СРПСКИ ПАНТЕОН

У ОГЛЕДАЛУ БЕСКОНАЧНОСТИ

Руђер Бошковић (Википедија)

Руђер Бошковић (Википедија)

Дело Руђера Бошковића (1711-1787), утемељивача модерне атомске теорије, оставило је дубоки траг не само у свом времену већ снажно утиче и на модерну мисао. На својеврстан начин је на то указао други наш великан, Никола Тесла, пишући да је „теорија релативности, узгред, много је старија од њених данашњих заступника… Бошковић је радио на релативности, укључујући и такозвани континуум простор-време”

aleksandar petrovic

Проф. др Александар Петровић

„Кад видим камене споменике како су пропали,
избрисана слова на њима, онда
помислим шта ће бити с овим што ја радим”.

Руђер Бошковић

Дело Руђера Бошковића (1711-1787) оставило је дубоки траг не само у свом времену већ снажно утиче и на модерну мисао. Сликовита потврда ове тезе налази се на добро познатој фотографији Николе Тесле испред спиралног секундара високофреквентног трансформатора у његовој лабораторији у улици Ист Хастон у Њујорку. Тесла је на слици усредсређен на књигу у фолио формату „Теорија природне филозофије” (Theoria Philosophiae Naturalis) Руђера Бошковића коју држи на крилу.

Поред Николе Тесле и други велики
умови европске науке исказивали су
највеће поштовање Руђеру Бошковићу.

Иако би се могло очекивати да Тесла листа неко од дела Фарадеја или Максвела, његов избор несумњиво говори да Бошковића сматра правом претечом и надахнућем сопственог рада. У то нас уверавају и његове речи којима подвлачи значај Бошковићевог рада. „…Теорија релативности, узгред, много је старија од њених данашњих заступника. Њу је развио пре две стотине година мој уважени земљак Руђер Бошковић, велики филозоф који је не избегавајући друге и бројне обавезе, написао безбројне изврсне књиге о непрегледном броју тема. Бошковић је радио на релативности, укључујући и такозвани континуум простор-време.”

Насловница „Теорије природне филозофије”

Поред Николе Тесле и други велики умови европске науке исказивали су највеће поштовање Руђеру Бошковићу. Алесандро Волта га цитира већ 1769, а то потом чине и Кант, Лаплас, Фарадеј, Келвин, Максвел, Болцман, Мендељејев, Хајзенберг, а веома је занимљиво да језуитског теолога високо цени и Фридрих Ниче. Овоме треба додати да је Бошковићево дело и у Срба поред Тесле имало снажан низ одзива о чему говоре радови Косте Стојановића, Бране Петронијевића, Милутина Миланковића, Павла Савића и других.

Међутим, постоји и друга страна медаље. Реч је о чињеници да је главно Бошковићево дело „Теорија природне филозофије” до краја 20. века доживело свега неколико издања. На енглески је први пут преведено 1922, а треба поменути и да се први превод на српскохрватски језик појавио у Београду 1958. године из пера Вељка Гортана и Душана Недељковића.

Померање тежишта

Мали број издања и закаснели преводи изгледају сасвим несразмерни значају које Бошковићево дело има у очима научних великана. То је приметио и француски астроном Лаланд тако да је већ 1792. „неколико година после Бошковићеве смрти у Journal des savants у Паризу писао: ’У свим овим расправама има идеја нових и достојних човека од генија; ове корисне расправе се, међутим, не могу наћи у продаји. Заслуживале би да буду поново штампане.”

И у историјама филозофије које великодушно уступају простор револуционарним заносима Дидроа и Даламбера и других Бошковићевих савременика мало је речи посвећених Бошковићу. Овај есеј посвећен је покушају да се поменути парадокс разуме.

Бошковићево дело се у битном смислу налази на ничијој земљи, између philosophiae naturails и philosophiae supernaturalis, између мисаоних струја 17. и 18. века, између егоистичне филозофије картезијанизма и горљивог материјализма просветитељства. Оно осмишљава пут изван револуционарног енциклопедизма и не следи траг егоистичних филозофија које прате Декарта. Рене Декарт је постојање извео из Ја које мисли себе да би тако створио проблем Не-Ја које не мисли себе и које је одредио као објект. Објект је у картезијанској квазирационалној теологији пали субјект, нека врста Ја које се пројектовало у камери опскури. Објект има све што субјект нема, и обратно.

