Да ли ћемо икад сазнати ко је она симпатична женица у црном, што се с времена на време појави у кадру и ћутке обрише прашину са уметничких слика? Све их искриви и оде. Жеља да коначно сазнамо њен идентитет тера нас да редовно гледамо серију оплемењену све глупљим рекламама и да очекујемо разрешење енигме. Kакве сад енигме? Шта је то енигма?
Миодраг Иванишевић
„Сапунске опере” су постале глобални феномен и од њих се више не може побећи. Нико нас ни не пита да ли нам се гледају. Приказују се на свим каналима, у било које доба дана или ноћи, јер су ТВ моћници на свој начин дошли до сазнања да их „гледаоци једноставно обожавају”. Постало је већ ствар престижа имати их на свом репертоару па сви врте скоро идентичне серије. Kао: „Тражили сте – гледајте!” Све за мајку Гледаност!
Ако сте случајно прескочили епизоду у среду, ваша омиљена ТВ станица, захваљујући богатим спонзорима, даје вам могућност да је погледате и у суботу, а на, како кажу, бројне захтеве гледалаца, поново и у недељу, у блоку са још десет епизода. Тако ћете лакше схватити чија је кћерка мајка главне јунакиње, и зашто се дотична уопште не сећа да је икада рађала. Зашто син, који не личи ни на шта, не личи ни на свог оца, па ма ко то био. Ако до сада нигде није изговорена реченица: „Господине, ви сте моја мајка!”, то може значити само једно – премудри сценаристи још се нису досетили и те комбинације. Очекујте је у најскорије време.
Да ли ћемо икад сазнати ко је она симпатична женица у црном, што се с времена на време појави у кадру и ћутке обрише прашину са уметничких слика? Све их искриви и оде. Жеља да коначно сазнамо њен идентитет тера нас да редовно гледамо серију оплемењену све глупљим рекламама и да очекујемо разрешење енигме. Kакве сад енигме? Шта је то енигма?
Енигма (грч. аínigma – загонетка, загонетан говор) је израз који се у пренесеном значењу користи за нешто нејасно, нерешиво, несхватљиво, замршено. Углавном се односи на тешке задатке, или проблеме, али и на оно што је веома компликовано. Енигматика подразумева састављање и решавање загонетки, логичких задатака, укрштеница, анаграма, тестова, као и свих врста ребуса.
Физичка кондиција побољшава се на један, а ментална на други начин. У оба случаја потребна је редовна вежба. Оно што су лакше и теже физичке вежбе за одржавање тела то је решавање лаких и тешких загонетки за наш ум. И пре су се на телевизији емитовали квизови, али сада су се, захваљујући сложеној економској ситуацији, на радост гледалаца гладних знања, као и свега осталог, толико намножили да озбиљно конкуришу поменутим сапуницама. Будим се сав знојав из кошмарних снова у којима се неки ТВ геније досетио да укрсти ово двоје. Да ли је целодневни латиноамерички, или евентално турски квиз, светла будућност српске телевизије? И то без превода? Si, seguro! Безбели!
Видећи нашу силну радозналост и навику да у тренуцима доколице решавамо разне врсте загонетки у силним енигматским ревијама, до којих долазимо на сваколике начине, велики могули телевизијске и филмске уметности су схватили да је то златан рудник, па су убрзано почели да снимају филмове и серије о потрагама за скривеним породичним благом, наслеђеним рудницима дијаманата, које је нечији одавно заборављени прадеда добио на покеру с паром похабаних обележених десетки, тамо негде у Јужној Америци, или о бабиној икони исцелитељки, изгубљеној у неком од ратова на домаћем терену. Бесконачне „опере и оперете” у којима се углавном трага за властитим, али и туђим крвним везама, гледају се пажљиво, без даха, јер се у само једној епизоди толико тога деси да нас пропуштена секвенца сутра може учинити смешним пред присутнима, док на паузи испијамо кафу и евоцирамо успомене. Зар да опет испаднемо необавештени? Епизоде се по правилу прекидају у најнапетијим ситуацијама терајући нас да останемо уз телевизоре и да после још једног одгледаног рекламног блока најзад сазнамо „чија мајка црну вуну преде”.
„Твин Пикс”, култна ТВ серија америчког редитеља Дејвида Линча, почиње проналажењем леша девојке и питањем: „Kо је убио Лору Палмер?” Пратећи младог, шармантног детектива, трагали смо за одговором веома дуго – до последње епизоде.
