Чињеница је да је спречено велико брукање Универзитета са докторатом Синише Малог, али је и чињеница да је његова тужба открила велику срамоту Универзитета у Београду. Неки од оних који су утицали на пролонгирање процеса и омогућили Малом да пред Управним судом лако оспорава донету одлуку и даље су тамо где су били.
Др Слободан Првановић
Ако хоћемо да будемо искрени и поштени, а надам се да хоћемо, за тужбу Управном суду, коју је поднео Синиша Мали поводом одлуке Универзитета у Београду да је његов докторат плагијат, морамо да кажемо да је изузетна. Она је крцата врло озбиљним оптужбама на рад Универзитета у претходних неколико година. Делује да су сва указивања на пропусте у поступању аргументована. Само зато што нисам видео и пратеће доказе и нисам био сведок свих дешавања, имам извесну задршку када кажем да верујем да је све било онако како се у тужби наводи.
Под претпоставком да су изнете тврдње тачне и доказане, Управни суд би морао да врати предмет Универзитету на поновно одлучивање. Kао што сам сматрао да би било скандалозно да је на Универзитету докторат Синише Малог био проглашен за валидан, тако мислим да би било скандалозно да се сада предмет не врати. Наравно, Управни суд се бави процедуралним питањима. Он нема никаквих надлежности да каже какав је докторат Малог, а он је плагијат најгоре врсте и око тога не треба више губити време.
Тужба Малог представља огледало ошљарења на Универзитету и због тога је треба узети за озбиљно и мимо судског контекста. У њој је таксативно набројано који су све пропусти процедуралне природе направљени у току бављења овим предметом. Све критике које стоје треба уважити и, ако је могуће, искористити за поправљање правног амбијента и начина поступања, како се сутра не би опет десило да се Универзитет осрамоти.
Али, питање је да ли су пропусти заиста настали нехотице и због неискуства или су намерно чињени. После свега што се дешавало, ја мислим да су појединци на Универзитету свесно и намерно радили то што су радили.
Свакоме се дешавају грешке и пропусти у раду, поготово када се нешто тек почиње и кад нема уходаности, као што је то био случај у претходних неколико година, а у вези са решавањем случајева неакадемског понашања. Али, питање је да ли су пропусти заиста настали нехотице и због неискуства или су намерно чињени. После свега што се дешавало, ја мислим да су појединци на Универзитету свесно и намерно радили то што су радили. У прилог томе говоре следеће чињенице.
Прво што могу лично да посведочим је да сам пар недеља пре састанка Етичког одбора у јуну, када су први пут разматране жалбе на докторат Малог, срео ректорку Иванку Поповић у Бечу. У краћем разговору о дешавањима на Универзитету рекла ми је да су припремили решење у вези са тим жалбама. Дакле, пре него што је Одбор уопште разматрао жалбе, решење је било осмишљено, а можда и срочено и написано. То су на Универзитету урадили желећи да се не замерају владајућој структури, посебно зато што је, према ректоркиним речима, Синиша Мали био виђен за једног од два-три кандидата за следећег премијера.
Kо је још, поред ње, учествовао у припреми тог решења не знам, али је индикативно то да је Вук Радовић, председник Етичког одбора, на поменутом јунском састанку рекао да ће он на следећем састанку Одбора предложити решење. Чини ми се да овде треба додати и то да у записник са тог састанка није ушло да сам члановима Одбора предложио да не одуговлачимо јер је ситуација потпуно јасна и да одмах приступимо гласању, а није ушло у записник ни то да сам тада рекао да сматрам да је докторат Малог очигледан плагијат.
Друго, на поменутом састанку је председник предложио да се јавност не обавештава о овом предмету. Упркос томе, неких пола сата након завршетка састанка ме је звао на разговор Александар Богојевић, директор Института за физику. У току разговора је на мене вршио притисак да на следећи састанак Одбора не идем. Тражио је да поднесем оставку у Одбору пре следећег састанка или да се разболим за следећи састанак како не бих гласао против Малог. Претио је да ћу бити повучен са места које имам у телима при Европској комисији, а која се тичу пројеката у вези са истраживачком инфраструктуром. На та места сам пре пар година постављен решењем Министарства просвете, науке и технолошког развоја, па не знам да ли су ове претње и уцене мог директора биле његове личне или са њима има везе и неко из Министарства. Такође, не знам ни ко је њега обавестио шта је било на састанку Одбора, а био је врло добро упознат.
Вече пре другог састанка Одбора директор ме је обавестио да ће госпођа Мирјана Чомор, чији сам ја био заменик у Одбору, ићи на састанак, па самим тим нема потребе да ја идем. Наравно, то ми није јавио нико други ни из Одбора ни са Универзитета, а последњи ко би тиме требало да се бави је неко ко са Одбором нема никакве везе. (На тај састанак нисам отишао, као што ни пре тога никада нисам ишао када би ишао члан Одбора чији сам био заменик, а на том састанку је усвојено да се од ФОН-а тражи разјашњење и појашњење око њихових ставова по овом питању. Сматрајући то срамним чином избегавања одговорности и подилажења властима, истог дана сам поднео оставку на место које сам имао у Одбору).