Бошковићева philosophiaе naturails тако се развија изван суженог оквира објекта који Декарт намеће као обзор модерне научне теорије. Декарт постулира дуализам мислеће и протежне ствари, субјекта и објекта на чему се данас не заснива само научно истраживање већ и сама структура модерне свести. Основна догма картезијанизма је субјект који мисли и који треба да сазна објект, материју која се протеже.

Бошковић веома успешно критикује Декартове поставке, посебно ону о протежности материје, а истовремено је, иако се креће у француским аристократским круговима, видно хладан према енциклопедистима и њиховим хтењима, мада је Дидро пре него што је постао атеист као и он припадао језуитском реду. Други уредник „Енциклопедије”, Даламбер, чак отворено пише да се из Бошковићевог спева „О помрачењу Сунца и Месеца” ништа не може научити.

Дидро и Даламбер су, полазећи од научних постигнућа 17. века, одушевљено пропагирали нову науку у којој је природа сведена на немислећи објект где је материја једино што постоји. Њихова Енциклопедија је кодификовала слику развоја науке у којој није било места за Бошковића и Коперника, вероватно због тога што су и поред научних резултата они припадали еклезијастичкој традицији која није могла да прихвати свет картезијански сведен на објект.

Енциклопедисти су одредили научни укус потоњих векова и може се рећи да је после Бошковића прву праву побуну против егоистичних и енциклопедијских филозофија подигао тек Фридрих Ниче који га је пажљиво читао и веома високо ценио његов независни дух.

Европска мисао гледана са Бошковићеве стране може се јасно одредити као картезијански енциклопедизам да би у то одређење могао да стане највећи део онога што је у науци и филозофији урађено у 18, 19. и 20. веку. Читање његовог главног дела „Теорија природне филозофије” показује да спој картезијанског и енциклопедијског материјализма за њега представља слепи пут. Никола Тесла је вероватно читао Бошковића као покушај померања тежишта са материје на енергију и по свој прилици је направио своје велике искораке јер се поред Бошковићеве окретао и критичким погледима на свет као што су Волтеров и Гетеов.

У преломном времену

Занимљиво је да је Тесла фанатичном упорношћу прочитао многе хиљаде страна Волтерових дела док је Бошковић има највише мишљење о Волтеру иако овај, добро је познато, свој став о римокатоличкој цркви, којој припада Бошковић, изражава добро познатим покликом „Уништите бестидницу”. Тог Волтера кога пријатељи кришом сахрањују јер га црква не жели ни на гробљу, Бошковић предлаже за члана књижевног друштва „Аркадија” за шта му овај захваљује писмом.

Никола Тесла (Галерија Матицер српске)

Није тешко погодити да је разлог тог необичног интелектуалног пријатељства (Бошковић веома радо гледа Волтерове комаде) однос према Њутну – Волтер га обожава колико и Бошковић. Бошковић заправо, пролазећи поред картезијанизма и енциклопедизма као Одисеј поред острва сирена, своју теорију види као даљи развој Њутнове филозофије природе. Он Њутнову истину држи изнад свих других. Али оно што треба нагласити јесте да Бошковић Њутна не чита у картезијанском или енциклопедистичком кључу.

Није тешко уочити да Бошковић ствара
филозофију која је своју праву снагу
показала тек развојем квантне физике.

Да бисмо ово разумели треба указати да Бошковић улази у свет науке у преломном времену европске историје идеја када се неоплатонистичка слика света повлачи пред плимом механичких филозофија и када је револуционарно просветитељство већ увелико пресекло све везе са традицијом. Бошковић Њутна не своди на енциклопедистичку научну истину, већ јасно увиђа да Њутн тражи спој неоплатоновских, херметичких и рационалних механичких идеја.

Бошковићева лектира Њутна је сложенија, јер у њему не види само главни правац онога што би наука требало да буде, већ и пут којим би религија требало да иде на путу више синтезе јединства науке и религије. Како је већ уочено, Њутн се заиста надао да ће васпоставити истинску религију – да ће остварити ,револуцију’, повратак у првобитно стање, у ранијем значењу речи револуција…

Али наравно плиме механизма, материјализма, деизма и атеизма биле су већ врло јаке када је Њутн живео. Кембрички неоплатонисти добро су га поучили о опасностима тих тенденција, и он се јуначки борио да бих их задржао, али није победио. Управо ти ,изми’ против којих се борио брзо су усвојили његов систем и подесили га тако да им одговара. Он је дошао до нас као усвојен, као лик просвећености без себи равног, који се никако није могао бавити алхемијом или постојањем и делатношћу Божјег провиђења.

