PO GLAVI ČITAOCA

SAVREMENI PROMETEJ

211 pregleda

Genijalan roman ,,Frankenštajn” Meri Šelikoji se sa razlogom svrstava u klasike gotskog i naučnofantastičnog horora. Odličan je i kao psihološka drama. Uticao na mnoge buduće horore i naučnofantastična dela. 

Nisam očekivala da je ovo tako potresna emotivna priča o tvorcu i njegovoj kreaciji. Pratimo sa jedne strane bolnu ispovest mladog naučnika Viktora Frankenštajna, dok sa druge – ništa manje bolnu njegovog stvorenja, koje je bilo odbačeno od rođenja i prepušteno na nemilost spoljašnjem svetu. Roman započinje kao epistolarni (u formi pisama). Moreplovac i avanturista Volton putuje brodom, odlučan u nameri da osvoji Severni pol. Piše pisma svojoj sestri Margaret u Londonu o osećanjima, mislima i brigama na neizvesnom putovanju. Kada je brod bio zakovan ledom, mornari su spasili iz vode Viktora Frankenštajna. Izgledao je tako iznureno i očajno, kao da je predugo tragao za nečim. Pošto je uvideo koliko mu je Volton sličan, odlučio je da sa njim podeli svoju priču. Tako Volton postaje slušalac i prijatelj Frankenštajna, onaj koji će zabeležiti njegovu ispovest i poslati rukopis sestri Margaret.

Sve vreme se pripoveda u prvom licu. Spisateljica koristi pripovedni postupak ,,priča u priči”:  Frankenštajn pripoveda Voltonu, a unutar te ispovesti javlja se ispovest stvorenja. Saznajemo šta je ono sve pričalo svom tvorcu. Mnogo je sećanja, misli, emocija sadržano u redovima ove knjige. Dok čitate, pitate se da li ste na strani naučnika ili na strani bezimenog stvorenja.

Frankenštajn je proveo više-manje mirno i srećno detinjstvo u Ženevi. Bio je veoma radoznao i neumoran u sticanju znanja iz prirodnih nauka. Želeo je da sazna uzrok rađanja i smrti, da vrši eksperimente i pomera granice. Od komada leševa i kostiji sačinio je biće i podario mu život. Kako ga je stvorio, tako se i zgrozio nad njim. Prebrzo ga je odbacio, prebrzo pustio samog u svet da se nosi sa raznim nedaćama. Ljudi su takođe bili užasnuti kada bi ugledali ovo bezimeno biće. Ono je više puta u svojoj ispovesti Frankenštajnu isticalo koliko je usamljeno, koliko želi da ga neko voli i prihvati. Njegova nakazna spoljašnjost je bila glavna prepreka u kontaktu sa ljudima. Meni deluje da je ono zaista patilo i da je bilo dobrodušno, dok je njegov tvorac mislio da laže i da je stvorio zlo, koje treba da uništi.

Evo šta je stvor rekao jednom prilikom Frankenštajnu: ,,Zar te nikakva preklinjanja ne mogu naterati da prijateljski pogledaš biće koje si stvorio i koje moli da budeš prema njemu dobar i saosećajan? Veruj mi, Frankenštajne, bio sam dobar; srce mi je bilo prepuno ljubavi i čovečnosti; ali zar nisam usamljen, nesrećno usamljen? Ti, moj tvorac, gnušaš me se; čemu onda mogu da se nadam od ostalih ljudi, koji mi ništa ne duguju? Oni me teraju i mrze.” Pa kaže dalje u tekstu: ,,Ali ja neću biti dobar prema svojim neprijateljima. Ja sam nesrećan, pa će i oni deliti sa mnom tu nesreću. Međutim, u tvojoj je moći da mi to nadoknadiš i da i izbaviš od zla, jer samo od tebe zavisi da li će to zlo postati tako veliko da vihori mog besa neće progutati samo tebe i tvoju porodicu, nego i stotine drugih.”

Meri Šeli je odlično prikazala kako nastaje zlo u ljudskoj prirodi. Interesantno je kako se ova priča može tumačiti u kontekstu roditelj – dete. Kada dete bude zanemareno, odbačeno ili lišeno roditeljske ljubavi, slično se ponaša. Želi da se sveti roditelju, ali i drugima. Izbegava bliskost, dok istovremeno čezne za njom. Više naginje ka zlu, nego ka dobru, razvija određenu psihopatologiju. Jedino mogu da pomognu drugi ljudi, da mu pruže ono što traži ranjena duša. Frankenštajnovo stvorenje, nažalost, nije dobilo ljubav, niti razumevanje od strane okoline. Činio je dobra dela, što ljudi nisu primećivali. Olako su ga osuđivali na osnovu izgleda. I dalje je u njihovim očima bio ,čudovište, ,demon ili ,đavo, baš kako ga je i tvorac nazivao.

Posmatrajući druge, biće je usvajalo jezik, učilo o emocijama i odnosima među ljudima. Posmatralo je i sebe u odnosu na druge, pa je razmišljalo i pitalo se: ,,Nalazio sam da sam sličan, a ipak u isto vreme neobično različit od ljudi o kojima sam čitao i onih čiji sam razgovor pratio. Saosećao sam sa njima i donekle ih razumevao, ali moj duh je bio nerazvijen. Ja nisam ni od koga zavisio i ni za koga nisam bio vezan. Mogao sam slobodno nestati i niko ne bi zažalio za mnom. Moje telo je ružno, a stas džinovski. Šta to znači? Ko sam ja? Šta sam ja? Odakle sam došao? Kakva je moja budućnost?”