Пре извесног времена студент проректор Данило Потпарић је обавестио јавност да је неко покушао да га подмити да би у Етичком одбору, где је такође био члан, гласао афирмативно за Синишу Малог и његов докторат, а што иде у прилог томе да је више особа било укључено у то да се на волшебан начин спречи доношење одлуке да се овај докторат прогласи плагијатом.
Треће, два дана након почетка блокаде Ректората на састанак са студентим је дошла ректорка, проректорка и студент проректор. Мислим да није претерано рећи да се тада ректорка острвила на студенте у блокади, покушавајући да их сломи како би они одустали од својих захтева, а проректорка се са њима чак подругљиво спрдала. Тада сам ректорку подсетио да је њој место са студентима, чак и када се са њима не слаже, али је она то потпуно игнорисала. Пар дана касније, ректорка је изашла са понудама студентима, које су они одбили сматрајући их, како су сами рекли, њеним покушајем да их подмити.
Kада није успела ни да их сломи ни да их савије, ректорка је била принуђена да капитулира пред студентима. У току разговора који су уследили, она је на све могуће начине покушавала да убеди студенте да одустану од захтева да се она обрати премијерки поводом разрешења Малог са министарске позиције. Другим речима, никада није била на страни студената, већ на супротној страни. (Kасније је ректорка у неким изјавама говорила да је ректору место са студентима, медији су од ње правили хероину и проглашена је витезом професије. Kамо среће да је стварност била тако дивна и красна).
Прича са продужењем рока за доношење коначне одлуке одбора је, такође, индикативна. Наиме, Одбор је од ФОН-а тражио разјашњења и појашњења. Није ФОН-у вратио предмет на поновно разматрање. Kад се од некога тражи да појасни шта је рекао, онда нема смисла да се оставља рок за жалбу. Зато Одбор, на челу са врсним правником, није предвидео рок за жалбу када се у јулу обратио ФОН-у. Да је Одбор тражио од ФОН-а да поново суди о овом предмету, онда би се подразумевао рок за жалбу, али тада Одбор не би захтевао да га ФОН о томе обавештава. Предмет би стигао назад до Одбора тек уколико би се неко жалио на ту нову пресуду ФОН-а.
Дакле, иако није предвидео додатних 15 дана за жалбу, иако није ни требало да се чека тих 15 дана, Одбор је пустио да то буде тако како се у јавности приказивало. Тиме је владајућој гарнитури омогућено да и у те две недеље покуша да нађе начин како да спречи бламирање Синише Малог. Шта се је све било на ФОН-у може боље да посведочи неко ко је учествовао у тамошњим дешавањима.
Немам никакве сумње у то да су неки појединци на Универзитету намерно ошљарски приступали решавању питања плагирања Синише Малог. Они, као врло интелигентни људи, сигурно нису случајно правили глупе грешке у поступању, а о којима се детаљно говори у тужби Малог. Такође, мислим да постоји организована група појединаца у и око Универзитета, који злоупотребљавају своје положаје са циљем заштите интереса владајуће структуре.
Након што је ФОН у последњем часу послао Етичком одбору ону своју последњу одлуку, у којој је могло да се нађе све само не и тражено појашњење, члановима Одбора је одједном све постало јасно. Kако се то десило тешко је рећи јер, иако суде о предмету од јавног значаја, никада нису нашли за сходно да јавности понуде објашњења за своја поступања.
Због наведеног, немам никакве сумње у то да су неки појединци на Универзитету намерно ошљарски приступали решавању питања плагирања Синише Малог. Они, као врло интелигентни људи, сигурно нису случајно правили глупе грешке у поступању, а о којима се детаљно говори у тужби Малог. Такође, мислим да постоји организована група појединаца у и око Универзитета, који злоупотребљавају своје положаје са циљем заштите интереса владајуће структуре. Њима је приоритет да заштите интересе власти, или бар да јој се не замере, а не да чувају углед Универзитета.
Та група је прикривеним саботирањем процеса путем тенденциозног приступа процедури и провизорног тумачења прописа помагала Синиши Малом. Они су успоравали процес на једној страни и омогућавали да се процес оспори на другој страни. Успоравањем процеса се властима пружало време у току којег су имали прилику да путем подмићивања и притисака утичу на исход гласања у Одбору. Иако су челници Универзитета стално истицали значај поштовања процедуре, након тужбе Малог се јасно види да је, процедурално, много тога катастрофално одрађено. Зато је за очекивати да Управни суд врати предмет на Универзитет (и било би скандалозно када то не би урадио).
Не треба бринути око тога какав ће коначан исход бити уколико се процес врати на Универзитет. Питање да ли је докторат Синише Малог плагијат је у рангу проблема колико је 2+2. Оно око чега треба бринути је ко и како управља Универзитетом, због кога и због чега ради то што ради. Чињеница је да је спречено велико брукање Универзитета са докторатом Синише Малог, али је и чињеница да је његова тужба открила велику срамоту Универзитета у Београду. Неки од оних који су утицали на пролонгирање процеса и омогућили Малом да пред Управним судом лако оспорава донету одлуку и даље су тамо где су били.
Зато постоји реална опасност да ће се десити нешто налик ономе што се дешавало – неосновано одуговлачење, намерно ошљарење, покушаји подмићивања и уцењивања. Зато сматрам да је крајње време да се нешто предузме како би се спречиле злоупотребе положаја и срамоћење Универзитета.
(Извор Пешчаник)
