Будући да само у нашој галаксији, Млечном путу, постоји од 200 до 400 милијарди звезда од којих већина има планете, очекивало би се да су се на некима развили интелигентни облици живота. Ако јесу, очекивало би се да су усавршили технологије којима је могуће стићи до друге звезде. Земљани још нису, једино су отпослали летелицу Voyager која је изашла из у међузвездани простор.
Међутим, у новом научном раду у часопису Journal of the British Interplanetary Society Елио Квирога, професор на Средњоатлантском универзитету у Шпанији, објаснио је зашто многи становници планета вероватно не би могли покренути свемирска истраживања, нити комуницирати с нама. Kао две кључне препреке наводи отежавајуће услове на две врсте планета – световима који имају знатно већу масу од Земље и световима прекривеним ледом, водом или облацима. За сада се не зна постоји ли интелигентан живот на другим планетама.
Једно од оруђа за ваљано нагађање јесте тзв. Дрејкова једначина, коју је 1961. предложио амерички астрофизичар Фрeнк Дрејк. Она није у строгом смислу научна, већ више хеуристички алат који се користи за оквирну процену броја цивилизација у нашој галаксији које би могле имати способност комуникације с нама (слика доле).
Иако корисна за размишљање, њена прецизност зависи од многих непознатих чинилаца. Kао таква, подстиче промишљање и истраживање у астробиологији, а у употреби је и Институту за трагање за ванземаљском интелигенцијом (SETI). У својем чланку Квирога уводи два нова чиниоца који би се могли уврстити у Дрејкову једначину: један би се у слободном преводу могао назвати чинилац бекства са егзопланете (Exoplanet Escape Factor), а други чиниоцем светова налик на акваријумске кугле (Fishbowl Worlds). Шпански научник сматра да те факторе треба узети у разматрање зато што би у Млечном путу могло бити подоста светова који би подржавали интелигентан живот, али не нужно и цивилизације или чак заинтересоване за свемирска истраживања, а тиме и за комуникацију с другим интелигентним цивилизацијама.
Kакав је то чинилац бега са егзопланете који он означава скраћеницом Fex? Планете различитих маса имају различите брзине бега. За Земљу је 11,2 километара у секунди, што је више од 40.000 километара на сат. То је брзина којом треба да се креће пројектил да би се ослободио Земљине гравитације и домогао свемира. Брзина коју Квирога означава корисна је за поређење различитих планета јер не зависи од леелице која се користи и њеног погона, већ само од масе и густоће небеског тела, односно масе и радијуса.
Супер-Земље, којих у нашој галаксији има много, одликују много већом масом и брзином ослобађања од наше планете. Иако не постоји прецизна дефиниција масе Супер-Земље, многи извори као горњу границу наводе планете с масом 10 пута већом од Земљине. Интелигентни ванземаљци би се у том случају суочили с битно различитим условима за свемирска путовања од оних на Земљи.
Једноставан графикон из научнг рада показује како брзина бега расте с масом планете. Оса икс приказује масе изражене у Земљиним (Mz), а ипсилон потребну брзину бега са егзопланете (Vex Quiroga, 2024)
Шпански истраживач представља и табелу с брзинама бега за неке познате егзопланете (Vex) и чиниоце бега егзопланета (Fex) и даје процене колико би технолошки било изводљиво напустити такве алаенте (табела доле).
Бројке, наиме, показују колико би лако или тешко било отиснути се у свемир с неких познатих егзопланета. Зелено на семафору означава да је бег могућ, наранџасто вероватне проблеме, а црвено практичну немогућност путовања у свемир. (Quiroga, 2024)
Елио Квирога пише да би планете с вредношћу Fex од 2,2 учиниле путовање у свемир практично немогућим: „Вредности Fex веће од 2,2 учиниле би свемирска путовања мало вероватним за становнике егзопланете: они не би могли напустити планету користећи било какву замисливу количину горива, нити би одржива ракетна структура издржала притиске укључене у процес, барем с материјалима које познајемо (колико знамо, исти Периодни систем елемената и исте њихове комбинације управљају целим свемиром). Могло би, стога, бити тако да интелигентна врста на овим планетама никада не би могла путовати у свемир због чисте физичке немогућности.”
Заправо, могло би се чак претпоставити да на таквим планетама нико никада неће ни помишљати на путовање у свемир. Притом треба имати на уму да истраживање свемира није једносмерно. Астронаути се из њега морају и враћати, а ту је опет кључан чинилац маса планете. Поновни улазак у атмосферу Супер-Земље намеће додатне тешкоће јер би десет пута масивнија планета од Земље имала и зантно гушћу атмосферу. Летелица би у таквој атмосфери морала поднети много веће трење, а тиме и загревање.
Поменути аутор, такође, говори о планетама налик на акваријумске кугле за рибице, којима приписује Fex већи од 2,2. Он позива читаоце да замисле океански свет који је дом интелигентне врсте. У флуидном окружењу комуникација без помоћи технологије путује много даље него у атмосфери каква је Земљина, јер вода боље од ваздуха проводи. Примерице, плави китови, који испуштају неке од најгласнијих звукова у животињском царству, могу комуницирати на удаљености од преко 5.000 километара.
Шпански научник истиче да би у таквом флуидном окружењу на океанским егзопланетама „комуникација између јединки могла бити изводљива без потребе за комуникационим уређајима”. Стога не би морао постојати ни подстицај за развој комуникационих технологија. У том случају, комуникациона технологија се можда не би ни усавршила и цивилизација се можда не би могла сматрати комуникативном, што је један од кључева за дефиницију интелигентних ванземаљаца у Дрејковој једначини. „У таквом свету телекомуникациона технологија се можда никада неће појавити, иако би он могао бити дом развијене цивилизације”, наглашава Квирога. „Таква цивилизација не би била комуникативна и не би била разматрана у Дрејковој једначини.”
Аутор наводи још неке околности које би могле успешно заробити интелигентне ванземаљце на њиховим матичним световима. На пример, на планети на којој постоји непрестано наоблачење звездано небо никада не би било видљиво. Можемо се оправдано запитати да ли би интелигентна створења на таквим планетима икада постала заинтересована за истраживања свемира и комуникацију с другим цивилизацијама? Хоће ли се такви ванземаљци икада питати за звезде ако их не виде и не знају да уопште постоје? Слична би могло бити у бинарним звезданим системима у којима нема ноћи.
Kоначно, проблем би био израженији на сетовима на којима постоје океани прекривени дебелом леденом кором од по неколико километара. На Јупитеровом месецу Европа постоји океан чија је кора према тренутним проценама дебела од 15 до 25 километара. Слично је са Сатурновим месецом Енкелад. Тешко је замислити да би неки ванземаљци који су еволуирали у таквим условима икада осмислили свемирске мисије.
(Илустрација Pixabay)
(Индекс)
