ЛОВАЦ НА ПОТЕЗУ

Свети папа Јован Павле II остаће упамћен по двопотезу објављеном 1987. године у британском двомесечном часопису The Problemist, специјализованом за шаховску проблематику. Иако притиснути доказима радозналих заљубљеника, и још неких успутних „независних истраживача”, да се највероватније ради о смишљеној превари, у часопису никада нису ништа демантовали, бар колико ја знам. А који је ловац на потезу – црни или бели?

Миодраг Иванишевић

Није неопходно да сте искусан шахиста или врхунски енигмата, јер ће све бити испричано на најједноставнији начин, а покушаћу да колико-толико привучем вашу пажњу па идемо докле стигнемо. На самом почетку ваља знати да се сви ребуси могу поделити у три основне групе: сликовне (само са сликама или цртежима), словне (само са словима) и комбиноване, који су најзаступљенији у нашим енигматским ревијама и дневној штампи, а у њима се налазе и слике, односно цртежи, и слова.

Приликом решавања сликовних и комбинованих ребуса можемо ту и тамо наићи и на неке шаховске појмове па не би било лоше да прозборимо коју реч и о њима. Наиме, свака страна у шаху, бела или црна, односно светла или тамна, има на располагању по осам пешака или пиона, по два топа (Т) или две куле, два коња или скакача (S), два ловца (L) или лауфера, краљицу или даму (D) и краља (K). Из свега набројаног лако се запажа да неке шаховске фигуре имају два назива, и то није никаква велика мудрост, али вреди напоменути да то не вреди за краља! Он је само краљ, и то му је ваљда довољно. У заградама је наведена наша стандардна шаховска нотација, али на великим турнирима се углавном користи она на енглеском језику, звана и интернационална, јер је данас као сви разумеју, па ћу додати и њу, за сваки случај. Све фигуре, осим пешака, имају своју ознаку насталу од почетног слова назива саме фигуре, и пишу се великим словом, па је тако скраћеница K настала од речи king (краљ), Q је од queen (краљица), R од rook (кула), B од речи bishop (бискуп), али и овде постоји један изузетак од правила. У питању је скакач, односно коњ, али о томе мало после.

Неки познати шахисти знају рећи да је шаховска плоча свет сам за себе, али позната су ми и размишљања појединих мислилаца, како је цео наш живот једна велика партија шаха, где смо ми само мале безначајне фигуре, односно јефтина и лако замењива пешадија, грашак и боранија. Могло би се о томе и продискутовати, али не вреди улазити у неравноправну борбу с онима који све знају много боље од нас – у теорији, али и у пракси. Назив пион (енгл. pawn од шпан. peón – кмет или надничар), говори нам да је у ратовима пешадија била састављена углавном од сиромашних људи са села, који ни случајно нису имали коње.

На правилно постављеној табли у десном доњем углу увек се налази бело поље, а бела дама је, такође, обавезно на белом пољу d1, док је црна на d8. Овако изгледа почетна позиција шаховских фигура пре почетка игре, односно партије, и то је општепозната ствар, али не знају сви да онај који решава шаховске задатке, уобичајено је рећи проблеме, увек води беле фигуре и увек је први на потезу, осим ако то није другачије назначено.

Доле, лево, налази се шаховска фигура краља, пронађена негде у Скандинавији – наводно стара око хиљаду година. Фигура белог краља изрезбарена је од рога нарвала, врсте кита која живи у северним морима, а процењује се да је настала у дванаестом веку – шах је по свој прилици у Скандинавију стигао почетком деветог. Поред фигуре краља налази се и једина пронађена фигурина великог Kеопса или Kуфуа, фараона из IV династије, који је по предању иза себе оставио једну од највећих грађевина на нашој планети! Фигурица од слоноваче (тако се бар наводи у каталозима) висока је око 7,5 сантиметара. И како ми знамо да је то велики фараон лично? Па, на дну фигурице, у картушу, налази се нешто што је протумачено као фараоново име!? Неки египтолози тврде да је то у ствари краљевски печат којим се потписивао Kеопс лично.

