No, jamči li to da vojvoda Frančesko nije otrovan? „Ne nužno, ali genetski dokazi predstavljeni u našoj studiji smanjuju prostor za nagađanja”, istakao je Aleksander Očoa. Prvi autor sa Univerziteta Jejl.
Stolećima su kružile glasine o misterioznoj smrti velikog vojvode Frančeska Prvog de Medičija i njegove supruge Bjanke Kapelo, članova moćne talijanske dinastije. Nagađalo se da je par otrovan, no naučnici sada veruju da su pronašli pravi uzrok smrti star više od 400 godina – nije bilo ubistvo, već malarija. O novim saznanjima koja bi mogla rešiti jednu od najvećih zagonetki renesanse piše CNN. Veliki vojvoda i supruga umrli su 1587. godine u razmaku od samo nekoliko sati, nakon višednevne agonije. Službeni uzrok smrti bila je malarija, što je bilo logično s obzirom na simptome poput isprekidane groznice. Međutim, odmah su se proširile glasine o ubistvu, a prst sumnje uprt je u Frančeskovog mlađeg brata i suparnika, Ferdinanda. On je sledeći u naslednom redu za prestol, a postojala je opasnost da ga preskoči Frančeskov vanbračni sin Antonio. Sumnju je dodatno pojačala činjenica da je Ferdinando posetio par u njihovoj rezidenciji neposredno pre nego što su se razboleli, što je podstaklo priče da ih je otrovao arsenom.
Iako se par razboleo u vili Mediči u Pođo a Kajanu, području poznatom po močvarama i komarcima koji prenose malariju, glasine o umorstvu opstale su vekocima, vjerojatno i zbog zloglasne prošlosti porodice Mediči, prepune ubistava i pokušaja atentata. Od 2004. godine, kada su u sklopu Projekta Mediči ekshumirani ostaci 49 članova porodice, razne studije nudile su oprečne zaključke. Jedne su potvrđivale malariju kao uzrok, druge su, utemeljene na toksikološkim analizama, tvrdile da je par žrtva trovanja arsenom. U novoj studiji, koju su zajedno sproveli Univerzitet u Pizi i Univerzitet Jejl, naučnici su koristili DNK iz Frančeskovih kostiju.
„Poslednjih godina pokušavali smo rešiti misteriju specifičnim analizama, naročito paleoimunološkim, koje su potvrdile postojanje malarije. No, glasine nisu prestajale jer paleoimunologija ne daje konačan odgovor. Samo je drevna DNK mogla pružiti odgovor s visokim stepenom pouzdanosti”, izjavila je Valentina Đufra, profesorka istorije medicine na Univerzitetu u Pizi i koautorka studije. Dok se paleoimunologija oslanja na antigene ili proteine u nalažnju tragova bolesti, analiza DNK, kao noviji pristup, traži neposredne genetske potpise bolesti i stoga je pouzdanija. Đufra i saradnici su pronašli genetske tragove plazmodije, parazita koji uzrokuje malariju, u uzorcima Frančeskovih rebara. „DNK je siguran dokaz. Rešava i izazov i sumnje. Mislim da je ovo konačan odgovor”, zaključila je.
Malarija je jedan od najvećih ubica u povesti čovječanstva, a istorijski izvori potvrđuju da su simptomi Frančeska i Bjanke odgovarali upravo toj bolesti. Dvorski lekari opisali su njihovo stanje, a i tretmane poput puštanja krvi, što je u to vreme bila uobičajena praksa koja je zapravo samo pogoršavala stanje. Nova genetska analiza na uzorcima kostiju sačuvanim posle otvaranja grobnica 2004. godine otkrila je ne jedan, već dva soja parazita malarije – Plasmodium falciparum i Plasmodium malariae. To upućuje na mogućnost dvostruke infekcije. Istraživači su analizirali i ostatke kardinala Đovanija de Medičija, Frančeskovog mlađeg brata, koji je umro 25 godina ranije. I u njegovim je kostima nađena malarija, i to dosad nepoznati soj vrste Plasmodium falciparium.
„Frančesko i Đovani su putovali, u razmaku od 25 godina, u područja Toskane poznata po malariji. Dvorski lekari su neke članove porodice pokušali da odgovore od tih putovanja, osobito u jesen, ali oni su svejedno odlazili. Nekoliko dana nakon povratka razvili bi prve simptome”, objasnila je Đufra. Otkriće različitih sojeva malarije pomaže i u praćenju evolucije bolesti. „Naša studija omogućuje da se popuni istorijska praznina za razdoblje renesanse i područje srednje Italije, za koja imamo vrlo ograničene informacije o širenju malarije”, dopunio je Aleksander Očoa s Jejla, prvi autor studije. No, jamči li to da Frančesko nije otrovan? „Ne nužno, ali genetski dokazi predstavljeni u našoj studiji smanjuju prostor za nagađanja”, istakao je Očoa.
Njegova koleginica Gizela Kakone je saglasna: „Možemo reći da su imali malariju, ali ne i da nisu bili otrovani. Već se u to vreme sumnjalo na malariju zbog simptoma i putovanja u zaražena područja. Ako je uz to neko odlučio ubrzati njihov kraj trovanjem, to nikada nećemo saznati. Ali, koliko je to verovatno?”, pita se Kakone. Međutim, Donatela Lipi, profesorka istorije medicine sa Univerziteta u Firenci koja je 2006. objavila studiju u prilog tezi o ubistvu, i dalje veruje da je par otrovan: „To što je imao malariju ne znači da je od nje i umro. Ovo istraživanje samo potvrđuje ono što sam uvek tvrdila”. I dodala je da zapisi iz Vatikanske biblioteke pominju osip na koži, vrućicu i otekline, što su sve simptomi akutnog trovanja arsenom: Verujem da je Frančesko bolovao od malarije, ali da je otrovan i umro od otrova. Njegova grobnica otvorena je 300 godina nakon smrti; ruke su mu bile stisnute u agoniji, a telo dobro očuvano – arsen bi mogao da objasni oboje.”
Valentina Đufra je odgovorila da se nalazi profesorke Lipi ne temelje na kostima iz Frančeskove grobnice, već na tkivu pronađenom na drugoj lokaciji. Takođe je napomenula da je on bio poznat kao alhemičar koji je eksperimentisao s hemikalijama, što bi moglo objasniti kožne nevolje. Nezavisni znalci pozdravljaju studiju, ali uz dozu opreza. En Stoun, profesorka sa Univerziteta u Arizoni, smatra da su braća verovatno umrla od malarije, ali napominje da bi za isključivanje trovanja trebalo sprovesti i toksikološke analize. Dejvid Karameli, profesor antropologije sa Univerziteta u Firenci, takođe upozorava da nalaženje DNK patogena ne dokazuje nužno uzrok smrti. „Pronalaženje DNK patogena iz ljudskih ostataka starih stolećima tehnički je vrlo izazovno. Iako studija pruža dokaze u skladu s infekcijom malarijom, ne mislim da konačno rešava dugogodišnju raspravu. Genetske dokaze uvek treba tumačiti zajedno sa istorijskim, arheološkim i patološkim podacima”, podsetio je Karameli. Uprkos tome, zaključio je da novo istraživanje predstavlja važan korak napred i pokazuje kako paleogenomika može pridoneti rešavanju dugotrajnih povesnih zagonetki.
(Ilustracija Wikipedia)
(Indeks)