Вероватно сте и ви приметили како се и енигматика полако, али сигурно, све више увлачи у филмску индустрију, а понајвише у трилере. Све потере за масовним убицом почеле су да личе једна на другу. Убица у најбољој намери (јер жеља сваког масовног убице јесте да буде ухваћен – тако бар тврде психолози) оставља старом детективу јасне трагове или му задаје крајње небулозне задатке. Овом је као по правилу остало још само месец дана до пензије па му додељују младог помоћника с дипломом, најбољег у класи. Старији детектив решавајући добијене мозгалице обраћа се неискусном ученику и објашњава му на који је начин дошао до још једног решења, а у ствари обраћа се нама, да нам помогне, јер редитељ зна да ми сами никада ништа не бисмо схватили.
Али, ово није ништа ново. И најпознатији детектив свих времена имао је помоћника, а исправније би било рећи пратиоца. Доктор Вотсон није био неко оличење велике памети па је поред њега Шерлок Холмс изгледао још паметнији. Међутим, кад год се Шерлок обраћа Вотсону да му разјасни ситуацију то се лично нама обраћа сер Артур Kонан Дојл и помаже нам да се снађемо у тешкој ситуацији. И омалени Херкул Поаро решавајући најтеже случајеве стрпљиво едукује капетана Хејстингса, који га верно прати дивећи му се широм отворених уста. Дивимо му се и ми, али не баш толико.
Слична је подела улога и у Ековом роману „Име руже”, у којем брат Вилијам, и ученик му Адсо, по опатији решавају тешке злочине, односно загонетке. Роман је широм света продат у милионском тиражу, а код нас су га „Новости” бесплатно поделиле својим читаоцима. Свих 300.000 примерака разграбљено је за пар сати и вероватно сте и ви дошли до једног. Овај историјско-детективски роман је Еков омаж великом Дојлу, јер је Вилијам од Баскервила директна алузија на Сер Вилијама Баскервила из „Баскервилског пса”, Холмсовог најпознатијег случаја. И још нешто – имена Адсо и Вотсон могу да звуче јако слично. Претпостављам да сте прочитали Еков роман. Јесте, наравно, верујем вам на реч. Моје питање је врло једноставно: „Зашто се познати роман ,ИМЕ РУЖЕ’ баш тако зове?”
Детаљно сам га ишчитао више пута, и схватио да се ни на једном месту не појављује реч ружа – у целом роману нисам наишао ни на какво цвеће! Дуже размишљање одвело ме до Адсове прелепе сиротице, чије име, очито, никоме није ни било важно. Да ли би нас добро познати одломак из Шекспирове трагедије о љубавницима из Вероне могао повести правим путем?
„…Шта је име?
Слатким би дахом мирисала ружа
Да јој и какво друго име дамо;”
Роман је изашао 1980. године, а Умберто је, вероватно изнервиран мојим и питањима бројних читалаца, после тридесетак месеци написао додатак насловљен са „Постиле уз Име руже”. Ту је, онако љутито, објаснио да он није обавезан да тумачи своје дело јер је латински хексаметар на крају романа више него довољан. Kакав сад хексаметар? Где је?
Несхваћени стих налази се у задњој реченици романа и гласи: Stat rosa pristina nomine, nomina nuda tenemus. На дну те странице, у фусноти, налази се и превод: „Од руже негдашње оста име, имена тек гола имамо”. То је та једна, једина ружа у роману!
Гледали сте филм „Човек на Месецу” (Мan on the Moon)? Био ја не телевизији десетак пута, а у трафикама се ДВД могао купити врло јефтино. Приметио сам да се у филму ни у једном тренутку не помиње „човек на Месецу”. Ни Месец се уопште не помиње!
Па чему овај филм Милоша Формана дугује име?
Више пута сам одгледао филм, али нисам дошао до правог одговора. Главни лик је Енди Kауфман, сјајан глумац и „велики комбинатор” лично. Остао је упамћен као краљ свих врста намештаљки, од најпростијих до најсложенијих.
