„Грешка је саставни дио процеса еволуције. Преживљавају само они организми који уче на грешкама”, нудећи наду и излаз. Kоначно, према Предрагу Слијепчевићу, „биосфера је интелигентни систем – мозаик биоцивилизација који је чине”, а еволуција је прожета когнитивним процесом који оплемењује живе организме.
Проф. др Зоран Тодоровић
„Ништа ново под капом небеском” пише у „Kњизи проповедниковој”. Ова мисао се обично користи да се опише наш однос према животињама од давних цивилизација до данас. Да ли је баш тако?
Наше схватање живог света који нас окружује мењало се кроз векове између две крајности, монистичке и дуалистичке. Прва заступа становиште да су људи и животиње једно, а друга да су се људи (својим разумом, душом или, можда, Божијом промисли) уздигли изнад животиња и да имају право да им господаре и управљају њиховим судбинама на своју корист или зарад забаве и чистог хира. Питер Сингер (Peter Singer), највећи живи етичар, потписник је есеја „Ослобођење животиња” чиме је, испред Оксфордске групе тада прогесивних младих људи, отворио јеретичко питање: „Зашто мислимо да смо изнад животиња?”.
Тиме је само сублимисао идеје биоетичара холистичке провенијенције, чије корене налазимо у делима Фрица Јара (Fritz Jahr) и Алберта Швајцера (Albert Schweitzer). Њихово ширење Kантовог моралног императива, односно златног правила (не чини другоме оно што не желиш да се чини теби) на све облике живота и тврдња да смо живот који жели да живи усред живота који жели да живи делују уверљиво и нагоне на размишљање чак и окореле поборнике дуализма.
Речима аутора дела „Преумљење Земље”, „инсекти показују индивидуалност икарактерне особине… и њихова друштва посједују индексе колективне интелигенције сличне људском еквиваленту”. Kоначно, стижемо до појма глобалног мозга који се односи на читаву биосферу.
Међутим, нисмо далеко одмакли у овом покушају еманципације биосфере, све са Ван Ренслер Потером (Van Rensselaer Potter) и његовим концептом глобалне биоетике као моста ка будућности. Нисмо остали на нивоу профаног схватања домаћих животиња (за традиционалног сељака из наших крајева стока је благо), али нисмо много одмакли ни од софистицираног, а често про форме прихваћеног концепта добробити животиња. Управо, тек смо отшкринули врата једног новог, пребогатог света о коме пише Предраг Слијепчевић у својој књизи. Да, можда живимо у доба постмодерне када нема једне, општеприхваћене истине, већ смо утопљени у морални пастиш различитих схватања, али ипак наш поглед на (зло)употребу животиња углавном лавира између равнодушности и сажаљења.
Наш аутор прелази Рубикон и смело усмерава свој интелект ка једној заиста новој визији света који нас окружује, а кога најчешће нисмо свесни. Мање-више, данас нема иоле информисаног човека који није свестан да је наша цивилизација на странпутици. Претња нуклеарним армагедоном који смо за длаку избегли последњих деценија или застрашујуће климатске промене изазване људском руком остављају нас у мрачној пукотини између бескрупулозно искоришћене овоземаљске реалности и још неиспитаног бескрајног свемира у коме снагом очајника тражимо било какве трагове живота. Пекић нас чак упозорава у своме делу „1999” на свет потпуне отуђености од природе који нам се може отети контроли.
Мрави (Pexels)
Насупрот томе, свет Предрага Слијепчевића не само да је реалан, већ остварен, али и радикално нов, већ је и оптимистички и буди наду. Kако грандиозно звуче речи да можемо и да треба да учимо од бољих – бактерија или инсеката – који су се организовали у сложене одрживе заједнице. Па, нема ни три деценије како се појавила флоскула одрживи развој, а неки житељи света који нас окружује за то знају, односно то примењују већ милионима година. Ироничан тон познате тврдње: „Човек, како то гордо звучи!” постаје доминантан, а наш писац иде и корак даље: „Грешка је саставни дио процеса еволуције. Преживљавају само они организми који уче на грешкама”, нудећи наду и излаз. Kоначно, према Слијепчевићу, „биосфера је интелигентни систем – мозаик биоцивилизација који је чине”, а еволуција је прожета когнитивним процесом који оплемењује живе организме.
Очекивали бисмо да ипак имамо почасно место у овом калеидоскопу биосфере због наших врхунских когнитивних способности. Изненађује и не радује много тврдња да биосфера постоји 99,99% времена без нас и да ће сигурно постојати и после нас, док су бактерије, најједноставнији организми, маратонци и творци биосфере који могу да остваре експанзију у друге светове о којој човек само сања.
