Генијалан роман ,,Франкенштајн” Мери Шели који се са разлогом сврстава у класике готског и научнофантастичног хорора. Одличан је и као психолошка драма. Утицао на многе будуће хороре и научнофантастична дела.
Нисам очекивала да је ово тако потресна емотивна прича о творцу и његовој креацији. Пратимо са једне стране болну исповест младог научника Виктора Франкенштајна, док са друге – ништа мање болну његовог створења, које је било одбачено од рођења и препуштено на немилост спољашњем свету. Роман започиње као епистоларни (у форми писама). Морепловац и авантуриста Волтон путује бродом, одлучан у намери да освоји Северни пол. Пише писма својој сестри Маргарет у Лондону о осећањима, мислима и бригама на неизвесном путовању. Kада је брод био закован ледом, морнари су спасили из воде Виктора Франкенштајна. Изгледао је тако изнурено и очајно, као да је предуго трагао за нечим. Пошто је увидео колико му је Волтон сличан, одлучио је да са њим подели своју причу. Тако Волтон постаје слушалац и пријатељ Франкенштајна, онај који ће забележити његову исповест и послати рукопис сестри Маргарет.
Све време се приповеда у првом лицу. Списатељица користи приповедни поступак ,,прича у причи”: Франкенштајн приповеда Волтону, а унутар те исповести јавља се исповест створења. Сазнајемо шта је оно све причало свом творцу. Много је сећања, мисли, емоција садржано у редовима ове књиге. Док читате, питате се да ли сте на страни научника или на страни безименог створења.
Франкенштајн је провео више-мање мирно и срећно детињство у Женеви. Био је веома радознао и неуморан у стицању знања из природних наука. Желео је да сазна узрок рађања и смрти, да врши експерименте и помера границе. Од комада лешева и костији сачинио је биће и подарио му живот. Kако га је створио, тако се и згрозио над њим. Пребрзо га је одбацио, пребрзо пустио самог у свет да се носи са разним недаћама. Људи су такође били ужаснути када би угледали ово безимено биће. Оно је више пута у својој исповести Франкенштајну истицало колико је усамљено, колико жели да га неко воли и прихвати. Његова наказна спољашњост је била главна препрека у контакту са људима. Мени делује да је оно заиста патило и да је било добродушно, док је његов творац мислио да лаже и да је створио зло, које треба да уништи.
Ево шта је створ рекао једном приликом Франкенштајну: ,,Зар те никаква преклињања не могу натерати да пријатељски погледаш биће које си створио и које моли да будеш према њему добар и саосећајан? Веруј ми, Франкенштајне, био сам добар; срце ми је било препуно љубави и човечности; али зар нисам усамљен, несрећно усамљен? Ти, мој творац, гнушаш ме се; чему онда могу да се надам од осталих људи, који ми ништа не дугују? Они ме терају и мрзе.” Па каже даље у тексту: ,,Али ја нећу бити добар према својим непријатељима. Ја сам несрећан, па ће и они делити са мном ту несрећу. Међутим, у твојој је моћи да ми то надокнадиш и да и избавиш од зла, јер само од тебе зависи да ли ће то зло постати тако велико да вихори мог беса неће прогутати само тебе и твоју породицу, него и стотине других.”
Мери Шели је одлично приказала како настаје зло у људској природи. Интересантно је како се ова прича може тумачити у контексту родитељ – дете. Kада дете буде занемарено, одбачено или лишено родитељске љубави, слично се понаша. Жели да се свети родитељу, али и другима. Избегава блискост, док истовремено чезне за њом. Више нагиње ка злу, него ка добру, развија одређену психопатологију. Једино могу да помогну други људи, да му пруже оно што тражи рањена душа. Франкенштајново створење, нажалост, није добило љубав, нити разумевање од стране околине. Чинио је добра дела, што људи нису примећивали. Олако су га осуђивали на основу изгледа. И даље је у њиховим очима био ,чудовиште, ,демон или ,ђаво, баш како га је и творац називао.
Посматрајући друге, биће је усвајало језик, учило о емоцијама и односима међу људима. Посматрало је и себе у односу на друге, па је размишљало и питало се: ,,Налазио сам да сам сличан, а ипак у исто време необично различит од људи о којима сам читао и оних чији сам разговор пратио. Саосећао сам са њима и донекле их разумевао, али мој дух је био неразвијен. Ја нисам ни од кога зависио и ни за кога нисам био везан. Могао сам слободно нестати и нико не би зажалио за мном. Моје тело је ружно, а стас џиновски. Шта то значи? Kо сам ја? Шта сам ја? Одакле сам дошао? Kаква је моја будућност?”
