Изгледа да Марс има много већи учинак на Земљу него што се мислило, може упливише и на циклусе у океанима. Према новој анализи дубокоморских геолошких података, гравитациона интеракција између две планете резултира цикличким променама у дубоким океанским струјама које се понављају сваких 2,4 милиона година. „Изненадили смо се када смо у подацима о дубокоморским седиментима пронашли циклусе од 2,4 милиoна година. А то се може објаснити само на један начин – повезани су с циклусима интеракција Марса и Земље”, рекла је геолошкња Адријана Дуткијевич са Универзитета Сиднеј, а преноси Science Alert.
Истражиачи су минулих година препознали такозвани велики астрономски циклус, образац од 2,4 милиона година који је повезан с поравнањем орбита Земље и Марса. Мада нема много непосредних доказа у геолошком записима на Земљи, то указује да је врхунац циклуса повезан с већим сунчевим зрачењем и топлијом климом. Одраније се зна да друге планете могу утицати на Земљину орбиту око Сунца, повлачећи је у издуженији облик током Миланковићевих циклуса који се подударају с успоном и падом ледених доба. Но, ти су циклуси чешћи; догађају се у сто хиљада година, а првенствено настају због интеракције с Јупитером и Сатурном.
Милутин Миланковић, српски геофизичар и астроном, открио је да су периодичне промене Земљине путање и нагиба ротационе оси узрок дугорочних климатских промена. Установио је основни период од приближно 100.000 година и секундарне од приближно 400.000 и 125.000 година, у којима настају значајне промене у количини Сунчевог зрачења. „Гравитацијска поља планета у Сунчевом систему интерферирају једно с другим и ова интеракција, названа резонанција, мења кружну орбиту”, објаснио је геофизичар Дитмар Милер са Универзитета Сиднеј.
Миланковићеви циклуси потврђени су 1976. када су научници нашли њихове записе у седиментима с дна океана. Но, истраживачи из Аустралије су у геолошким подацима тражили други процес. Покушали су да утврде да ли се у току топлије климе мењају струје на дну океана – постају ли јаче или успоравају. Анализирали су податке из 293 бушотине широм света, у којима су пронашли доказе о 387 пукотина у седименту у протеклих 70 милиона година. Kада су пребацили седиментне неравнине у временски период, приметили у необичну групацију, односно циклус од 2.4 милиона година који је одговарао великом астрономском циклусу Земље и Марса. Додатно, пукотине су се слагале с повесним раздобљима топлије климе, укључујући познати палеоценско-еоценски топлотни максимум пре неких 56 милиона година, када је температура Земље порасла око 8 Целзијусова степена.
Ново откриће је изненадило научнике јер модели показују да би се циркулациони систем одговоран за Голфску струју могао зауставити с глобалним загревањем и да ће топлија клима резултирати мање активним океанским дубинама. „Наши подаци који обухватају 65 милиона година сугеришу да топлији океани имају снажнију дубинску циркулацију. Ово ће потенцијално спречити стагнацију океана, чак и ако се Северноатлантска меридијанска обртајућа струја (AMOC) успори или потпуно заустави”, наводи Дуткијевич. Истраживање Deep-sea hiatus record reveals orbital pacing by 2.4 Myr eccentricity grand cycles објављено је у часопису Nature Communications.
(Икустрација NASA)
(Индекс)
