АРИСТОТЕЛОВ МЕНАЏМЕНТ

Стивен Кави, један од познатих теоретичара, именује нову парадигму у приступу вођењу организација и људи, наглашавајући њен холистички карактер. Његов приступ говори, дугорочно, у корист другачијег приступа васпитању и образовању (не само кадрова у организацији), где је потребно увести наново појмове етике, слободе и стваралаштва у професионални и лични живот појединаца, оних који стварају „друштво знања” заједничким настојањима.

Гордана Медић-Симић

Менаџмент је древна вештина, иако је новијег датума у својству академске дисциплине. Аристотел би га несумњиво сврстао у практичне науке, где се овладава вештинама управљања „самим собом” (етика), потом „домаћинством” (економика), а затим – државом (политика).

Дубља међусобна веза технике, геополитике, менаџмента и људске осећајности данас је често скривена због испарцелисаног погледа којим гледамо на свет – свако поље деловања постало је наука за себе и као да нема много везе с другим областима.

Међутим, уколико нам је сензибилитет довољно истанчан – можемо приметити фина ткања и преплете међу, наизглед, неповезивим феноменима. Ове „мреже” вишег реда данас су соматизоване у дометима природних наука и технологије; информатичка ера развија разне типове мрежа, оне су значајне и на неуролошком плану, а и у друштвеном животу (ширење социјалних епидемија, на пример).

Наиме, негде на преласку из шестог у
пети век пре нове ере, у античкој Грчкој
од филозофије су се постепено одвајале
позитивне науке и вештине. И сходно
томе – постављена је била и разлика
између теоријског знања – „епистеме” и
практичних, примењивих знања и вештина
која бивају обухваћена појмом „техне”.

Мреже су значајне за динамику „малог света” како истиче физичар Марк Бјукенен у књизи „Нексус”, говорећи о међупрожимању разних микро и макро токова у свету као кључној особини реалности; од биосфере до берзе,  о мрежама говоре и теорије комплексних система.

„Невидљива рука” и похлепа

Потребно је, зато, ново „премрежавање” знања и вештина, уз подсећање на њихов постанак и развој. Наиме, негде на преласку из шестог у пети век пре нове ере, у античкој Грчкој од филозофије су се постепено одвајале позитивне науке и вештине. И сходно томе – постављена је била и разлика између теоријског знања – „епистеме” и практичних, примењивих знања и вештина која бивају обухваћена појмом „техне”.

Горгија (Википедија)

Историја филозофије памти софисте као главне носиоце развоја ових умећа; нарочито у развоју вештине говора – реторике. Међутим, софисти су заслужни и за дефинисање појмова, па тако и појма технике. Горгија, који је о вештини говорништва написао и своје дело, одредио је „техне” као „скуп свих поступака којима се човек бори против случајности”. Горгија је већ можда и указао на чињеницу да је свака техника, у принципу, морално неутрална. Тако се умеће говора, на пример, може користити за владање људима и уверавање у нешто што није истинито, како би се остварили сопствени циљеви.

Вештина управљања друштвом –
политика – такође је техне, као и
етика, коју је софист Антифор одредио
као „вештину спречавања јада”.  Економију,
вештину „управљања домаћинством” (грч.
оикос – домаћинство) у данашње је
време немогуће оделити од политике.

Софист Хипија своје је бављење техником проширио на области геометрије, астрономије, аритметике, музике и дијалектике. За све ове дисциплине коришћена је реч „техне”. Историчар уметности Ернесто Граси наводи: „Прагматичну корисност Грци су схватали као техничку; она је опасна због тога што, као чисто средство, још не садржи своју крајњу људску одредбу, услед чега се може примењивати на овај или онај начин…”

Вештина управљања друштвом – политика – такође је техне, као и етика, коју је софист Антифор одредио као „вештину спречавања јада”.  Економију, вештину „управљања домаћинством” (грч. оикос – домаћинство) у данашње је време немогуће оделити од политике. Нарочито од времена Адама Смита и његовог концепта „невидљиве руке тржишта”, који је установио либерални капитализам и дефинисао односе међу људима, до наших дана када јача криза која изнова преиспитује вредности на којима се одвијају тржишне размене.