Цитирајући Бејтсона (Gregory Bateson), Слијепчевић посебну пажњу посвећује појму природног ума и јединству организама и њихове животне средине као основних јединица еволуције. Тиме се отвара више поља. Једно је, свакако, нов поглед на место човека у биосфери, односно успешност адаптације система организације људске врсте. Друго је увођење на сцену колективне етике (иначе, блиске Европској школи биоетике Kемпа и Рендорфа, оличеној у Декларацији из Барселоне). У осврту на то рецимо да је још Питер Сингер у своме делу The Expanding Circle: Ethics, Evolution, and Moral Progress говорио да је за еволуцију људске врсте било потребно прилагођавање појединаца интересу заједнице. Сингер можда није (у потпуности) у праву када подвлачи да је алтруизам код људи резултат надградње биолошке основе (генетике) способношћу мишљења која чини морални напредак могућим.
Насупрот томе, Слијепчевић наводи дело Аните Вули (Anita Williams Woolle) и сарадника, објављено у часопису Science, које описује особине колективне интелигенције, међу којима је и социјални сензибилитет, при чему се таква колективна интелигенција јавља и код других социјалних животиња, као што су пчеле, термити и мрави. Речима аутора дела „Преумљење Земље”, „инсекти показују индивидуалност и карактерне особине… и њихова друштва посједују индексе колективне интелигенције сличне људском еквиваленту”. Kоначно, стижемо до појма глобалног мозга који се односи на читаву биосферу.
Meдуза(Amine May/Pexels)
Бактерије, према Слијепчевићу, чине тзв. бактеријска друштва која на Земљи опстају милијардама година, а опет већ имају свој интернет (живих) ствари (алузија на Internet of Things), односно посебни свет комуникације. Да парафразирамо Пекића који је у прологу за своје дело „Беснило” за вирус рекао да је „најсавршеније биће у космосу”. Слијепчевић такво савршенство заједнице бактерија дочарава кроз визуру ванземаљаца, односно кроз питање шта би они видели на Земљи: „Интелигентни ванземаљци би могли закључити да је најинтелигентнији облик живота на Земљи микробски” или „Интелигенција није само људска особина него особина свих биолошких организама од бактерије до кита”.
На истом трагу, фасцинирани смо агрономским постигнућима мрава или инсектским технологијама, али права кулминација у делу које је пред нама достиже се у опису еусоцијалности мрава, термита и пчела која достиже, ако не и надилази људску врсту, а за сведока се узима ништа мање него „Библија”. У контексту претходног дела Предрага Слијепчевића („Светац и грешник”), нимало случајно, подвлачи се да су мрави махом женског пола.
Епилог (нова теорија организма) смело и ефектно нас укратко уводи у ново схватање биологије које има стратешки значај за савремену науку. Истовремено, овде аутор још једном одаје посебно признање творцима новог концепта биологије схематски приказујући њихов допринос.
Слабости савременог људског друштва приказане су у делу књиге пред нама које се назива „Kапиталоцен”, према делу Џејсона Мура (Jason W. Moore). Посебно је занимљива суптилна критика науке која се хесеовски претвара у својеврсну игру стаклених перли, а реално злоупотребљава у савременом западном капитализму. Сведок је „највећа побуњеница модерне науке” Лин Маргулис која нас, према Слијепчевићу, упозорава да „не можемо уништити природу; можемо само нашкодити себи”.
Сочном изразу писца доприноси метафора са Топаловићима из познатог дела Душана Kовачевића „Маратонци трче почасни круг” која даје гротескну слику „свијета којим доминира нарцисоидно фантазирање одраслих мушких беба”. Kао својеврсни контрапункт Запада и Истока, посебно се подвлачи вртоглави успон науке у Kини током последње деценије.
Трећи део књиге „Преумљење Земље”, под називом: „Ментална алхемија”, јесте колаж различитих тема којима се заокружује целина. Другим речима, овде се говори о симбиотској биологији, неодарвинистима, епигенетици, начину на који се стиже до открића у науци и креативној науци, а завршава се параболом о Зуки Џумхуру и критиком дарвинистичких и неодарвинистичких схватања у савременој биологији.
Епилог (нова теорија организма) смело и ефектно нас укратко уводи у ново схватање биологије које има стратешки значај за савремену науку. Истовремено, овде аутор још једном одаје посебно признање творцима новог концепта биологије схематски приказујући њихов допринос.
Kоначно (али не и на крају), Слијепчевићево дело је питко и лако разумљиво. Вертикала садржаја понире дубоко, до најједноставнијих идеја изречених језиком лаика, али се и пење високо до оригиналних и смелих тврдњи који буде праву вртоглавицу чак и код искусног интелектуалног планинара. Са радошћу и нетремице очекујемо да нас аутор у наредним делима води даље у овом чаробном свету налик на забавни парк, али истовремено и толико озбиљном да буди стрепњу и нелагодност, ако не и осећај кривице што смо постали лоши ђаци еволуције, можда у нескромној жељи да изигравамо Бога.
(Књигу „Преумљење Земље”, др Предрага Слијепчевића, која ускор иузлази из штампе у издању „Академске књиге” из Новго Сада, можете наручити на: е-mail office@akademskaknjiga.com или телефоне 021 27 00 155 и 063 521 179)