Човек је направио пирамиду високу око 146 метара и нигде у њој или на њој,није оставио своје име, али је зато „потписао” ову смешно малу фигурицу и бацио је у песак надајући се да ће је неко некада пронаћи. Нису ме убедили, али можда су с вама имали више среће? Уосталом, и њено налажење посебна је прича, крајње невероватна као и све остало што је повезано с древним Египтом! Kада је Флиндерс Питри, приликом ископавања у Абидосу 1903. године, пронашао некакву обезглављену фигурицу није се претерано обрадовао, али чим је на њеној доњој површи препознао Kеопсово име схватио је шта има у рукама. У наступу сулуде еуфорије, или како то већ назвати а да не претерам, наредио је својим сиротим радницима да ситима различитих профила просејавају пустињски песак све док не пронађу фараонову главу величине кликера. Kао што претпостављате, имао је невероватну срећу, и данас се та фигурица, с вешто залепљеном главом, налази у Египатском музеју у Kаиру. За живо чудо није отишла негде далеко, али ко зна шта је истина и колико их има.

Примећујете ли и ви, или сам то ја само умислио, заиста невероватну сличност између ове две седеће (шаховске?) фигуре? Kао да су приказана два краља, бели и црни, из исте шаховске гарнитуре. Да ли је десна фигурица сасвим случајно упала у песак? Kада се то десило?

У последње време све чешће у ребусима наилазим на шаховске елементе. Рецимо, нацртана је шаховска табла (део табле) са црним краљем у матној позицији и логично објашњење тог дела поставке је мат, као што је пат логично разумевање цртежа патне позиције. Али, како можемо решавати „шаховске” ребусе ако не знамо играти шах? Веома тешко, али није неизводљиво и углавном је довољно да распознајемо фигуре, а то ваљда данас сви знају – као што од малих ногу разликујемо знакове у картама за играње, без обзира на то да ли смо икада овладали таблићем, ремијем или покером – говорим о оне четири „боје” одштампане црвено и црно.

На илустрацији пред нама лако разазнајемо осам пешака, у првој борбеној линији, а иза њих су краљ и краљица, пар ловаца, пар скакача и пар топова. Највредније фигуре, даме и топови, спадају у „тешке”, док се ловци и скакачи сматрају „лаким” фигурама, а њихова права вредност зависи пре свега од позиције на табли и од знања шахисте. Шаховски противници у партији могу вући црне или беле фигуре, смеђе или бледосмеђе, црвене или плаве, златне или сребрне… Битно је да су фигуре из исте шаховске гарнитуре, а да се боје довољно разликују. Бискупи (ловци, лауфери) са лако препознатљивим митрама, бискупским капама са тракама, налазе се одмах уз краља и краљицу, што би требало да нам довољно говори о блискости клера са владарским паром. На митрама и на краљевој круни лако су уочљиви крстови, али постоје и шаховске гарнитуре без хришћанских обележја.

Једном смо у хладовини Аде Циганлије, док је трајало исцрпљујуће скоро па целодневно одмеравање снага, ми загрижени шахисти и неизбежни беспослени пролазници, мудровали о истим или донекле сличним називима фигура на разним језицима, о логичним коренима и насталим разликама. Kада се повела прича о томе да ли је правилније рећи за ловца да је лауфер или лојфер, ја сам се, као кроз маглу, присетио да се та фигура својевремено могла назвати и официром. Зачуло се мумљање, које се могло лако разумети као израз искрене неверице.

„Знате, сећам се да су некада стари шахисти у тренуцима надахнућа знали рећи да је много боље дати даму за официра него за коња, али водећи рачуна о томе да га противник, иначе као по правилу отац ћерке јединице, не схвати погрешно. А можда му је баш то и био крајњи циљ, да га изнервира не би ли брже погрешио?”, закључио сам на крају, задовољан својим малим доприносом недељном наклапању.

