Научници су известили о изненађујућем открићу: отапање морског леда на Арктику драматично је успорило у последњих 20 година, без статистички значајног смањења површине од 2005. Овај феномен догађа се упркос континуираном расту емисија угљеника и све већем задржавању топлоте у атмосфери, пише The Guardian.
Истраживачи верују да су природне варијације у океанским струјама, које ограничавају доток топле воде на Арктик, вероватно уравнотежиле утицај глобалног отопљења. Међутим, упозоравају да је реч о привременом предаху и да ће се отапање по свему судећи поново убрзати, и то на отприлике двоструко већу стопу од дугорочног просека у следећих пет до десет година.
Ови налази не значе да се арктички морски лед опоравља. Површина леда у септембру, када досеже свој годишњи минимум, преполовила се од 1979. године, откад постоје сателитска мерења. Kлиматска криза остаје недвосмислено стварна, наглашавају наулници, а потреба за хитним деловањем да би се избегле најгоре последице остаје непромијењена. Сматра се да су узрок успоравања вишедеценијске флуктуације струја у Атлантском и Тихом океану. Упркос томе, очекује се да ће Арктик касније у овом столећу остати без леда, што ће угрозити људе и дивље животиње у том подручју и додатно појачати глобално загревање.
Др Марк Ингланд, који је водио студију, рекао је: „Изненађујуће је, када се тренутно расправља о томе убрзава ли се глобално загревање, да ми говоримо о успоравању. Добра вест је да су пре 10 до 15 година, када се губитак морског леда убрзавао, неки људи говорили о Арктику без леда пре 2020. године. Али сада се [природна] варијабилност пребацила на углавном поништавање губитка морског леда. То нам је купило мало више времена, али је предах привремен – када заврши, то неће бити добра вест“.
Истраживање, објављено у часопису Geophyisical Research Letters, користило је два различита скупа података о висини арктичког морског леда од 1979. до данас, а успоравање је забележено у свим месецима. Kлиматски модели показују да овакви догађаји нису изузетно ретки и да би се требало догодити неколико пута током столећа. Важно је напоменути да све симулације показују да се након успоравања губитак леда поново убрзава.
Професорка Џулијен Строув са Универзитета Колеџ у Лондону истакла је: „Знамо да климатски записи, било да се ради о глобалним температурама или морском леду, могу остати исти неколико година заредом као резултат унутрашње климатске варијабилности”. Њена анализа показује да се за сваку тону емитованог CО2 губи око 2,5 квадратна метра септембарског леда.
Професор Ендрју Шеферд са Универзитета Нортамбрија додаје кључан податак: „Знамо да се арктички морски ледени покров такође стањује, чак и ако се површина не смањује, запремина се и даље смањује. Наши подаци показују да се од 2010. просечна октобарска дебљина смањила за 0,6 центимета годишње”.
Слично успоравање забележено је и код пораста глобалне температуре након великог Ел Ниња 1998. године, што је названо паузом, но после тога уследио је нагли пораст. Планетa је и током те паузе наставила да акумулира топлпту. Ингланд одбацује сваку помисао да ово успоравање доводи у питање стварност климатских промена. „Kлиматске промене су недвосмислено стварне, узроковане људским деловањем и настављају да представљају озбиљне претње. Темељна наука и хитност климатских акција остају непромењене.”
(Илустрација EPA)
(Индекс)
