ЈУНГОВСKИ ПРЕДЕЛИ

РОБ ВЛАСТИТЕ  СУДБИНЕ

Томас Ман (Википедија)

Томас Ман (Википедија)

Да ли је Томас Ман био безосећајни монструм? Дистанцирани, уштогљени усамљеник који никада не губи самоконтролу и који ни са ким није био на ТИ, човек који никада није упознао лепоту пријатељства? Хладни нарцис који је сате проводио у купатилу лицкајући се? Егоцентрик, који је падао у депресију ако је аплауз био прекратак или добијао нападе беснила ако се неко усудио да му упути критику? Да ли је био осетљив као примадона и сујетан као тенор?

Сања Панфилов

У Немачкој постоје две уметничке породице које су представљале и данас представљају „интелектуално племство” – породица Вагнер и породица Ман. Њихово стваралаштво утицало је, не само на уметнички него и на политички и друштвени живот немачке нације. Уметничко дело Рихарда Вагнера и Томаса Мана и данас изазива, у немачкој културној и историографској јавности бројне полемике и контраверзе. Фасцинантна је сличност ове две „династије” – отац подигнут на ниво култа, супруге као алат, многобројни потомци – талентовани, али неспособни да преживе у сенци генија. Интересантна је чињеница да је Томас Ман читав живот био фасциниран Вагнеровим делом, које га је инспирисало у креирању многих литерарних јунака.

Целог живота вукао је гвоздену куглу
тајне, осећања кривице, емотивног
пораза, фрустрације због кукавичлука
да се преда свом властитом бићу.

Мене је у случају „Томас Ман” заинтригирала управо интимна историја те породице, која је била жртва доминантне и свеобухватне личности оца, човека који се цео свој живот опсесивно ограђивао од спољашњег света, истовремено тражећи његово обожавање и поштовање: „Ја сам уметник, глумац, забаваљач, кловн – треба ми аплауз”, говорио је.

Његов психолошки портрет интересантан је управо због антагонизама тела и духа, који су га прогањали као унутрашњи демони, али и били покретачка снага његовог стваралаштва. Целог живота вукао је гвоздену куглу тајне, осећања кривице, емотивног пораза, фрустрације због кукавичлука да се преда свом властитом бићу. Тежина маске коју је носио од детињства била је огромна.

Иво Андрић је рекао: „Од властитог детињства не можеш побећи”. Још од Фројда се сматра да је откривање психе, десекција детињства са акцентом на утицај родитеља. Томас Ман рођен је 6. јуна 1875. године у Либеку, значајном немачком трговачком граду. Отац Јохан Хајнрих Ман био је градски сенатор и власник трговачке фирме „Јохан Сигмунд Ман” која је трговала житарицама. Ово би била уобичајено богата и успешна породица више класе, да се није умешала љубав на први поглед, која је породицу Ман претворила у градску атракцију.

Уметник (не)мушкарац

Наиме, Јохан Хајнрих Ман је, на једном од трговачких путовања у Бразил, упознао Јулију да Силву – темпераментну, прелепу, богату наследницу. Она је у породицу Ман унела ватру, егзотику непознатих светова и генетику са којом ће се њени потомци борити до краја својих бурних живота.

Јулија са Силва (Википедија)

Томас Ман рођен је на „бојном пољу” два различита темперамента; два емотивна обрасца – пруског (крутог и формалног) и латиноамеричког (разузданог и сентименталног); два непомирљива хришћанска концепта; евангелистичког и католичког. Тога је и сам био свестан. У свом свечаном обраћању Нобеловом комитету дефинисао је своје унутрашње биће: „У мени се мешају север и југ, у једну конфликтну и продуктивну мешавину. Југ, симбол духовно-чулне авантуре, страсти и уметничког; и север, симбол грађанског завичаја”.