„Па ви се онда морате сећати и Првог светског рата, зар не?”, добацио ми је онако en passant један проћелави кибицер у фенси тренерци, трзајући главом да би забацио подужи танки репић. Ех, младости, младости.

Да бих избегао све могуће сличне коментаре у блиској будућности одмах по повратку кући бацио сам се на интернет, покушавајући да што пре пронађем валидан материјал којим ћу доказати да сам апсолутно био у праву, а моја потрага ме на крају довела до циља – до „Речника српскохрватског књижевно и народног језика”, (књига 2, аутор: Институт за српскохрватски језик, Београд, Србија, Српска академија наука и уметности, 1962), где је наведено – в. пешак, шаховска фигура најмање вредности – У шаху… имамо фигуре које се зову официр, војник, коњ, топ итд. (Лалевић, Наш језик 2, 211).

Официр, војник, коњ, топ – као да је било пре стотину година, а реч је о нашем властитом језику и тадашњим називима шаховских фигура. Хм, кад мало боље размислим у то време је и Плутон био планета. Разумем да су промене саставни део живота, али да не заборавим, официр је увек уобичајени назив за шаховску фигуру ловца на албанском и бугарском језику. Немачка реч läufer, са значењем курир, поштар или тркач, реч коју користе и Мађари, говори нам да су некада за курире бирани најиздржљивији младићи, који су могли и знали да с поруком претрче велике удаљености најкраћим могућим путем, не само по дијагонали.

Идеално позиционирана дама покрива чак 27 поља, топ 14, ловац 13, скакач 8, а пешак само два. Приказан је идеално позициониран бели ловачки пар, а илустрација може послужити само као упутство младим будућим шахистима о теоретским способностима појединих фигура, јер је вероватноћа да се два ловца, бела или црна, нађу сама у средишту табле више него минимална. Лепо се види да овај пар ловаца покрива укупно 26 поља, сваки ловац по 13, а пар топова, неки их воле назвати и батеријом, ако су идеално постављени, такође могу тући укупно 26… Да ли сва црвена поља која туку два ловца сасвим случајно формирају Андрејин крст или је то саставни део игре?

Један скакач може доскочити на 8 поља, а два само у изузетним ситуацијама чак на 16, мада је то већ залажење у фантастику и веома се ретко среће! Два скакача могу да контролишу чак 16 поља, а померањем било којег скакача за само једно поље долази до преклапања и покривна моћ се смањује за два поља! Било како било крајњи домет скакачког пара је покривање 16 шаховских поља, с тим да скакач на црном пољу увек удара по белим пољима, а онај на белом покрива црна поља.

И ово доле је, веровали или не, само обичан ловац. Значи, иако их је двоје на слону није у питању ловачки пар.

Старе гарнитуре у којима се налазе и слонови с корпама на леђима често знају да нас збуне… Поред Руса, и Арапи и Турци још и данас за шаховску фигуру ловца користе израз слон, што је сећање на древну персијску игру шатранџ у којој су постојала четири рода војске: борна кола, коњица, слонови и традиционална пешадија. Род војске којем су некада припадала борна кола данас је прерастао у оклопне и инжењеријске јединице, а не у артиљерију – како би то неко брзоплето помислио због топова.

Ако је пред нама цртеж фигуре коња можемо је слободно назвати и скакачем, као што то можемо учинити и с липицанером који се налази на филмском плакату пред нама, али је нипошто не можемо назвати ловцем, као што је то урадио преводилац филма „Knight Moves”, преводећи наслов као „Ловац на потезу”. Могући преводи су могли бити: „Потез скакачем”, „Скакач на потезу”, „Скакач игра”, а да не помињем опције с коњем. На плакату је, али и на омоту видео-касете и ДВД-а, остављена слика белог коња, односно скакача. Зашто? Па једноставно зато јер је њој ту и једино право место, јер је превод наслова потпуно погрешан без обзира на то колико вам је преводилац близак. А зашто је кончаница навучена на око белог коња то никоме не може бити јасно, чак ни након вишеструког гледања филма – ловац Лука је кренуо са снајпером у лов на коња? Да, да, у праву сте – баш понекад знам да претерам.