Једна од најпознатијих „теорија завере” везана је за мисију „Аполо 11”, и спуштање посаде на Месец 20.7.1969. године. Да ли су се Американци заиста спустили на Земљин природни сателит или је све снимљено у забрањеној „Зони 51”, у пустињи Неваде? Да ли је то НАСА самостално одрадила, да би обезбедила још мало новца за своје мегаломанске пројекте, или је за све то имала и Владин благослов? Пронађени су, наводно, бројни докази који потврђују претпоставку да је све то била једна грандиозна подвала. Одрази рефлектора на визирима, неједнаке сенке космонаута на површини „Месеца” проузроковане различитим изворима светлости, америчка застава која лепрша на ветру у безваздушном простору, и многе друге „грешке” промакле су редитељу овог грандиозног пројекта, али нису и увек будним очима неутралних критичара. Резултати најновије анкете „Галуповог” института су недвосмислени – само 20% Американаца верује да се човек спуштао на Месец(!).
Да ли је то Форман упоредио Ендија са моћном Насом или Насу са краљем намештаљки? Kо је од њих већи преварант?
Поучен искуством са задњим редом текста у „Имену руже” једне вечери сам по завршетку Формановог филма остао још мало уз екран. И шта се тада десило? На самом крају, по затамњењу, уз одјавну шпицу, отпочела је композиција „Човек на Месецу” америчке групе R.Е.М. која је, тако испада, урадила музику за овај филм пуних седам година пре његовог настанка.
Песма Мan on the Мооn изашла је 1992. године на њиховом албуму Automatic for the People, а као сингл годину дана касније. У њој се помињу и Енди и његово лудирање с кечерима, као и велика залуђеност Елвисом Прислијем и још доста тога препознатљивог у Формановом филму. Песма је филмски сценарио у малом, а у њој се чак осам пута, не рачунајући наслов, помиње Мan on the Мооn. Суштина се налази у рефрену:
„If you believed
they put a man on the moon,
man on the moon.
If you believe
there’s nothing up my sleeve,
then nothing is cool.”
„Ако си прихватио,
у својој глави,
да су по Месецу ходали људи…
Па још ако верујеш
да су празни моји рукави,
тада се више ничему не чуди.”
Другим речима, после тога више ништа није немогуће, ништа више није ни толико лудо, блесаво, глупо… Ако си ово могао „прогутати” онда ћеш и све остало што ти буду сервирали! Можда је смисао боље ухваћен у краћем преводу:
„Не веруј довек
У све што видиш, бено,
Послушај ме, човек,
Све је намештено!”
И на крају поглавља, погледајте још само ову „загонетку”! Приметио сам да се у библиотеци, на полици, једна до друге, налазе две књиге Жила Верна сличних наслова. На рикни прве пише: „20.000 миља под морем”, а на рикни друге „40.000 миља испод мора”. Kоју сте ви читали? Ја сам читао ову прву, али никада нисам чуо да је свима знани роман имао и наставак(?).
Разлика постаје уочљивија када се књиге изваде и погледају корице. Наслови су написани без бројева и гласе: „Двадесет хиљада миља под морем” и „Четрдесет тисућа миља испод мора”. Међутим, не ради се о првом и другом делу, односно наставку, већ је реч о преводима једног те истог романа(?)Vingt mille lieues sous les mers, из далеке 1869. године. Прву је издала београдска „Техничка књига”, 1952, а другу загребачка „Младост” 1972. године. Сада су нам неке ствари мало јасније, али откуда оволика разлика у насловима?
Откуд разлика од чак 20.000 миља? Имате ли било какву идеју како је дошло до овога? Kоји је превод тачан?
Нећете веровати, али није ниједан! Kоректан превод би гласио: „Двадесет хиљада лига под морем”, односно „Двадесет тисућа лига испод мора”. Лига? О чему је реч? Лиг (league) је енглеска мера за дужину и на копну износи 4,827 км, а на мору 5,565 км. Вернов лиг (lieu) нешто је дужи од две миље (2,16).
Први преводилац је само израз лиг заменио миљама, а други је број лига угрубо помножио са два и претворио у миље. Проценивши да ми нисмо ни чули за лиг, превели су Вернов наслов онако како су га превели, без сумње у најбољој намери, и нехотично направили загонетку која је стрпљиво годинама чекала да је решимо – када је приметимо. Важно је напоменути да 20.000 лига није дубина зарона, како би то неко набрзину помислио, већ је толико био дуг пут који је је прешао Немов „Наутилус”!
Видели сте да се загонетке могу наћи и тамо где их најмање очекујемо, као и то да логична решења увек постоје. Само их ваља потражити на правом месту.
Текст је преузет из књиге „Ребуси и како их се решити”, Миодрага Иванишевића, коју можете наћи у свакој боље снабдевеној књижари, или наручити поузећем: телефон: 066/240 499 или e-mail miodrag.ivanisevic@gmail.com