Lepe rečenice krase stil pripovedanja Meri Šeli. Objavila je ,,Frankenštajna” 1818. godine u periodu romantizma i popularnosti gotskog horora, pa se tako primećuju njihove odlike. Recimo, glavni likovi su usamljeni u patnji i očajanju, pomalo gordi. Izražena je subjektivnost jer se stavlja akcenat u pripovedanju na njihovo unutrašnje stanje. Romantičari obožavaju motive iz prirode, što se vidi u ovom delu. Sa jedne strane, likovi beže u prirodu u potrazi za spasom, dok sa druge – priroda reprezentuje njihovo emotivno stanje. Recimo, jaki vetrovi, oluje, pljusak, magla ili pak, oštre padine, sumorne doline, tamne borove šume, snežni vrhovi ukazuju nam na njihovu usamljenost, stalnu patnju, nedoumice, bes i želju za osvetom, beznađe itd.

Voljena žena, u ovom slučaju Frankenštajnova ljubav Elizabet, veliča se, tj. predstavlja sa svim mogućim vrlinama. Mračan ambijent (priroda ili kućni prostor) jeste karakteristika i gotskog horora. U njegove žanrovske elemente spadaju i progonjeni junak, zlikovac koji podseća na đavola, kao i ljubavna priča. Zaista stvor proganja tvorca i liči na zlikovca u nekim situacijama. Međutim, i on biva progonjen od tvorca kako bi bio uništen.

Autorka Šeli prva uvodi motiv tzv ,ludog naučnika. To je junak koji poput Frankenštajna žudi za novim znanjima, eksperimentiše, pa tako dovodi u opasnost sebe i druge. Na sve je spreman kako bi potvrdio svoje sulude teorije ili pomerio granice u nauci. Čitajući ovaj klasik, setila sam se Lavkraftove priče ,,Reanimator”, u kojoj takođe jedan naučnik pokušava da pobedi smrt, vršeći eksperimente na leševima. Međutim, za razliku od Frankenštajnovog stvora, u Lavkraftovom delu leševi se bezdušno i nerazumno ponašaju. Pošto se tu pripoveda u prvom licu (iz ugla naučnikovog prijatelja), ne znamo da li oživljeni leševi osećaju ili se pitaju bilo šta. Nemamo uvid u njihov unutarnji svet.

Viktor  Frankenštajn se usudio da izigrava Boga. Kao tvorac ili ,,otac” nije preuzeo odgovornost prema svom delu ili ,,detetu”. Pobegavši u užasu zbog onog što je stvorio, morao je da plati skupu cenu. Takozvano ,čudovište je pretilo njegovom životu i njegovim dragim ljudima, svetilo mu se kada je najmanje očekivao. Ono se odlikovalo natprirodnim sposobnostima, npr. velikom snagom i brzinom. Frankenštajn je osećao krivicu zbog izgubljenih života. Podsetio me je na Raskoljnikova iz ,,Zločina i kazne” koliko je često zapadao u groznicu i bunilo, koliko se plašio i dvoumio  šta da radi. Trenuci mira i sreće su za njega postali kratkotrajni i prolazni. Griža savesti je činilo njegovo psihičko stanje rastrojenim. Ćutao je o svom grehu i sklanjao se od porodice i prijatelja. Citiram: ,,Tako ni nežno prijateljstvo ni zemaljska ni nebeska lepota nisu mogli osloboditi moju dušu od jada; i same reči ljubavi bile su uzaludne. Bio sam obavijen maglom kroz koju nikakav blagotvorni uticaj nije mogao prodreti. Ličio sam na ranjenog jelena koji se na slabim nogama vuče do nekog usamljenog čestara, da bi tu pogledao strelu koja ga je probola.”

Smatram da roman Meri Šeli obrađuje veoma aktuelne teme. Upozorava nas na mračnu stranu nauke i ljudske prirode, jer mi stalno težimo novom i nesvakidašnjem. Ono što čovek kreira, može da bude opasno za njega i okolinu. To delo može da se otme kontroli ili čak da preuzme kontrolu nad nama. U vremenu kada se razvija veštačka inteligencija (a to je ljudska tvorevina), čini se kao da ne poznajemo granice. Stalno pravimo i prodajemo razne AI alate, ne razmišljajući o mogućim posledicama. Već postoje teorije zavere kako će ChatGPT, Midjourney i njima slični razviti samosvest, da će nas potčiniti, da već pokazuju značajnu prednost i inteligenciju u odnosu na nas. Šta nam sledi u budućnosti, ostaje da vidimo.

Psihološke teme su jako bitne u ovom literarnom ostvarenju. Pitanje identiteta kada bezimeno biće preispituje sebe i upoređuje se sa drugima. Tu je i pitanje šta nas navodi na greh i na zločine. Pitanje usamljenosti u društvu, koje odbacuje i osuđuje drugačijeg pojedinca. Genijalan roman koji se sa razlogom svrstava u klasike gotskog i naučnofantastičnog horora. Odličan je i kao psihološka drama. Uticao na mnoge buduće horore i naučnofantastična dela. Ideja se najpre javila u snu na javi autorke Šeli, zatim je postala kratka priča, pa roman. Verujem da nije ni slutila da će ,,Frankenštajn” doživeti razne reimaginacije i reinterpretacije kroz film, strip i druge umetnosti.

Mirjana Dimitrijević

(Pulse)

O autoru

administrator

Ostavite komentar