Но, јамчи ли то да војвода Франческо није отрован? „Не нужно, али генетски докази представљени у нашој студији смањују простор за нагађања”, истакао је Александер Очоа. Први аутор са Универзитета Јејл.
Столећима су кружиле гласине о мистериозној смрти великог војводе Франческа Првог де Медичија и његове супруге Бјанке Kапело, чланова моћне талијанске династије. Нагађало се да је пар отрован, но научници сада верују да су пронашли прави узрок смрти стар више од 400 година – није било убиство, већ маларија. О новим сазнањима која би могла решити једну од највећих загонетки ренесансе пише CNN. Велики војвода и супруга умрли су 1587. године у размаку од само неколико сати, након вишедневне агоније. Службени узрок смрти била је маларија, што је било логично с обзиром на симптоме попут испрекидане грознице. Међутим, одмах су се прошириле гласине о убиству, а прст сумње упрт је у Франческовог млађег брата и супарника, Фердинанда. Он је следећи у наследном реду за престол, а постојала је опасност да га прескочи Франческов ванбрачни син Антонио. Сумњу је додатно појачала чињеница да је Фердинандо посетио пар у њиховој резиденцији непосредно пре него што су се разболели, што је подстакло приче да их је отровао арсеном.
Иако се пар разболео у вили Медичи у Пођо а Kајану, подручју познатом по мочварама и комарцима који преносе маларију, гласине о уморству опстале су векоцима, вјеројатно и због злогласне прошлости породице Медичи, препуне убистава и покушаја атентата. Од 2004. године, када су у склопу Пројекта Медичи ексхумирани остаци 49 чланова породице, разне студије нудиле су опречне закључке. Једне су потврђивале маларију као узрок, друге су, утемељене на токсиколошким анализама, тврдиле да је пар жртва тровања арсеном. У новој студији, коју су заједно спровели Универзитет у Пизи и Универзитет Јејл, научници су користили ДНK из Франческових костију.
„Последњих година покушавали смо решити мистерију специфичним анализама, нарочито палеоимунолошким, које су потврдиле постојање маларије. Но, гласине нису престајале јер палеоимунологија не даје коначан одговор. Само је древна ДНK могла пружити одговор с високим степеном поузданости”, изјавила је Валентина Ђуфра, професорка историје медицине на Универзитету у Пизи и коауторка студије. Док се палеоимунологија ослања на антигене или протеине у налажњу трагова болести, анализа ДНK, као новији приступ, тражи непосредне генетске потписе болести и стога је поузданија. Ђуфра и сарадници су пронашли генетске трагове плазмодије, паразита који узрокује маларију, у узорцима Франческових ребара. „ДНK је сигуран доказ. Решава и изазов и сумње. Мислим да је ово коначан одговор”, закључила је.
Маларија је један од највећих убица у повести човјечанства, а историјски извори потврђују да су симптоми Франческа и Бјанке одговарали управо тој болести. Дворски лекари описали су њихово стање, а и третмане попут пуштања крви, што је у то време била уобичајена пракса која је заправо само погоршавала стање. Нова генетска анализа на узорцима костију сачуваним после отварања гробница 2004. године открила је не један, већ два соја паразита маларије – Plasmodium falciparum и Plasmodium malariae. То упућује на могућност двоструке инфекције. Истраживачи су анализирали и остатке кардинала Ђованија де Медичија, Франческовог млађег брата, који је умро 25 година раније. И у његовим је костима нађена маларија, и то досад непознати сој врсте Plasmodium falciparium.
„Франческо и Ђовани су путовали, у размаку од 25 година, у подручја Тоскане позната по маларији. Дворски лекари су неке чланове породице покушали да одговоре од тих путовања, особито у јесен, али они су свеједно одлазили. Неколико дана након повратка развили би прве симптоме”, објаснила је Ђуфра. Откриће различитих сојева маларије помаже и у праћењу еволуције болести. „Наша студија омогућује да се попуни историјска празнина за раздобље ренесансе и подручје средње Италије, за која имамо врло ограничене информације о ширењу маларије”, допунио је Александер Очоа с Јејла, први аутор студије. Но, јамчи ли то да Франческо није отрован? „Не нужно, али генетски докази представљени у нашој студији смањују простор за нагађања”, истакао је Очоа.
Његова колегиница Гизела Kаконе је сагласна: „Можемо рећи да су имали маларију, али не и да нису били отровани. Већ се у то време сумњало на маларију због симптома и путовања у заражена подручја. Ако је уз то неко одлучио убрзати њихов крај тровањем, то никада нећемо сазнати. Али, колико је то вероватно?”, пита се Kаконе. Међутим, Донатела Липи, професорка историје медицине са Универзитета у Фиренци која је 2006. објавила студију у прилог тези о убиству, и даље верује да је пар отрован: „То што је имао маларију не значи да је од ње и умро. Ово истраживање само потврђује оно што сам увек тврдила”. И додала је да записи из Ватиканске библиотеке помињу осип на кожи, врућицу и отеклине, што су све симптоми акутног тровања арсеном: Верујем да је Франческо боловао од маларије, али да је отрован и умро од отрова. Његова гробница отворена је 300 година након смрти; руке су му биле стиснуте у агонији, а тело добро очувано – арсен би могао да објасни обоје.”
Валентина Ђуфра је одговорила да се налази професорке Липи не темеље на костима из Франческове гробнице, већ на ткиву пронађеном на другој локацији. Такође је напоменула да је он био познат као алхемичар који је експериментисао с хемикалијама, што би могло објаснити кожне невоље. Независни зналци поздрављају студију, али уз дозу опреза. Ен Стоун, професорка са Универзитета у Аризони, сматра да су браћа вероватно умрла од маларије, али напомиње да би за искључивање тровања требало спровести и токсиколошке анализе. Дејвид Kарамели, професор антропологије са Универзитета у Фиренци, такође упозорава да налажење ДНK патогена не доказује нужно узрок смрти. „Проналажење ДНK патогена из људских остатака старих столећима технички је врло изазовно. Иако студија пружа доказе у складу с инфекцијом маларијом, не мислим да коначно решава дугогодишњу расправу. Генетске доказе увек треба тумачити заједно са историјским, археолошким и патолошким подацима”, подсетио је Kарамели. Упркос томе, закључио је да ново истраживање представља важан корак напред и показује како палеогеномика може придонети решавању дуготрајних повесних загонетки.
(Илустрација Wikipediа)
(Индекс)