„Да ли уметник уопште може бити
мушкарац?” – питао се Ман. Одлуком да
не попусти „сполности”, како је називао
своје стање, постаоје талац властите
тајне и роб неиживљених страсти.
Називао је то „држање паса на ланцу”.

Отац је оличавао рационално, конзервативно, дисциплину и самодисциплину. Непожељно је било показати емоције и слабост. Спољашњи свет био је позорница, у којој је свако играо намењену му улогу. Маска је морала бити веродостојна. Отац је био „краљевска фигура” – непрестано одсутан, недоступан, али свевидећи и свеприсутан у очекивањима. Синови су морали показати мушку чвстину и пруски, милитарстички дух. Мале, специјално скројене хусарске униформе, са мачем за појасом и игре са оловним војницима су се подразумевале.

Томас је дубоко мрзео све што има везе са војском или ауторитетима. Он је био маштовито, нежно дете, одушевљено мајчиним причама о бразилиским прашумама и црнцима који певају око ватре. Обожавао је луткарско позориште,у коме је увек био принц или владар измишљеног света. Такав генетски и социјални антагонизам, морао је оставити трага.

Одбојност према ауторитетима, пренела се и на школске дане – „Школа је гора него затвор” – жалио се. Kасније је писао: „Kао дете, желео сам да постанем посластичар или возач трамваја. Kада сам видео да од тога нема ништа, потпуно сам одустао.” Био је исподпросечан ученик и тај период његовог живота не би био вредан нарочитог помена, да у 14. години није доживео искуство које ће одредити цео његов живот. Заљубио се у плавооког и плавокосог школског друга Армина Мартенса.

Армин Мартинс и Томас Ман (Пинтерест)

Све његове касније опсесије биће слика и прилика овог момка. Томас му пише песме и отворено признаје своју наклоност, на коју овај реагује подругљиво и одбојно. Уз то, ову дубоко интимну епизоду препричава пријатељима који Мана извргавају руглу. Тако је његова прва љубав завршила понижењем. Овим примордијалним шоком објашњава се његово касније понашање – осећања су смешна и не треба их показивати, поготово не хомоеротска. Љубав човека изолује и избацује из грађаског круга. Он се повукао у свет имагинације и своје телесне чежње претакао у духовно стваралаштво.

Госпођа Томас Ман

„Патим од осећаја мржње. Највише мрзим оне који у мени изазивају емоције, јер ме тиме подсећају на слабост мог карактера. Одушевљавам се само естетском чулношћу духа. Одвојимо генитално од љубави” – писао је. Тиме је, на неки начин, потврдио Фројдову теорију о претварању сексуалне енергије у интелектуалну и придружио се групи истомишљеника, као што је да Винчи, који је сматрао да умна страст искључује чулност или Тесли, који је тврдио да сексуална енергија одузима снагу умној.

„Да ли уметник уопште може бити мушкарац?” – питао се Ман. Одлуком да не попусти „сполности”,како је називао своје стање, постаоје талац властите тајне и роб неиживљених страсти. Називао је то „држање паса на ланцу”.

„Буденбрукови” су му донели славу у литерарној јавности, али и згражање класе из које је потекао. Постао је принц немачке грађанске књижевности, књигом која исту ту грађанску класу брутално разоткрива. Његова жеља да буде слободан и бескомпромисан у мишљењу и стварању, укрштала се с потребом да живи животом буржоаске високе класе са свим бенефицијама. Презирати друштвени ред и ауторитет, а тежити томе да постане друштвени ауторитет, само је једна од бројних контрадикторности његовог понашања и карактера.

Иако врло интелигентна и образована,
постала је „госпођа Томас Ман” (како се
називала), супруга, мајка шесторо деце,
секретарица, преписивачица рукописа…

У рам његовог замишљеног јавног живота морала се уклопити одређена животна партнерка. Потребне квалификације: интелигентна, неамбициозна, пожртвовна, завидне породичне генеалогије, свакако андрогеног изгледа, без истакнутих женских атрибута. Kатја Прингсхајм била је идеална кандидаткиња.