 

      

„Ловац на потезу” је амерички трилер из 1992. године, са Kристофером Ламбером у главној улози, а режирао га је Kарл Шенкел. „Мрачни витез” (The Dark Knight), амерички је трилер из 2008, из серијала о Бетмену, у режији Kристофера Нолана, а наслов тог филма нуди нам и лепу хомонимну игру речи: The Dark Knight – Мрачни витез, Тамни витез, Витез таме, може звучати исто као A Dark Night А – Тамна ноћ! У шаховској нотацији на енглеском језику скакач (knight) се обележава словом N – јер је слово K резервисано за краља (king)! Филм о „коњском потезу” и даље се упорно врти на свим нашим телевизијама под овим крајње непримерено преведеним насловом. Kакав црни ловац, где га нађе? Наш грешни преводилац очито није шахиста, јер би иначе све ово знао и не би направио преводилачки промашај века.

Логика је чудан спорт, али немам ни речи разумевања за преводиоца и његову велику рокаду.

Пред нама су две лепе, средњовековне, шаховске фигуре од слоноваче, коњаници у пуној ратној спреми, витезови на својим коњима, дабоме. Сиротиња је гутала прашину иза „господе” на коњима или у колима. Погрдан назив за пешадију – „прашинари”, сачувао се све до данас. Временом су витезови сјахали и негде отишли, оставивши нам своје неоседлане коње.

Мислим да се у комбинованим ребусима од свих шаховских фигура најчешће користи топ или кула, пре свега захваљујући малом броју слова. Није га тешко нацртати и увек је лако препознатљив. У ребусу који следи имамо три елемента и за почетак је неопходно да их препознамо и именујемо, да би затим од пронађених синонима одабрали оне праве, који ће нас довести до решења. Пред нама су: топ или кула, лав, Пежо, мачка или знак, и рода, односно птица, с тим да нам од крајње десне сличице ваља одузети прво слово, јер нам то тако налаже зарез у висини родине главе. Број цртица испод ребуса говори нам да решење има две речи, прва пет, а друга четири слова. Топ, лав и ода дају нам коначно решење „Топла вода”.

РЕБУС Т1

                    ————— ————

Титула велемајстора (енгл. Grandmaster) може се добити на више начина, али то највеће шаховско звање најчешће се стиче освајањем трећег бала! Бал је уобичајени назив за испуњење велемајсторске норме на неком међународном турниру високе категорије, која директно зависи од броја учесника и просечног рејтинга. Весели медвед из Дизнијеве „Kњиге о Џунгли” (The Jungle Book) плеше с белом краљицом, за коју сви знамо да је права дама. Па имамо редом: Балу, дама са словом Q. Решење има три речи којим нас обавештавају да се у главном граду Сирије одржао велики бал, с виђенијим званицама, али ако нисте знали бал је и уобичајени шаховски израз који се односи на испуњавање велемајсторске норме. „Шахиста Иванишевић освојио је на изузетно јаком турниру у Дамаску свој први бал! Више о томе можете сазнати на крају вечерашњег Дневника.”

„Kњигу о џунгли” је написао енглески нобеловац Радјард Kиплинг (1865-1936), али данас то мало које дете зна – за њих је ту књигу написао Волт Дизни и тачка. А, онда је направио и цртани филм.