Иако су енциклопедисти Њутна већ увелико сводили на пуку икону просвећености, Бошковић сасвим самосвојно у њему види покушај изградње великог јединства основних европских традиција. Њутнов циљ није свргавање старе слике, како то представљају енциклопедисти, већ покушај синтезе која је требало да разреши њихову противречност. Стога је Њутн је штедро и доследно у своју механичку филозофију уграђивао неоплатонистичке идеје транспонујући их у складу са принципима своје теорије природе.

У историји науке је већ примећено да велике научне личности и основни научни појмови повезани са научном револуцијом имају свој корен у неоплатонистичкој космологији. У Њутновом делу сасвим је видна двострука ситуација механичке науке. Она с једне стране настоји да превлада неоплатонизам и квалитете на којима се он заснива, а с друге црпи своје надахнуће транспонујући његове концепте у механички контекст.

Није тешко уочити да Бошковић, следећи Њутна, преузима и много од духа његовог рада, јер ствара филозофију која се до краја не може разумети у контексту просвећене енциклопедијске науке и која је своју праву снагу показала тек развојем квантне физике чијем теоријском апарату су управо потребне замисли изван класичне механике.

Уметнута у вакууму

У прво време Њутнова теорија сматрана је неодрживом због неслагања с метафизиком корпускуларне хипотезе. У тој великој контроверзи Бошковић стаје уз Њутна настојећи да очува неоплатонизам у Њутновој мисли која у механичку филозофију учитава појмове афинитета и репулзије. Њутн никада није картезијански тумачио гравитацију као ,физичку’ силу. Увек је говорио и понављао у многим приликама да је она само ,математички’ ентитет који не може да делује без неке активне силе.

Међутим, први његови ђаци прихватили су силу гравитације као стварни физичко, чак суштинско својство материје. Заиста, картезијански тумачити Њутна значи повезивати силу о којој он говори са res extensa. Чини се да су Њутнови наследници направили велику грешку читајући га као Декарта.

Сам Бошковић својим највећим доприносом
сматра усавршавање Њутнове теорије и свођење
материје на законе сила.

Насупрот томе, у ствари изгледа да су његови (Њутнови) напори за интеграцију алхемије и механизма дали једно од најбољих виртуозних остварења новог појма силе. Њутнова алхемија представља историјску везу херметизма ренесансе и рационалне хемије и механике 18. века.

Исак Њутн (Национална галерија)

Заслуга Бошковића је што успева да без картезијанског дуализма субјекта и протежног објекта осмисли алтернативу картезијанизму, атомистичку метафизику која подржава целовиту Њутнову теорију. Он даље развија њутновску динамику указујући да се сва материја састоји од материјалних тачака, а свако деловање је дејство на даљину. Те тачке су непротежне као монаде које су узајамно независне и које делују једна на другу само на основу привлачности и одбојности, атракције и репулзије.

Сам Бошковић својим највећим доприносом сматра усавршавање Њутнове теорије и свођење материје на законе сила. Бошковић користи дводимензионална одређења (растојање и време) уместо тродимензионалних које користи Њутн (маса, време и растојање). Како су све честице-монаде истоветне, број честица чини непотребним појам масе. На тај начин је Бошковић ослободио честице облика, величине и тежине тако да му Декартов објект више ничему није служио.

Говорећи о puncta, a не о чврстим деловима материје, он је избегао и неизбежни дисконтинуитет честица материје. Свет настаје из различитог усклађивања различитог броја честица и услова који одређују закон осцилације. Свет је тродимензионална структура облика у равнотежи или промени која је одређено тачкама и њиховим узајамним растојањем.

На тај начин Бошковић је први развио општу математичку теорију засновану на постојању истоветних честица. Он закључује да материју васионе чини коначан број непротежних тачака, привлачне и одбојне силе које су само функција растојања и које делују међу тим тачкама у складу само са једним законом силе. Све појаве могу се објаснити распоредом и кретањем тих тачака и силама које делују међу њима. Према његовим речима „материја је уметнута у вакуму и плива у њему”.

Њени примарни елементи су монаде, које замишља у Лајбницовом духу, а свака монада је огледало бесконачности. Они имају четири одлике: не додирују се и прости су, јер да нису бескрајно јака одбојна сила расула би делове материје.

