ARGUSOV POGLED

ARISTOTELOV MENADŽMENT

1.863 pregleda

Stiven Kavi, jedan od poznatih teoretičara, imenuje novu paradigmu u pristupu vođenju organizacija i ljudi, naglašavajući njen holistički karakter. Njegov pristup govori, dugoročno, u korist drugačijeg pristupa vaspitanju i obrazovanju (ne samo kadrova u organizaciji), gde je potrebno uvesti nanovo pojmove etike, slobode i stvaralaštva u profesionalni i lični život pojedinaca, onih koji stvaraju „društvo znanja” zajedničkim nastojanjima.

Gordana Medić-Simić

Menadžment je drevna veština, iako je novijeg datuma u svojstvu akademske discipline. Aristotel bi ga nesumnjivo svrstao u praktične nauke, gde se ovladava veštinama upravljanja „samim sobom” (etika), potom „domaćinstvom” (ekonomika), a zatim – državom (politika).

Dublja međusobna veza tehnike, geopolitike, menadžmenta i ljudske osećajnosti danas je često skrivena zbog isparcelisanog pogleda kojim gledamo na svet – svako polje delovanja postalo je nauka za sebe i kao da nema mnogo veze s drugim oblastima.

Međutim, ukoliko nam je senzibilitet dovoljno istančan – možemo primetiti fina tkanja i preplete među, naizgled, nepovezivim fenomenima. Ove „mreže” višeg reda danas su somatizovane u dometima prirodnih nauka i tehnologije; informatička era razvija razne tipove mreža, one su značajne i na neurološkom planu, a i u društvenom životu (širenje socijalnih epidemija, na primer).

Naime, negde na prelasku iz šestog u
peti vek pre nove ere, u antičkoj Grčkoj
od filozofije su se postepeno odvajale
pozitivne nauke i veštine. I shodno
tome – postavljena je bila i razlika
između teorijskog znanja – „episteme” i
praktičnih, primenjivih znanja i veština
koja bivaju obuhvaćena pojmom „tehne”.

Mreže su značajne za dinamiku „malog sveta” kako ističe fizičar Mark Bjukenen u knjizi „Neksus”, govoreći o međuprožimanju raznih mikro i makro tokova u svetu kao ključnoj osobini realnosti; od biosfere do berze,  o mrežama govore i teorije kompleksnih sistema.

„Nevidljiva ruka” i pohlepa

Potrebno je, zato, novo „premrežavanje” znanja i veština, uz podsećanje na njihov postanak i razvoj. Naime, negde na prelasku iz šestog u peti vek pre nove ere, u antičkoj Grčkoj od filozofije su se postepeno odvajale pozitivne nauke i veštine. I shodno tome – postavljena je bila i razlika između teorijskog znanja – „episteme” i praktičnih, primenjivih znanja i veština koja bivaju obuhvaćena pojmom „tehne”.

Gorgija (Vikipedija)

Istorija filozofije pamti sofiste kao glavne nosioce razvoja ovih umeća; naročito u razvoju veštine govora – retorike. Međutim, sofisti su zaslužni i za definisanje pojmova, pa tako i pojma tehnike. Gorgija, koji je o veštini govorništva napisao i svoje delo, odredio je „tehne” kao „skup svih postupaka kojima se čovek bori protiv slučajnosti”. Gorgija je već možda i ukazao na činjenicu da je svaka tehnika, u principu, moralno neutralna. Tako se umeće govora, na primer, može koristiti za vladanje ljudima i uveravanje u nešto što nije istinito, kako bi se ostvarili sopstveni ciljevi.

Veština upravljanja društvom –
politika – takođe je tehne, kao i
etika, koju je sofist Antifor odredio
kao „veštinu sprečavanja jada”.  Ekonomiju,
veštinu „upravljanja domaćinstvom” (grč.
oikos – domaćinstvo) u današnje je
vreme nemoguće odeliti od politike.

Sofist Hipija svoje je bavljenje tehnikom proširio na oblasti geometrije, astronomije, aritmetike, muzike i dijalektike. Za sve ove discipline korišćena je reč „tehne”. Istoričar umetnosti Ernesto Grasi navodi: „Pragmatičnu korisnost Grci su shvatali kao tehničku; ona je opasna zbog toga što, kao čisto sredstvo, još ne sadrži svoju krajnju ljudsku odredbu, usled čega se može primenjivati na ovaj ili onaj način…”

Veština upravljanja društvom – politika – takođe je tehne, kao i etika, koju je sofist Antifor odredio kao „veštinu sprečavanja jada”.  Ekonomiju, veštinu „upravljanja domaćinstvom” (grč. oikos – domaćinstvo) u današnje je vreme nemoguće odeliti od politike. Naročito od vremena Adama Smita i njegovog koncepta „nevidljive ruke tržišta”, koji je ustanovio liberalni kapitalizam i definisao odnose među ljudima, do naših dana kada jača kriza koja iznova preispituje vrednosti na kojima se odvijaju tržišne razmene.

Pohlepa, kako se u praksi ispostavilo,
nije ekonomska kategorija, ali ipak
njome upravlja – što svakako ima
svoje posledice i na politiku.