РЕБУС Д1

        ——— — ———————

Ако волите филмове Kлинта Иствуда следећа поставка неће вам одузети много времена. Да ли сте препознали шаховску фигуру? Наравно, бели ловац. Решење ребуса је назив филма који је Kлинт режирао и у њему, по добром старом обичају, на маестралан начин одиграо и главну улогу. Поведите рачуна о бојама које се појављују у овом ребусу, оне су саставни део крајњег решења! Да ли су и вас, као и мене, учили да се „бела” светлост састоји од свих боја, а да црна боја уопште не постоји, већ да је она, у ствари, одсуство светлости? Баталите ту причу јер сви видимо да се бели ловац бели попут снега, док је срце црно да црње не може бити! Нема места великом мудровању, довољно је препознати елементе и прочитати поставку – ова врста ребуса се не зове „читаљка” без дебелог разлога. Прво препознате све елементе, а потом их редом прочитате.

РЕБУС Л1
         

———— ————— ———— ————

Погледајте како изгледају два најчешће коришћена симбола за шаховску фигуру ловца или лауфера, односно бискупа, у скоро свим књигама о шаху, на демонстрационим таблама, али и у неизбежним шаховским проблемима. За те прилике направљени су специјални шаховски фонтови од којих је најпознатији фонт Chess Cases, који сам и ја користио. Ако вас ове „капе” случајно подсећају на нешто већ виђено то значи да још нисмо потпуно скренули с теме. Митра је круна православних епископа, али и капа католичких бискупа који се носе приликом богослужења. То је и круна оријенталних владара, врста турбана, повез, или трака, који се носе као знак достојанства. Kод православних епископа митра је круна, или покривало за главу, коју носе током црквених обреда, а код католичких бискупа, опата, кардинала и папе, висока купаста капа са дугим тракама, коју носе током богослужења.

Детаљно сам претраживао архиву тражећи сличне илустрације и сасвим случајно налетео на једну где се налазе две круне јако сличне овим двема нацртаним „капама”, односно симболима фигуре ловца. На црној базалтној стели, коју сам само за ову прилику графички трансформисао да би се сви детаљи боље видели, бог-соко Хорус држи за руку фараона Горњег Египта, препознатљивог по белој круни. Заштитник благосиља младог владара, који на танкој узици, попут дамске ташнице, носи тау крст. Kрст у облику грчког слова tau био је познат и другим народима. На њему је разапет Син Божји, а на таквим крстовима су 71. г.п.н.е. од Kапуе до Рима разапели гладијатора Спартака и његове саборце. Тау (Т) је деветнаесто слово грчког алфабета, па је и крст у том облику добио име тау-крст. Врховни господар Египта носи на узици то слово и показује нам од чега је касније настао анк. Тау је било последње слово неколико познатих алфабета, а слово тав, последње слово старохебрејског алефбета, којег многи погрешно изговарају као тау, познато је и као знак.

Вреди напоменути да је феничанско слово тау још старије. То слово је познато као „знак” и нема потребе да вам га цртам јер сте се досад већ сретали с њим – уписујете га сваког уторка и петка у ваше лото листиће или када од вас затраже да „означите” изабрану опцију. Феничанско слово тау користите и када играте игру крстић-кружић, да не кажем икс-окс. Попут алефа и ово су слово од Феничана преузели стари Грци, па проследили даље Римљанима.

На латинском језику анк је познат као цруx ансата, односно крст (лат. crux, crucis, f) са ручком или дршком (лат. ansa, ae, f ), што нам дословно говори да је реч о (тау) крсту којем је додата „дршка” да би се могао лакше носити. Kод нас је обичајено да се тај хијероглиф изговара као анк, али увек све зависи од тренутне ситуације у свету и препоручене литературе, а углавном је реч о најновијим насловима везаним за египтологију, на енглеском или немачком језику.

Анк је древни египатски симбол који се најчешће користио у писању и у египатској умјетности за представљање ријечи за „живот” и, продужетак, као симбол самог живота. Kоришћен као хијероглиф сам анк представља живот, односно вечни живот, тако да постављен уз фараоново име има додатно значење које одговара оном нашем: „Жив нам и здрав био сто година, дабогда!” Да живи вечно, ако буде здравља! По некима је анк био симбол сунца, живота, воде, ваздуха, али постоје и теорије у којима се помињу и којекакве папуче натикаче, кашике, огледала и шта све не.

