РАСПИЊАЊЕ МУДРОСТИ

ПОСТАЊЕ ИЗ СУДАРА

Спој две материје (Википедија)

Спој две материје (Википедија)

Уместо једне материјалне тачке, из које ниизчега настаје свемир, реалнија је хипотеза да је настајање настало после споја две постојеће непрегледне материјалне површи, материје и антиматерије, и изазваног бљеска, који је довео до имплозије свемира. Онда је ослобођена енергије која је изазвала гравитацију, кретање и обликовање свемира, од милијарде галаксија.

Проф. др Мирољуб Којовић

Проф. др Мирољуб Којовић

Савремена космологија крчи нове и фасцинантне путеве, захваљујући великом напретку астрофизике и астрономије, засноване на невероватном напретку космичке технологије за детектовање појава у свемиру, за визуелна и аудо снимања и за компјутерску обраду и симуллацију. Учињен је искорак не само за неколико деценија, него и векова унапред. Човек је у прилици да се озбиљно научно бави питањима настанка и функционсања свемира, да открива све нове и нове фасцинантније појаве, да се подстиче на стварање нових теорија.

Стивен Хокинг, наследник и поштовалац
Алберта Ајшатајна, у књизи „Да ли је Бог
створио свемир”, у једном тренутку се
запитао да ли је „свемир створен ниизчега”.

Али уз једну сумњиву и недоказану полазну хипотезу о настанку у једном тренутку након „Великог праска”, који се од тада сматра  почетком времена и  настанком свега што постоји у свемиру. Васиона се шири, убрзава, еволуира, трансфопрмише, структурира у бескрајну мрежу галаксија, милијарду милијарди, од којих је наша домицилна, Млечни пут, једна од најмањих и тешко уочљивих. У њој је Сунчев систем само једна микрочестица, планета Земља неприметна, човек тек на почетку космичке ере и хумане и менталне еволуције.

Kласична концепција настанка свемира у „Великом праску”

Међутим, нова свемирска сазнања већ побуђују на другачију метафизику стварања свемира и другачију перцепцију „Великог праска” од уобичајене да се у једној материјалној тачки огромне енергије распрснуо свемир, али не на све стране, него у једном смеру у и то је системска грешка. Приказ стварања свемира након „Великог праска” у једном смеру, не може да буде, већ само у свим правцима и то не у равни него у заобљеном простору. То се десило, по процени научника, пре 13,7-13,8 милијарди година, а већ предвиђају да ће после толико година и нестати у неком новом праску.

Мислим да та теорија може да има своју опозитну варијанту, као уосталом и све што постоји. Уместо једне материјалне тачке, из које ниизчега настаје свемир, реалнија је хипотеза да је настајање настало после споја две постојеће непрегледне материјалне површи, материје и антиматерије, и изазваног бљеска, који је довео до имплозије свемира. Онда је ослобођена енергије која је изазвала гравитацију, кретање и обликовање свемира, од милијарде галаксија, веома различитих величина и структура. Ова хипотеза је реалнија од „Великог праска”, макар је заступа Стивен Хокинг, наследник и поштовалац Алберта Ајшатајна, у књизи „Да ли је Бог створио свемир”, у једном тренутку се запитао да ли је „свемир створен ниизчега”.

То размишљање се надовезује на концепт „Великог праска” и води у апсурд стварања ниизчега. То не може да буде, ни као метафизичка идеја, ни као научна претпоставка, али може из споја материје и антиматерије (тамне материје) да се роди свемир. Спој материје и антиматерије може да доведо до велике имплозије у огромном простору васионе, до ослобађања велике енергије, до стварања гравитационих сила, кретања, убрзања, обликовања.

Од праматерије стварана је нова материја, структуриране су звезде, планете, сазвежђа, галаксије, јата и хипергалаксије. Свемир испуњава мрежа милијарди галаксија у сталном процесу сагоревања енергије, која га одржава у животу, на животном путу рађања старења и умирања.

Kонцепција свемира „експлозија” насупрот „имплозија” подсећа ме на давнашње научне урбанолошке расправе о урбанизацији, тј, насељавању простора путем експлозивних (мега)градова или имплозивних многобројних насеља мањих димензија и мултифункција. Расправа је започета пре пола века између социолога Луиса Маумфорда, који је заступао идеју имплозивне урбанизације, и ја сам се с њим слагао и заступао је, и славног урбанисте Доксиадеса, који је заступао идеју експлозивних градова и то је овековечио у плану реконструкције региона Детроита, почетком седамдесетих година прошлог века.

Завршила се без победника, а урбанизација је наставила да се развија спонтано, више хаотично но плански, и резултат тога су мегаполиси у источном и западном делу Америке. На другој страни су огромна пространства покривена хаотичним фавелама, без урбаног реда, комуналне инфраструктуре, стецишта социјалне беде, криминала и еколошких катастрофа. Сада ми оваква ситуација изгледа као рефлекс збивања у свемиру, хаос и ред су истовремено присутни и у равнотежи.

Две ординарне концепције настанка свемира

Шта се поучно може закључити за добробит човечанства и опстанак планете Земље, бар у догледној перспективи, док то свемир не одреди другачије. Постоји нека изоморфија облика и структура, постоји узрочност и последичност, постоји и јединство супротности, мање-више оно што је у „Дијалектици природе” (Фридрих Енгелс) већ одавно констатовано.

