Београд је у својој миленијумској историји упамтио многе битке. Хиљаде безимених ратника оставило је кости по затрављеним пољима тадашњег предграђа и подно тврђаве, на чијим су се бедемима смењивале заставе, војсковође и вере са само једном жељом, да једном занавек загосподаре утврђеним градом на ушћу двеју река, градом белог имена и крваве историје.
Једна битка се по многочему издваја од осталих. Осим што представља вероватно најмасовнију и најкрвавију битку за Београд, у којој је учествовало преко 350.000 војника обеју страна (по неким изворима чак пола милиона), занимљиво је поменути да је победничка страна добила овај сукоб захваљујући крајње необичном савезнику – магли.
Тог 15. августа 1717. године, за заласком сунца гасиле су се и последње наде припадника удружених снага Светог римског царства да могу живи дочекати јутро. Искрцавање аустријских трупа, које су два месеца раније код Вишњице прешле Дунав и преко Миријева и Врачара започеле са опсадом Београдске тврђаве, зашавши непријатељу иза леђа, нису донеле очекиване резултате, , пише блог Урбане стране.
Аустријски војни стратези су предвиђали да ће освајање тврђаве, чија посада није бројала више од 30.000 људи, бити рутински посао. Са силом од неких 120 до 150.000 војника, предношћу у виду изненадног напада и војним стратегом какав је био Еуген Савојски, најуспешнији европски војсковођа у том тренутку, предвиђало се да ће тврђава бити освојена већ након неколико недеља.
Ипак, бескрајни дани испуњени несносним врућинама, које су смењивали периоди испуњени кишом, отежавали су опсаду која је између осталог подразумевала и напорне радове на копању ровова, изградњу грудобрана и редута, а и учествовање у непрестаним чаркама са турским одредима, који су муњевитим излетањима из тврђаве задавали велике губитке најистуренијим редовима Аустријанаца.
Опседајући зидине и посаду Београдске
тврђаве, Аустријанци су одједном и сами
били под опсадом, стешњени између
снага у тврђави и Халил-пашиних
трупа које су их опколиле с леђа.
Поред тога, по војнике Еугена Савојског била је погубна и мијазма, тешка и смртоносна зараза настала испаравањем барске и стајаће воде, са којом су се трупе сусреле већ код панчевачких ритова (Уосталом, и име града Панчева настало је од словенске речи пачина/панчина, што означава стајаћу воду илити рит). Међутим, када су се првих дана августа из правца цариградског друма завиориле турске заставе, односно када је пред Београд дошао велики везир Халил-паша са 200.000 војника, Аустријанци су изгубили сваку наду.
Опсада Аустријанаца (Википедија)
Опседајући зидине и посаду Београдске тврђаве, Аустријанци су одједном и сами били под опсадом, стешњени између снага у тврђави и Халил-пашиних трупа које су их опколиле с леђа. Готово нико у редовима Еугена Савојског није веровао у позитиван исход битке. Нико осим самог војсковође. Док су генерали и други нижи официри предлагали предају, што је подразумевало стављање себе на милост и немилост непријатељу, с киме се никада није знало, Савојски је мирно поновљао да ће Београд ускоробити у рукама хришћана. Рачунао је на тајанственог савезника уз чију помоћ нешто раније већ победио Турке код Петроварадина.
Непуне две године раније суверен Хабзбуршке монархије, цар Kарло Шести, покренуо је до тада највећу војну кампању, с циљем да из јужних крајева царевине протера Турке. Након неочекиване победе код Петроварадина, где су аустријске снаге потукле готово два пута бројнију војску османлијског везира Дамат Али-паше (истог оног који и дан данас почива у једином сачуваном турбету на Kалемегдану), пала су и мања утврђења у Темишвару, Панчеву и Новој Паланци.
Савојски је наредио свештеницима да
непосредно пред битку војницима испричају
причу о необичном сновиђењу папе Либерија
из трећег века, захваљујући коме је био
излечен од некакаве опаке болести.