Материја је хомогена и непротежна, јер прости елементи не могу да имају уобичајену протежност, већ пре неку врсту виртуелне протежности. Од слова азбуке начињене су све речи и написане све књиге. Сва различитост која се налази у књигама може се свести, вели Бошковић, на коначан број црних тачкица. Књиге су аналогија великих тела, а различите хемијске супстанце одговарају речима. И на крају тачке које сачињавају слова одговарају примарним простим, хомогеним елементима материје.

Овако замишљена Бошковићева теорија је идеални математички атомизам са само две претпоставке (међусобно деловање два тела условљено силом и растојањем). Ту више нема двојства субјекта и објекта, пуног и празног простора већ се све структуре јављају као мрежа виртуелних тачака. Бошковићеви аргументи о непротежности материје и његов закон сила су истовремено и ваљана критика картезијанизма и енциклопедизма која разоткрива њихове недоследности.

Непротежна материја

Тврдећи да је материја непротежна и да је њена картезијанска објективност само привид Бошковић је стао насупрот владајућој научној парадигми свог времена. Он је тако као научник и теолог одбио Декартову рационалистичку мистерију две супстанције остављајући простор за науку за коју се залагао Њутн. Највећи значај Бошковића можда је управо у томе што је његово дело последња одбрана истинског, целовито прочитаног и схваћеног Њутна. После Бошковића нико се није усудио на такав теоријски подухват.

Бошковићевев имплицитни платонизам
доследно долази и до изражаја кроз
одлучну одбрану Коперниковог дела и
његове обнове хелиоцентричне теорије.

Постојање тачака које се не протежу и данас може да изгледа као смела замисао, али с друге стране то је нека врста општег места у неоплатонизму. Бошковићево учење о непротежности материје, постојању тачака изван нововековног дуализма, опреке res cogitans и res extensa, стога се наслања и на платонизам и на дух Њутовог дела. Оно је у битном смислу заправо инверзни платонизам, јер се тачке о којима говори Бошковић могу схватити као опис Платонових идеја које немају димензије, али делују као сила.

Бошковићевев имплицитни платонизам доследно долази и до изражаја кроз одлучну одбрану Коперниковог дела и његове обнове хелиоцентричне теорије настале кроз додире са италијанским неоплатонизмом. Коперник једнако није одговарао теоцентричном геоцентризму римокатоличке цркве, као ни антропоцентричном геоцентризму енциклопедиста. Бошковићу није било дозвољено да говори о Коперниковом систему као о чињеници, али оглушујући се о римску инквизицију он га ипак тумачи као математичку хипотезу отворено помињући потребу да удовољи цензорима и добије imprimatur.

Његов утицај смањио је отпор римокатоличких званичника да би на крају убедио папу Бенедикта XIV да скине De Revolutionibus са индекса забрањених књига. Залажући се за Коперника он полемише и са просветитељима јер Даламбер у уводу Енциклопедије наводећи имена оних који су стварали модерну науку пропушта да помене Коперника. Постоји у том сувише великом пропусту свакако парадокс да је Ватикан прихватио Коперника, а да просветитељи нису желели да га приме у пантеон научне револуције, али у свему томе извесно је да је битну улогу у прихватању Коперника одиграо управо Бошковић.

Да би његов став био потпуно јасан, Бошковић који је исправио генијалног Ојлера уочавајући насупрот њему да Месец нема атмосферу, тврди у својој „Теорији” да ће „само необразован човек сматрати апсурдним ако чује да усред ватре на самом Сунцу могу постојати тела којима оно нимало не шкоди, већ посве мирују, расту и живе”. То је очито јако слично Њутновом уверењу да је Сунце средиште целе васионе.

Његова подршка целовитом, синтетичком Њутну, и његово мање или више отворено пристајање уз неоплатонизам и разилажење са картезијанском дуалистичком метафизиком умногоме је условило, уз све признање његових заслуга, да он не буде део главног тока научне револуције који се и данас махом види кроз оптику енциклопедиста. Његово дело имплицитно, али ипак довољно јасно поставља питање целовитог читања Њутна, а самим тим европске историје идеја. То је свакако условило да „Теорија природне филозофије” дочека превод на енглески и ауторов матерњи словенски језик тек у 20. веку и да до данас не постоји њено критичко издање или

Бошковићева opera omnia, мада је у Италији почело њихово дигитализовање. Криза у којој се налази савремена наука свакако ће допринети да се та неправда исправи. И ако је за њега основна честица, монада, speculum infinitatis, исто тако се може рећи да је и његово дело својеврсно огледало бесконачности које ће пред модерним читаоцем тек заблистати у пуном сјају.

О аутору

Станко Стојиљковић

2 коментара

Оставите коментар