Похлепа, како се у пракси испоставило,
није економска категорија, али ипак
њоме управља – што свакако има
своје последице и на политику.

Понеко се присећа да је Адам Смит некада написао и дело „Теорија моралних осећања” из којег произлази да „невидљива рука тржишта” не делује, уколико односи међу људима нису добри и ако је нарушена „индивидуална врлина”. Похлепа, како се у пракси испоставило, није економска категорија, али ипак њоме управља – што свакако има своје последице и на политику.

Незаобилазно име новије политичке теорије јесте Френсис Фукујама. Он је, наиме, најпре у свом чланку „Крај историје” изнео готово хегелијнску тезу о „крају историје”. Према Фукујамином концепту – крај историје манифестује се кроз тријумф либерализма над „идеологијама” фашизма и комунизма. Либерализам у овом његовом делу не препознаје себе као идеологију; он поседује онтолошки статус – постајући, тако, коначан облик уређења друштвених односа и размене. Тако економија постаје кључно поље, када је све „разрешено” на метафизичком плану.

Либерални капитализам је аксиом новог доба; никаквих противречности у њему нема – разматра овде Фукујама – он решава чак и класне проблеме и пред њиме су обесмишљена сва традиционална левичарска питања. Касније је у књизи „Крај историје и последњи човек”, те у делу „Судар култура; поверење, друштвене врлине и стварање просперитета” поготово, указивао на чињеницу значаја културе за процес дефинисања економије, поставши један од најчувенијих „конвертита из неолиберализма”.

Базични јаз међу народима

У том смислу, могли бисмо рећи да се књигом  „Судар култура” Френсис Фукујама  придружио мислиоцима као што су Емил Диркем, Карл Маркс и Макс Вебер који су веровали у културу као ону „смислотворну делатност” Беле Хамваша што спречава индивидуалистичко распарчавање друштва, док оснажује друштвену кохезију као вид социјалног капитала. Овде Фукујама говори о значају међуљудског поверења и чак истиче да извесна друштва (Јапан, Немачка), због своје базичне стабилности и спонтане социјабилности имају висок ниво здравог друштвеног наслеђа – капитала, док нека поседују низак (у САД је, на пример, дошло до кризе поверења и опадања удруживања).

Френсис Фукујама (Википедија)

Фукујамин првобитни концепт о крају историје, као што знамо, демантован је од самог живота (нарочито кризом 2008.) и дешавањима последњих деценију и по. Пре ће бити да је Семјуел Хантингтон, излажући своје становиште у књизи „Сукоб цивилизација” (а градећи га, не – експлицитно, али ипак – на критици Фукујаме) – био пророк савремених социо-политичких кретања. Он је предвидео сукоб између Запада и незападних цивилизација, а и према том  концепту – базичне разлике и јаз између народа нису ни политички ни економски већ – културни.

Међутим, оно што називамо неком културом подлеже различитим тумачењима. А коју улогу у култури поседује тумачење, надахнуто је показао Едвард Саид у својој књизи „Кривотворење ислама”, где наводи бројне случајеве медијских/технолошко/политичких механизама који посредују тумачењу реалности и креирању јавног мњења у најопштијем смислу. Поготово је значајан његов увид у манипулисање креирањем медијске, па тиме и културолошке слике оног „другог”.

Азија је регион наде, у култури ислама
је најприсутније осећање понижења,
док су Европа и Америка регије у којима
је нараспрострањенији страх.

Постоје данас проницљиви погледи на структуру геополитике, који узимају у обзир чак и онај теже ухватљив, емоционални део. (Сетимо се да је и Адам Смит помињао осећања, морална додуше). Тако Доминик Мојси говори о „геополитици емоција” у својој истоименој књизи. Овај аутор са искуством у дипломатији и филозофским образовањем увидео је да је могуће узети у обзир изузетно јаке емоције које управљају како индивидуалним, тако и колективним понашањем. Према његовом суду, кључне су емоције наде, страха и понижења. Пројектована на целе народе и цивилизације, ова осећања, у зависности од тога у којем делу света је које доминантније – одређује и геостратешке потезе.