Poneko se priseća da je Adam Smit nekada napisao i delo „Teorija moralnih osećanja” iz kojeg proizlazi da „nevidljiva ruka tržišta” ne deluje, ukoliko odnosi među ljudima nisu dobri i ako je narušena „individualna vrlina”. Pohlepa, kako se u praksi ispostavilo, nije ekonomska kategorija, ali ipak njome upravlja – što svakako ima svoje posledice i na politiku.

Nezaobilazno ime novije političke teorije jeste Frensis Fukujama. On je, naime, najpre u svom članku „Kraj istorije” izneo gotovo hegelijnsku tezu o „kraju istorije”. Prema Fukujaminom konceptu – kraj istorije manifestuje se kroz trijumf liberalizma nad „ideologijama” fašizma i komunizma. Liberalizam u ovom njegovom delu ne prepoznaje sebe kao ideologiju; on poseduje ontološki status – postajući, tako, konačan oblik uređenja društvenih odnosa i razmene. Tako ekonomija postaje ključno polje, kada je sve „razrešeno” na metafizičkom planu.

Liberalni kapitalizam je aksiom novog doba; nikakvih protivrečnosti u njemu nema – razmatra ovde Fukujama – on rešava čak i klasne probleme i pred njime su obesmišljena sva tradicionalna levičarska pitanja. Kasnije je u knjizi „Kraj istorije i poslednji čovek”, te u delu „Sudar kultura; poverenje, društvene vrline i stvaranje prosperiteta” pogotovo, ukazivao na činjenicu značaja kulture za proces definisanja ekonomije, postavši jedan od najčuvenijih „konvertita iz neoliberalizma”.

Bazični jaz među narodima

U tom smislu, mogli bismo reći da se knjigom  „Sudar kultura” Frensis Fukujama  pridružio misliocima kao što su Emil Dirkem, Karl Marks i Maks Veber koji su verovali u kulturu kao onu „smislotvornu delatnost” Bele Hamvaša što sprečava individualističko rasparčavanje društva, dok osnažuje društvenu koheziju kao vid socijalnog kapitala. Ovde Fukujama govori o značaju međuljudskog poverenja i čak ističe da izvesna društva (Japan, Nemačka), zbog svoje bazične stabilnosti i spontane socijabilnosti imaju visok nivo zdravog društvenog nasleđa – kapitala, dok neka poseduju nizak (u SAD je, na primer, došlo do krize poverenja i opadanja udruživanja).

Frensis Fukujama (Vikipedija)

Fukujamin prvobitni koncept o kraju istorije, kao što znamo, demantovan je od samog života (naročito krizom 2008.) i dešavanjima poslednjih deceniju i po. Pre će biti da je Semjuel Hantington, izlažući svoje stanovište u knjizi „Sukob civilizacija” (a gradeći ga, ne – eksplicitno, ali ipak – na kritici Fukujame) – bio prorok savremenih socio-političkih kretanja. On je predvideo sukob između Zapada i nezapadnih civilizacija, a i prema tom  konceptu – bazične razlike i jaz između naroda nisu ni politički ni ekonomski već – kulturni.

Međutim, ono što nazivamo nekom kulturom podleže različitim tumačenjima. A koju ulogu u kulturi poseduje tumačenje, nadahnuto je pokazao Edvard Said u svojoj knjizi „Krivotvorenje islama”, gde navodi brojne slučajeve medijskih/tehnološko/političkih mehanizama koji posreduju tumačenju realnosti i kreiranju javnog mnjenja u najopštijem smislu. Pogotovo je značajan njegov uvid u manipulisanje kreiranjem medijske, pa time i kulturološke slike onog „drugog”.

Azija je region nade, u kulturi islama
je najprisutnije osećanje poniženja,
dok su Evropa i Amerika regije u kojima
je narasprostranjeniji strah.

Postoje danas pronicljivi pogledi na strukturu geopolitike, koji uzimaju u obzir čak i onaj teže uhvatljiv, emocionalni deo. (Setimo se da je i Adam Smit pominjao osećanja, moralna doduše). Tako Dominik Mojsi govori o „geopolitici emocija” u svojoj istoimenoj knjizi. Ovaj autor sa iskustvom u diplomatiji i filozofskim obrazovanjem uvideo je da je moguće uzeti u obzir izuzetno jake emocije koje upravljaju kako individualnim, tako i kolektivnim ponašanjem. Prema njegovom sudu, ključne su emocije nade, straha i poniženja. Projektovana na cele narode i civilizacije, ova osećanja, u zavisnosti od toga u kojem delu sveta je koje dominantnije – određuje i geostrateške poteze.

Mojsi činjenicu koja je u humanističnim naukama već odavno poznata; (odluke, pa i one političke, često se donose iracionalnom stranom ličnosti, a ne uvek svesnom, racionalnom) iznosi na novi teren. Njegov uvid je da su dominantna osećanja raspoređena ovako; Azija je region nade, u kulturi islama je najprisutnije osećanje poniženja, dok su Evropa i Amerika regije u kojima je narasprostranjeniji strah. Naravno, u Mojsijevoj knjizi ovo je samo krupni nacrt dešavanja; mnoge je detaljnije analize kojima se na ovom mestu nećemo baviti, sproveo on u svojoj studiji.

