Мумифицирање, погребни обред који се практиковао хиљадама година широм света, знатно је старији и раширенији него што се веровало. Ново откриће костију са знацима намерне мумификације у југоисточној Азији и јужној Kини помера повест ове праксе унатраг све до преднеолитског раздобља, пре, чак, 12.000 година, пише Science Alert. Откриће чини азијске мумије неколико хиљада година старијима од досад најпознатијих примера
Народ Чинчоро из Чилеа своје мртве je мумифицирао пре 7.000 година, док су древни Египћани ту вештину усавршили пре отприлике 5.600. Разлог због којег су ови древни примери досад остали неоткривени лежи у јединственој техници која се знатно разликује од познатијих пракси. Према тиму истраживача који је водила археолошкиња Хсиао-чун Хунг са Аустралијског националног универзитета, тела су полагано сушена димом изнад отворене ватре тoком дужег раздобља. Слични погребни ритуали забележени су нешто касније у Аустралији и Новој Гвинеји, где их народ Дани практикује и данас, што упућује на могућу културну везу.
„Наши узорци укопа из југоисточне Азије истичу изванредно трајан скуп културних веровања и погребних пракси које су се одржале више од 10.000 година међу заједницама ловаца-сакупљача”, наводе истраживачи у своjeм научном раду. Археолози су раније приметили да многи преднеолитски укопи у овој области деле заједничке карактеристике: тела су савијена у чучећем или феталном положају, чврсто везана, а кости су често показивале трагове спаљивања.
Да би разјаснили ове погребне обичаје, Хунг и сарадници анализирали су 69 узорака костију из 54 укопа, старих од 4.000 до 12.000 година, сa 11 различитих налазишта широм јужне Kине, северног Вијетнама и Индонезије. Kористећи рендгенску дифракцију (XRD) и Фуриjеову трансформациону инфрацрвену спектроскопију (FTIR), тражили су промене у структури костију узроковане топлотом. Резултати су показали да је чак 84 посто анализираних узорака било изложено топлоти. На неким костима пронађене су наслаге чађи и трагови резова, што сугерише да је загрeвање било селективно, а резови су можда служили за дренажу течности или расецање тела.
На темељу ових налаза, истраживачи верују да је процес био сличан ономе који данас упражњава народ Дани у Новој Гвинеји. Преминула особа je чврсто везана и обешена изнад ватре ниског интензитета седмицама или чак месецима. Након што тело буде довољно мумифицирано, уследи покоп. За разлику од народа Дани, који своје мумифициране претке излаже, чини се да су преднеолитске културе покојнике покопавале.
Ова открића показују да је намерна мумификација била сложенија, разноликија и старија пракса него што се мислило. „Традиција димљене мумификације служи као уверљив доказ дугорочне културне постојаности”, пишу истраживачи. „Kроз ову праксу димљени и сачувани остаци преминулих омогућили су људима одржавање физичких и духовних веза са својим прецима, премошћујући време и сећање.”
(Илустрација The Proceedings of the National Academy of Sciences)
(Индекс)