Следећи је био Београд, добро утврђен и одлично брањен град, који су Турци одвајкада називали Дарул Џихад илити – кућа рата. Остало је записано да је на страни Аустријанаца, поред бројних придружених трупа и несумњивог војног генија какав је био принц Савојски, у бици код Петроварадина кључни фактор победе било изненадно невреме.
Тачније, у тренуцима када су Турци били готово надомак победе, над бојиштем је почела да бесни олуја, која је збунила Турке, а што су војници Еугена Савојског искористили за јак контранапад, изборивши велику победу.
Хроничари су забележили да је ова победа извојевана 5. августа 1716. године, а да је непосредно пред почетак битке Савојски наредио да се пред његовим војницима носи икона Богородице. На први поглед ништа чудно. Међу хришћанским војсковођама је постојала традиција борбе под знамењем вере којој су припадали. Уосталом, сетимо се победе Kонстантина Великог над Миксенцијем код Милвијског моста, и његове визије крста са натписом – Овим побеђуј!
Савојски је наредио свештеницима да непосредно пред битку војницима испричају причу о необичном сновиђењу папе Либерија из трећег века, захваљујући коме је био излечен од некакаве опаке болести. Наводно, папа је уснио Богородицу која му је руком показивала ка брду Есквилину, једном од седам римских брежуљака, затраживши да изгради светилиште на месту које ће бити обележено снегом.
Еуген Савојски (Википедија)
Истог тренутка започела је огромна снежна олуја, након које је остао траг на месту на коме је касније изграђена базилика Свете Марије Велике, познате и као Снежна Госпа. Нема сумње да је ова прича оставила снажан утисак на војнике, највише због тога што се поменути случај папе Либерија, према легенди, догодио баш 5. августа 352. године.
У тренутку када су Аустријанци заузели
позиције за напад, на бојиште се спустила
густа магла која је потпуно пореметила
Турке. Битка је почела у зору 16. Августа
и за око пет сати, колико је трајала,
Аустријанци су у потпуности
разбили непријатеља.
Ноћ пред битку за Београд, Савојски је изненада окупио своје генерале и наредио брзо постављање у формацију за напад. По сведочењу једног непотписаног учесника битке, чији је текст у целости објављен у „Годишњаку града Београда” бр.7 из 1960. године, официри су били затечени овим наређењем. У тренутку када су Аустријанци заузели позиције за напад, на бојиште се спустила густа магла која је потпуно пореметила Турке. Битка је почела у зору 16. августа и за око пет сати, колико је трајала, Аустријанци су у потпуности разбили непријатеља.
Годину дана касније, јула 1718. потписан је Пожаревачки мир, и настаје период Kраљевине Србије (многи и данас не знају да је Србија осим средњовековне и Србије Обреновића и Kарађорђевића, имала краљевину и почетком 18. века, која је постојала пуне 22 године) чијим је настанком један репресивни систем замењен другим.
Многи биографи Еугена Савојског, између осталог, наводе и његове склоности ка оностраном, мистичном и тајанственом, што свакако иде у прилог необичним околностима под којима је добијао своје битке. Поред тога, занимљиво је да су готово сви великаши новоосвојене територије Kраљевине Србије, умрли у периоду од свега неколико година.
Међу првима је умро млетачки дужд Kарло Рузини (1735), један од потписника мира у Пожаревцу. Следећи умире Еуген Савојски (1736), затим Kарл Александар од Виртемберга (1737), човек који је 13 година владао Kраљевином Србијом. (Занимљиво је да су сва тројица умрла од гушења). Након њих, због наводне издаје погубљен је обновитељ Београдске тврђаве и један од највећих фортификатора прве половине 18. тог века, Никола Доксат де Морет (погубљен 1738), да би на крају умро и сам цар Kарло Шести у својој 55. години, наравно од гушења. Записано је да су последње речи хабзбуршког монарха биле: „Умирем. Дави ме Београд који ми седи на грудима.”
Да ли су све ово само случајности или су сви они били потписници некаквог несветог пакта, уз чију помоћ су успевали да победе непријатеља, господарећи временским неприликама, била је једна од полазних претпоставки потписника ових редова, којима се бавио у свом роману првенцу „Kал југа”.
Миленко Ковачевић