I kako smo svedoci vremena izbegličkih i migrantskih kriza, „bregzita”, nestabilnosti finansijskih tržišta i stalne pretnje terorizma, Mojsijev uvid u stvari čini se vrlo pronicljivim. Naime, on se u svom izlaganju osvrće i na kolektivni osećaj gubljenja moći, straha Evropljana od gubitka posla, smanjenja stanovništva i uticaja etničkih grupa iz nekadašnjih kolonija. S druge strane, Mojsi uzima u obzir ekonomske i političke promene koje su na drastičan način, za kratko vreme, promenile status Rusije i Kine u očima sopstvenih građana, ali i ostatka sveta.

Može li to čovek sagledati u
isparcelisanom svetu, čija je
jedina ideologija uslovljena moćima
krupnog kapitala? Ekonomija je
postala nauka o umnožavanju bogatstva,
a ne o unapređenju kvaliteta života.

U svakom slučaju, Mojsi je doprineo razumevanju da su struktura i dinamika socio-političkih kretanja poprilično kompleksne, te da u obzir treba uzeti i mnogo suptilnije nivoe stvarnosti od podrazumevanih.

Veština sprečavanja jada

Može li to čovek sagledati u isparcelisanom svetu, čija je jedina ideologija uslovljena moćima krupnog kapitala? Ekonomija je postala nauka o umnožavanju bogatstva, a ne o unapređenju kvaliteta života. Etika se pominje uglavnom u kozmetičke svrhe, malo je onih koji u njoj prepoznaju kapacitet „veštine sprečavanja jada”.

Stiven Kavi (Vikuipedija)

Poslednjih godina iz nauka o menadžmentu dolaze nagoveštaji novih paradigmi; govori se o informatičkoj revoluciji, formiranju društva znanja i slično. Stiven Kavi, jedan od poznatih teoretičara menadžmenta, imenuje novu paradigmu u pristupu vođenju organizacija i ljudi, naglašavajući njen holistički karakter. Njegov pristup govori, dugoročno, u korist drugačijeg pristupa vaspitanju i obrazovanju (ne samo kadrova u organizaciji), gde je potrebno uvesti nanovo pojmove etike, slobode i stvaralaštva u profesionalni i lični život pojedinaca, onih koji stvaraju „društvo znanja” zajedničkim nastojanjima.

I on u tome nije usamljen; sličan pogled na budućnost organizacije ima i Piter Dreker. Naime, on govori o pojavi društva znanja zasnovanog na pojedincima koji preuzimaju odgovornost za sopstveno permanentno obrazovanje, znajući da znanja zastarevaju. Takođe, Draker ističe značaj zajednice u životu pojedinaca i važnost pitanja doprinosa zajednicama i organizacijama kojima pojedinac pripada. Uostalom, do sličnih je zaključaka došao i Frensis Fukujama u knjizi „Sudar kultura”, ističući suptilan a snažan faktor razvoja jednog društva; međuljudsko poverenje.

Na ovom mestu Fukujama ističe da bi u budućnosti najpodesniji oblik industrijske organizacije predstavljale mrežaste strukture, koje bi iskoristile prednosti malih i velikih korporacija, a izbegle njihove nedostatke. To bi se moglo ostvariti kroz uštedu na transakcionim troškovima, kaže ovaj autor, ukoliko bi se članovi ove „mrežaste strukture” pridržavali neformalnog skupa pravila koja bi omogućila smanjenje potrebe za pregovaranjem, prisilom i angažovanjem pravnih službi.

Kako prema Piteru Sengiju, teoretičaru menadžmenta, promena načina poslovanja ima potencijal za rešavanje mnogih društvenih problema, možemo zaključiti da organizacione mreže koje bi počivale na ličnoj etici i međuljudskom poverenju poseduju ozbiljan transformišući kapacitet.

Ponovno sagledavanje šireg pogleda na život i rad doprinelo bi upravljanju znanjima i veštinama koja bi proizvodnju i potrošnju stavile u kontekst antičke „veštine sprečavanja jada” u okviru „postupaka kojima se čovek bori protiv slučajnosti”. Potencijal mreža i umrežavanja leži u vraćanju etici i potrebama koje su primarno iznikle iz vanekonomskih odnosa; iz duhovne tradicije ostvarenja lične sudbine u doprinosu zajednici.

Menadžment je, kao što rekosmo na početku, drevna veština.

O autoru

Stanko Stojiljković

2 komentara

  • Gospođa Medić-Simić predstavlja osveženje u Galaksiji, a i ostale autorke kojih je malo. Potrudite se bude više ženskih pera, to su novi uglovi gledaanja na stvarnost, štagod neko mislio. S nestrpljenjem iščekujem šta ćete ponuditi u prvom štampanom broju, nadam se da nas nećete izneveriti. Mihajlo

  • Poštovani gospodine Mihajlo, zahvaljujem na podsticajnom komentaru.
    Srdačan pozdrav,
    Gordana Medić-Simić

Ostavite komentar