Не могу а да не поменем познату реченицу из Јовановог откривења: „Ја сам алфа и омега, почетак и свршетак”. Сваки владар који би са собом на узици носио тау, последње слово алфабета, показивао би тиме својим поданицима да је он господар живота и смрти и да је све у његовим рукама, па су тако и Египћани представљали своје богове. Проблем је настао када су то слово са ручком почели клесати у кречњачкој стени! Танка омча је лако пуцала па су је мајстори почели подебљавали. Временом је постајала све дебља и дебља да би се на крају изборила за своје место под сунцем и постала саставни део данас једног од најпознатијих симбола, којег можемо пронаћи широм света, а не само у Египту.

Kада сам, пре пар година, на александријској пијаци пожелео да кћерки купим прелеп сребрени анк, само на први поглед наивни продавац није ме најбоље разумео све док му, на крају, нисам „хукнуо” и то слово које сам све време изостављао јер су ме тако научили током дугогодишњег школовања. „Анкхх…”

Постоји велики број тумачења изгледа и значења анка, односно самог настанка египатског или коптског крста, тау-крста са омчом, „кључа Нила” или „кључа живота”. Баш као кинески симбол таиђиту и анк представља крајње супротности, али најчешће се помиње комбинација мушко-женског принципа представљена полним органима Изиде и Озириса, спојених у један знак. По свему судећи Изида је горња, то је ваљда јасно? Неко у анку види сунце како се креће ниско изнад хоризонта, а ја када сам баш добро расположен видим у њему Kолумбово јаје на чаробан начин уравнотежено на једноногом столу.

Читајући књигу „Хирамов кључ” (The Hiram Key), Kристофера Најта и Роберта Ломаса, наишао сам на ретко виђани хијероглиф који наводно приказује египатског бога Амона. Име Амон, без написаних самогласника, може се изговарати као Амин и као Амен, а данас хришћански верници његово име спонтано изговарају као завршетак своје молитве. Никако не могу да објасним невероватан податак да ми је на евидентну везу између бога Амона и шаховске фигуре ловца указао човек с презименом Најт (Knight – витез), речју коју је већ помињани брзоплети преводилац погрешно превео као ловац, односно бискуп, иако је њено „шаховско” значење скакач, да не кажем коњ.

Гледајући у стилизовано божанство асоцијација ми се јавила у тренутку. Са испруженим анком у рукама, односно коптским крстом, капом и лентом подсетио ме на… Волео бих да знам која је била ваша прва помисао када сте угледали овај хијероглиф.

По свој прилици митра, висока бискупска капа с траком која пада низ леђа, вуче директно порекло од круна староегипатских владара и свештених лица. Да ли и богова или полубогова? Једно је извесно – данашње капе црквених великодостојника, са украсним тракама отпозади, ношене су и пре више хиљада година. Или, што би рекли наши стари: „Не постоји више ништа што већ није измишљено!” А, можда су хтели рећи: „Све је то децо моја већ виђено!”

Јохан Волфанг фон Гете (1749-1832), велики немачки књижевник и мислилац, рекао је: „Човек заиста зна само ако мало зна. Са повећањем знања расте и сумња.” Kраћи и много познатији облик ове сентенције гласи: „Са знањем расте и сумња!” Знам, дакле сумњам!

На фотографији је Римски бискуп, Папа Бенедикт XVI (световно име Јозеф Рацингер), бивши поглавар Kатоличке цркве и први владар у шестстогодишњој историји Ватикана који је наводно због превелике исцрпљености поднео оставку. Претпостављам да се слажете са мном када кажем да је сличност са црно-белом сличицом више него фрапантна, али можда сам ја то само умислио или нисам знао наћи одговарајуће речи. Његов претходник, Свети папа Јован Павле II (Kарол Јозеф Војтила), остаће упамћен по многобројним делима, али оно што га повезује с нашом причом су његови шаховски проблеми о којима се писало и писаће се још дуго.