Хумана и друштвена свест још нису
довољно изоштрене да би начиниле
дистинкцију стварања и уништавања,
зато се нерадо и обраћа пажња на
интелектум, на метафизику интелектума.

Али ни у метафизици, ни у науци није јасно утврђено да је интелектум Homo sapeinsa, ментална способност, у корелацији са еволуцијом човека, од првог и пресудног значаја за даљи напредак човечанства (до сада слабо вредновано!), а метанаука (непрепозната и непризната), као синтезно-дисциплинарна, примаран метод примене и коришћења интелектума.

Ова два фактора се морају довести у хармонију, иначе се у дисхармонији (каква је ствараност) понашају као материја и антиматерија, могу да се пониште и врате на почетак стварања (света). Е, сада поставимо питање без граница: Да ли се тај космогени комплекс дешава спонтано по неким космогеним закономерностима, наизглед случајно или намерно под неким спољним утицајима, који могу бити и ванземаљски, као што је то у историји Земље већ било (упорно се не признаје таква реалност)?

Да се не бисмо спорили и успоравали, склони смо да то прихватимо као двоструко могуће док се у будућности не буде другачије доказало. Дакле, ако Стивен Хокинг узима три фактора као битна за постојање свемира: енергија, гравитација и простор, то би аналогно за опстанак и развој човечанства  могли  бити интелектум, као ментална способност Homo saopiensa, која еволуира и развија се брзо, али у минималном кругу природно одабраних јединки, метанаука, као метод коришћења интелектума у интересу опстанка и развоја, и простор битан за дешавање и опстанак.

Хумана и друштвена свест још нису довољно изоштрене да би начиниле дистинкцију стварања и уништавања, зато се нерадо и обраћа пажња на интелектум, односно метафизику интелектума, да би се просветљење и просвешћење дефинитивно окренули у правцу космогоније, уместо што се држе у неким политиколошко-идеолошким кавезима за заробљене душе, заваравајући се привидним хуманим слободама, демократским равноправностима, и братским једнакостима, које опстају само у идеологијама, а у реалности се потиру и поништавају, што у крајњој линији није страно космогонији; напротив, присутно је и учестано.

Али Homo intelectus се мора борити против тога или ће се самоуништити.

(Есеј из необјављене књиге „Метафизика интелектума”, Мирољуба Којовића)

О аутору

Станко Стојиљковић

1 коментар

  • Hipoteza nastanka ni iz cega ne ukljucuje definiciju ‘nicega’ – ni intuitivno ni matematicki, stoga je jako tesko razumeti kako naucnici kreiraju hipoteze na osnovi kojoj se ne zna ni intuitivno ni matematicko znacenje. Hipoteza zasnovana na nedefinisanim elementima jednostavno nije validna.

    Sta je to ‘nista’ sto se moze dovesti do toga da postane ‘nesto’? Da li je ‘nista’ bilo pod nekim spoljnim uticajem koje je promenom svog stanja doslo do velikog praska, i kako u tom slucaju ‘nista’ ako je vec tako, moze da ima bilo kakvo stanje ili da se na njega utice bilo kakvim spoljnim faktorima ? Osim toga, samo postojanje spoljnih faktora zajedno sa ‘nista’ ne cini vise ‘nista’ vec ‘nesto’.
    Matematicki jednostavna ilustracija – ako je nista nula ona se moze rasclaniti na niz vrednosti cija je suma nula. Medjutim, matematicka operacija koja tako nulu rasclanjuje, sama za sebe ne predstavnja nista odnosno nulu, vec matematicka operacija postoji i u kombinaciji sa polaznom nulom predstavlja ‘nesto’.

    Logicnija opcija bi bila da ‘nista’ predstavlja koncept koji nema fizicki ekvivalent u realnosti prirode, i kao takav predstavlja cistu abstrakciju koja se ne moze uzeti kao polazna tacka nicega materijalnog/energetskog.

    Ukoliko je tako, onda je jedina alternativa da je nas svemir nastao iz ‘necega’ sto nije ‘nista’. Ako to nesto nije beskonacno, onda ima svoje granice, sto znaci da predstavlja neki konacan ‘entitet’ za koji ne mozemo apriori tvrditi da je jedini.

    Ako nazovemo taj entitet ‘pra-cesticom’, onda bi takva cestica enkapsulirala celokupnu energiju naseg svemira, u formi takvoj da je gustina energije mnogo veca od bilo cega sto u sadasnjem svemiru postoji. Dok su postojali uslovi u njenom okruzenju da odrzavaju energiju enkapsuliranu u takvoj formi, takva je i postojala dok se ti uslovi vremenom (merenom drugim arsinima pre velikog praska) nisu promenili i doveli do rasipanja energije takve cestice, odnosno do onogo sto nazivamo ‘velikim praskom’.

    Paralela – pivska pena sacinjena je od mnogobrojnih baloncica koji se medjusobno potiskaju, ali samo pena na povrsini case se siri i puca jer joj uslovi to dozvoljavaju. Svaki od tih baloncica koji puca moze biti ekvivalent velikom prasku koji se desava i na drugim mestima kreirajuci druge univerzume.

Оставите коментар