Лепе реченице красе стил приповедања Мери Шели. Објавила је ,,Франкенштајна” 1818. године у периоду романтизма и популарности готског хорора, па се тако примећују њихове одлике. Рецимо, главни ликови су усамљени у патњи и очајању, помало горди. Изражена је субјективност јер се ставља акценат у приповедању на њихово унутрашње стање. Романтичари обожавају мотиве из природе, што се види у овом делу. Са једне стране, ликови беже у природу у потрази за спасом, док са друге – природа репрезентује њихово емотивно стање. Рецимо, јаки ветрови, олује, пљусак, магла или пак, оштре падине, суморне долине, тамне борове шуме, снежни врхови указују нам на њихову усамљеност, сталну патњу, недоумице, бес и жељу за осветом, безнађе итд.
Вољена жена, у овом случају Франкенштајнова љубав Елизабет, велича се, тј. представља са свим могућим врлинама. Мрачан амбијент (природа или кућни простор) јесте карактеристика и готског хорора. У његове жанровске елементе спадају и прогоњени јунак, зликовац који подсећа на ђавола, као и љубавна прича. Заиста створ прогања творца и личи на зликовца у неким ситуацијама. Међутим, и он бива прогоњен од творца како би био уништен.
Ауторка Шели прва уводи мотив тзв ,лудог научника. То је јунак који попут Франкенштајна жуди за новим знањима, експериментише, па тако доводи у опасност себе и друге. На све је спреман како би потврдио своје сулуде теорије или померио границе у науци. Читајући овај класик, сетила сам се Лавкрафтове приче ,,Реаниматор”, у којој такође један научник покушава да победи смрт, вршећи експерименте на лешевима. Међутим, за разлику од Франкенштајновог створа, у Лавкрафтовом делу лешеви се бездушно и неразумно понашају. Пошто се ту приповеда у првом лицу (из угла научниковог пријатеља), не знамо да ли оживљени лешеви осећају или се питају било шта. Немамо увид у њихов унутарњи свет.
Виктор Франкенштајн се усудио да изиграва Бога. Kао творац или ,,отац” није преузео одговорност према свом делу или ,,детету”. Побегавши у ужасу због оног што је створио, морао је да плати скупу цену. Такозвано ,чудовиште је претило његовом животу и његовим драгим људима, светило му се када је најмање очекивао. Оно се одликовало натприродним способностима, нпр. великом снагом и брзином. Франкенштајн је осећао кривицу због изгубљених живота. Подсетио ме је на Раскољникова из ,,Злочина и казне” колико је често западао у грозницу и бунило, колико се плашио и двоумио шта да ради. Тренуци мира и среће су за њега постали краткотрајни и пролазни. Грижа савести је чинило његово психичко стање растројеним. Ћутао је о свом греху и склањао се од породице и пријатеља. Цитирам: ,,Тако ни нежно пријатељство ни земаљска ни небеска лепота нису могли ослободити моју душу од јада; и саме речи љубави биле су узалудне. Био сам обавијен маглом кроз коју никакав благотворни утицај није могао продрети. Личио сам на рањеног јелена који се на слабим ногама вуче до неког усамљеног честара, да би ту погледао стрелу која га је пробола.”
Сматрам да роман Мери Шели обрађује веома актуелне теме. Упозорава нас на мрачну страну науке и људске природе, јер ми стално тежимо новом и несвакидашњем. Оно што човек креира, може да буде опасно за њега и околину. То дело може да се отме контроли или чак да преузме контролу над нама. У времену када се развија вештачка интелигенција (а то је људска творевина), чини се као да не познајемо границе. Стално правимо и продајемо разне AI алате, не размишљајући о могућим последицама. Већ постоје теорије завере како ће ChatGPT, Midjourney и њима слични развити самосвест, да ће нас потчинити, да већ показују значајну предност и интелигенцију у односу на нас. Шта нам следи у будућности, остаје да видимо.
Психолошке теме су јако битне у овом литерарном остварењу. Питање идентитета када безимено биће преиспитује себе и упоређује се са другима. Ту је и питање шта нас наводи на грех и на злочине. Питање усамљености у друштву, које одбацује и осуђује другачијег појединца. Генијалан роман који се са разлогом сврстава у класике готског и научнофантастичног хорора. Одличан је и као психолошка драма. Утицао на многе будуће хороре и научнофантастична дела. Идеја се најпре јавила у сну на јави ауторке Шели, затим је постала кратка прича, па роман. Верујем да није ни слутила да ће ,,Франкенштајн” доживети разне реимагинације и реинтерпретације кроз филм, стрип и друге уметности.
Мирјана Димитријевић
(Пулсе)