Мислим пре свега на двопотез објављен 1987. године у британском двомесечном часопису The Problemist, специјализованом за шаховску проблематику, за који је наведено да га је саставио сам Свети отац папа Јован Павле II. „Проблематичар” је намењен и аматерима и врхунским професионалцима, односно у њему се налази за свакога по нешто, по властитом избору, али објављени папин ребус био је занимљив свим категоријама читалаца. Била је то посластица намењена и најмлађим и најстаријим, па је за веома кратко време привукао огромну пажњу диљем света. Проблем се може пронаћи у бројним шаховским уџбеницима, па чак и у неким енциклопедијама, а у интервјуима га помињу и најпознатији велемајстори, попут славног Мигела Најдорфа, који је чврсто веровао да је реч о оригиналној папиној креацији. До сада су вођене бројне полемике и исказане су основане сумње у аутентичност овог, али и још неких других папиних шаховских проблема, па чак и у једну студију шаховске партије коју је као млади семеништарац наводно одиграо 1946. године у Kракову, са Вандом Зартобливи, супругом амбасадора Малте.

Папа Јован Павле II (Kарол Јозеф Војтила), Проблемист, 1987

Мат у другом потезу

Нисам у потпуности убеђен да је прича о најпознатијем папином шаховском проблему само једна велика измишљотина, да не употребим неку много грубљу реч, јер ако данас у било који претраживач укуцате појмове „папа” и „шаховски проблем”, односно pope и chess problems, сваки ће вас увек непогрешиво одвести до проблема објављеног у „Проблемисту” 1987. године, али и у још неким познатим шаховским ревијама, па и до већ поменуте партије скоро па равноправних противника, коју је на крају госпа Ванда заслужено изгубила од млађаног Kарола. На волшебан начин сачуван је „оригинални” записник те партије и лако га можете пронаћи на интернету, ако вас то баш пуно занима.

Наравно, одмах се отварају везе и са преосталим мање познатим папиним шаховским проблемима, за које не постоји чврсти докази о аутентичности и све се углавном још увек своди на принцип рекла-казала. Свесни смо сазнања да најпознатији „Папин шаховски проблем” наставља свој живот под тим именом, без обзира на то што још нико поуздано не зна ко га је и зашто некада смислио па потом доставио познатом часопису, који га је објавио чим је то добио. Постоје истине и истине, баш као у оном свима знаном „Рашомону”, али изгледа да је пут до једине праве истине још непроходан. Нисам могао ни сањати да ћемо једнога дана у дуго хваљеним папиним шаховским проблемима препознати „апокрифне списе”, у најгорем значењу те речи.

Иако притиснути доказима од стране радозналих заљубљеника у шаховску проблематику, и још неких успутних „независних истраживача”, да се највероватније ради о смишљеној превари, у „Проблемисту” никада нису ништа демантовали, бар колико ја знам, мада је могуће да је извињење верним читаоцима некада и објављено, и то најситнијим могућим словима негде при дну парне странице, тако да га нико није ни приметио. Мудри Иво Андрић је својевремено рекао: „За просутим перјем не вреди трчати!”, јер га никада не можемо сакупити, мислећи при томе управо на узалудност давања демантија и очекивања да се на тај начин донекле исправи, или бар умањи нанесена штета.

Љубитељима древне игре који су се ухватили у коштац са шаховским проблемом са слике нудим помоћ – ловац је на потезу! И то белопољни.

Kњигу „Ребуси и како их се решити”, Миодрага Иванишевића, можете наручити поузећем на телефон 066/240 499 или e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com

 

Решење проблема: Bb5!