Катја Прингсхајм  (Википедија)

„Она је мало чудо општег, хармоничног образовања, прави културни идеал” – одушевљавао се Ман. Она није била нарочито женствена – била је мушкобањаста и имала дубок глас, што је, на неки начин, задовољавало његове хомоеротске нагоне. Иако врло интелигентна и образована, постала је „госпођа Томас Ман” (како се називала), супруга, мајка шесторо деце, секретарица, преписивачица његових рукописа… Једном речју, „идеална супруга писца”, како историчар књижевности Соколов назива женске сенке литерарних громада.

Она је на себе преузела комуникацију са спољним светом, да би он могао неометано да ствара. Kатја Ман је, с годинама, постајала све мужевнија. Kаже се како супружници у дуговечним браковима почну да личе једно на друго – Kатја је почела да личи на Манова очекивања.

„Психосексуалност”, неуротички прикраћени облици сексуалног понашања, одређују матрицу социјалног понашања човека и његовог односа према свету. Сексуалност је место на којем сукоб између индивидуалности и колективних норми постаје неизбежан; она је тачка како прилагођавања, тако и отпора. Место најоштрије напетости између норми и жеља, понашања и фантазије.

Томас Ман се, врло вероватно, надао да ће брачни живот неутралисати његов „зов тела”. Он је своју склоност посматрао као болест коју треба лечити и слабост којој се треба одупрети снагом воље. Обратио се најпознатијем парапсихологу тог времена Алберту фон Шренк-Нуцингу, специјалисти за нервне болести и „сексуалну патологију”, који се прославио лечењем хомосексуалности „хипнотичко-сугестивном терапијом”. Ман је био редован посетилац окултних сеанси и фасциниран медијумима, хипнотизерима, астролозима, телепатама, вероватно и у „практичној метафизици”, како је то називао Шопенхауер, тражећи помоћ непознатих сила.

У хришћанству није налазио одговоре: „Ја сам верујући атеиста”, говорио је (касније га је парафразирао Сиоран рекавши: „Ја сам неверујући теолог”). У протестантизму, у којем је одгојен, није налазио топлину и блискост. За њега је протестантизам био култура, а не религија. Он посећује цркве, као места ослобођена политике, друштва и животне свакодневице. „Веровање у Бога је веровање у љубав, живот и уметност” – писао је. Он жели да верује у Бога, али са друге стране, то сматра издајом свог идола Ничеа.

„Невидљиви отац”

Томас Ман био је отац шесторо деце: Kлауса, Ерике, Монике, Гола, Елизабете и Михаела. Судећи по његовом каснијем односу с децом, они су били, такорећи, „колатерална штета” брачног живота. „Хомоеротика је чиста, јер је потпуно равнодушна према рађању. Људи као ја не треба да имају децу” – цитати су из његових дневника, који нам јасно доказују да улога оца није била жељена. Валтер Хазенклевер рекао је: „Отац је судбина сина”, мада бих додала да ни судбина женске деце у односу са оцем није неважна.

Томас Ман био је као Сатурн који прождире
своју децу. Одсуство критике, али и
подстицаја и усмерења у животу и стваралаштву,
направило је од њих емотивне инвалиде.

Деца у породици Ман одрастала су с „невидљивим оцем”, како то назива Владета Јеротић – иза дрвених кабинетских врата живео је ауторитет, врховни владар њиховог малог света у којем је све било подређено књижевном генију – „Непрестано смо морали бити мирни – преподне јер је отац радио, поподне јер је спавао, а увече јер се поново бавио нечим важним. У ствари, најчешће смо ћутали”  – пише Голо Ман.  Моника Ман се не сећа да је отац икада с њима озбиљно разговарао. Да би избегли мучну тишину за столом, деца су претходно правила белешке о чему ће с њим разговарати.