Мојси чињеницу која је у хуманистичним наукама већ одавно позната; (одлуке, па и оне политичке, често се доносе ирационалном страном личности, а не увек свесном, рационалном) износи на нови терен. Његов увид је да су доминантна осећања распоређена овако; Азија је регион наде, у култури ислама је најприсутније осећање понижења, док су Европа и Америка регије у којима је нараспрострањенији страх. Наравно, у Мојсијевој књизи ово је само крупни нацрт дешавања; многе је детаљније анализе којима се на овом месту нећемо бавити, спровео он у својој студији.

И како смо сведоци времена избегличких и мигрантских криза, „брегзита”, нестабилности финансијских тржишта и сталне претње тероризма, Мојсијев увид у ствари чини се врло проницљивим. Наиме, он се у свом излагању осврће и на колективни осећај губљења моћи, страха Европљана од губитка посла, смањења становништва и утицаја етничких група из некадашњих колонија. С друге стране, Мојси узима у обзир економске и политичке промене које су на драстичан начин, за кратко време, промениле статус Русије и Кине у очима сопствених грађана, али и остатка света.

Може ли то човек сагледати у
испарцелисаном свету, чија је
једина идеологија условљена моћима
крупног капитала? Економија је
постала наука о умножавању богатства,
а не о унапређењу квалитета живота.

У сваком случају, Мојси је допринео разумевању да су структура и динамика социо-политичких кретања поприлично комплексне, те да у обзир треба узети и много суптилније нивое стварности од подразумеваних.

Вештина спречавања јада

Може ли то човек сагледати у испарцелисаном свету, чија је једина идеологија условљена моћима крупног капитала? Економија је постала наука о умножавању богатства, а не о унапређењу квалитета живота. Етика се помиње углавном у козметичке сврхе, мало је оних који у њој препознају капацитет „вештине спречавања јада”.

Стивен Кави (Викуипедија)

Последњих година из наука о менаџменту долазе наговештаји нових парадигми; говори се о информатичкој револуцији, формирању друштва знања и слично. Стивен Кави, један од познатих теоретичара менаџмента, именује нову парадигму у приступу вођењу организација и људи, наглашавајући њен холистички карактер. Његов приступ говори, дугорочно, у корист другачијег приступа васпитању и образовању (не само кадрова у организацији), где је потребно увести наново појмове етике, слободе и стваралаштва у професионални и лични живот појединаца, оних који стварају „друштво знања” заједничким настојањима.

И он у томе није усамљен; сличан поглед на будућност организације има и Питер Дрекер. Наиме, он говори о појави друштва знања заснованог на појединцима који преузимају одговорност за сопствено перманентно образовање, знајући да знања застаревају. Такође, Дракер истиче значај заједнице у животу појединаца и важност питања доприноса заједницама и организацијама којима појединац припада. Уосталом, до сличних је закључака дошао и Френсис Фукујама у књизи „Судар култура”, истичући суптилан а снажан фактор развоја једног друштва; међуљудско поверење.

На овом месту Фукујама истиче да би у будућности најподеснији облик индустријске организације представљале мрежасте структуре, које би искористиле предности малих и великих корпорација, а избегле њихове недостатке. То би се могло остварити кроз уштеду на трансакционим трошковима, каже овај аутор, уколико би се чланови ове „мрежасте структуре” придржавали неформалног скупа правила која би омогућила смањење потребе за преговарањем, присилом и ангажовањем правних служби.

Како према Питеру Сенгију, теоретичару менаџмента, промена начина пословања има потенцијал за решавање многих друштвених проблема, можемо закључити да организационе мреже које би почивале на личној етици и међуљудском поверењу поседују озбиљан трансформишући капацитет.

Поновно сагледавање ширег погледа на живот и рад допринело би управљању знањима и вештинама која би производњу и потрошњу ставиле у контекст античке „вештине спречавања јада” у оквиру „поступака којима се човек бори против случајности”. Потенцијал мрежа и умрежавања лежи у враћању етици и потребама које су примарно изникле из ванекономских односа; из духовне традиције остварења личне судбине у доприносу заједници.

Менаџмент је, као што рекосмо на почетку, древна вештина.