.

И најзад, има нешто што нам није доспело од Грка у времену, а то је „говор” боја на фризовима, киповима, орнаментима, који су данас посвуда бели. Лепо је било за њих колорит боја, који је – као идеал – надилазио сву шареноликост у природи, док су боје саме изражавале: богове и људе, Грке и варваре, жене и робове. Пурпурна и боја злата, рецимо, богове, а браон – варваре, робове, Персијанце. Бело за њих није била боја, или је радије боја нечег несавршеног, па се препознаје код женских ликова, због њиховог односа према женама.

А да „избељују” кипове почели су, најпре, Римљани, да би их лишили њихових сакралних (као чисто грчких) обележја, а задржали тек припадни уметнчки карактер. Потом је, у средњем веку, чињено то ради моралне чистоте ликова, да би у Ренесанси био измењен сâм класичан грчки образац лепоте. Критичари налазе, рецимо, да чак и ремек дело Микеланђела Буанаротија, фигура Давида, видљиво одступа од њега у погледу мере, пропорције, довршености и слично.

О аутору

Станко Стојиљковић

2 коментара

  • Много од онога што је лепо и поетично није тачно у научном смислу. Ваш текст је вредан и интересантан. Сам наслов „Отац свих наука“ је леп али нетачан. Чеси и Словенци и данас реч „наука“ називају „веде“ што је прави и изворни траг настанка наука. Науке а пре свега математика као изворна наука свих наука настале су далеко пре доласка Грка на Пелопонез и хиљадама година пре него што се појавила Грчка. Грчка је традиционално најзадуженија земља јер је конструкција Запада који јој је приписао све што је могао па не постоји држава и влада која може да обједини тако огроман простор те Запад стално покрива те трошкове сопствене фикције о Античкој Грчкој, која је у многоме била ХелВенска односно КолоВенска што значи СлоВенска. Науке су настале из „мировозрења“ древних СлоВена (КолоВена) име којем погледу на свет је било „рАзУм“ то јест горњи и доњи пренос знања и Извор свега. Аз је било јединство кретања Мајке-Земље око Сунца у значењу Коло па су резама и цртама у Лепенском виру систематизовали Коло из чега је настала представа о НУЛИ, настале цифре и забучни знаци. Грци су ову идеју „Све је Коло“ као цикличну представу обнове природе одбили јер није могло бити по њиховом мишљењу круга или празног простора јер све попуњавају атоми – ситне, невидљиве честице. И тако нестаде нула, нестадоше цифре, што прихвати и Рим и хришћанство. А онда дођође Арапи који та древна знања покупише од народа којем беше име ВиниК (ВиниКоло, ВиниКијци) а које ми данас називамо ФиниКијци док се њихови многи градови и данас и у Грчкој и у Турској па и у Египту зову ФиниК-е.

    Зато је благо речено нетачна и апсолутна тврдња „Антички Грци …. – измислили су све, или готово све, од оног што су данас за нас митологија, филозофија, математика, физика, историја, економија, демократија, право, драма и др.
    То што је метеорологија носила многе нетачности то је друга прича али и поред открића Милана С. Стеванчевића и данас деца у школи уче нетачности Аристотела о настанку кише згушњавањем водене паре у атмосфери.

  • Честитам Стојиљковићу на прегнућу, и „Новој Галаксији“ на рађању и садржају!
    Читао сам стару папирну Галаксију док сам био средњошколац и студент, задовољавајући своју радозналост и потребу за сазнањем нечега новог и занимљивог.
    Ево, поново, имам ту прилику да у зрелим годинама, са истим жаром и занимањем, читам Нову е-Галаксију.
    Нека буде на „ползу“ и дуг живот!

Оставите коментар