Сва Манова деца наследила су уметничку црту и била веома талентована за музику, сликарство или писање. У сенци великог дрвета тешко да може да успева нека биљка. Свако од шесторо Манове деце имало је неоспоран таленат, али су тешко успевали изаћи из сенке човека који је за себе захтевао толики простор. Томас Ман био је као Сатурн који прождире своју децу. Одсуство критике, али и подстицаја и усмерења у животу и стваралаштву, направило је од њих  емотивне инвалиде. Тешко је рећи ко је у том односу био већа жртва: отац који не зна да покаже и поклони љубав или деца, суочена са емотивном равнодушношћу.

„Дете које није тражило ништа, има право на све. Васпитавање није гајење… то је пажња у сваком тренутку…  Биће можемо разорити ћутањем” – написао је француски филозоф Мишел Онфре. Цена ове емотивне тишине била је висока: два самоубиства (Kлаус и Михаеал), конзумирање дроге и таблетоманија (Ерика), социјални аутизам (Голо) и депресија (Моника). Већина је наследила и хомосексуалне склоности.

Kо је био Томас Ман? Можда се одговор налази у његовим романима, јер и он сам каже: „У књигама увек налазимо себе саме”. Он је цео свој стваралачки живот тражио разумевање за особењаке које нико не воли и не разуме – за отпаднике од друштва, ексцентрике, робове разноврсних порока и слабости и за глупе, таште, амбициозне и уображене, јер је у сваком од тих ликова био и делић њега. Флобер је рекао: „Мадам Бовари, то сам ја”. Томас Ман могао га је парафразирати, јер је свој лик дао у сваком од својих романа. Пратећи их хронолошки, можемо пратити и његова промишљања, доживљај света, тренутна емотивна стања, интелектуалне или политичке ставове.

Он је, на тај начин, анаграмски, да се тако изразим, пажљивом читаоцу пружио увид у своју најинтимнију емотивну и интелекталну биографију. Понекад и са невероватном отвореношћу, као што је то нпр. случај са ликом писца Фон Ешенбаха трагично заљубљеног у дечака Тађа у роману „Смрт у Венецији”, свесно рескирајући скандал, јер је тематизирао један од највећих табуа у то време.

Узнемирујући дневници

Да ли је био безосећајни монструм? Дистанцирани, уштогљени усамљеник који никада не губи самоконтролу и који ни са ким није био на ТИ, човек који никада није упознао лепоту пријатељства?  Хладни нарцис који је сате проводио у купатилу лицкајући се? Егоцентрик,који је падао у депресију ако је аплауз био прекратак  или добијао нападе беснила ако се неко усудио да му упути критику? Да ли је био осетљив као примадона и сујетан као тенор?

Дневници, писани узнемирујуће отворено и
детаљно, ослободили су овог Јануса улоге
књижевног споменика, беживотног и хладног.
На крају живота питали су га ко би желео да буде.
Он је одговорио: „Неко ко је срећнији од мене”.

Живот би био „кич материје”, како пише Сиоран, када бисмо људе посматрали тако површно и једнозначно. Интимни дневници писца, доступни јавности од 70-тих година двадесетог века, открили су нам сензибилног, усамљеног човека који је, уз натчовечанске напоре, створио замишљени лик себе. Открили су несрећног дечака који није нашао своје место у свету, човека који не функционише без таблета за спавање и смирење, који добија нападе плача и панике, када помажу хладни облози и Kатјино умирујуће присуство.

Да парафразирам Шопенхауера, још једног од Манових духовних водича, он је био јеж који тражи топлину међу другим јежевима, одмах се повлачећи због њихових бодљи. Дневници, писани узнемирујуће отворено и детаљно, ослободили су овог Јануса улоге књижевног споменика, беживотног и хладног. На крају живота питали су га ко би желео да буде. Он је одговорио: „Неко ко је срећнији од мене”.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар