Шта је старије, кока или јаје? Слово или оцило? Палеологија или Палеолози? Шта су вам рекли ваши родитељи, или блиски пријатељи? Примећујем да се непрестано вртимо у круг, јер није увек све онако како нам изгледа на први поглед. Постоји ли само једна истина или, као у „Рашомону”, сви имају неку своју најистинитију истину?
Миодраг Иванишевић
Некада давно, тамо негде крајем 13. века, у малом италијанском маркизату Монферато живела је прелепа принцеза по имену Јоланда. Времена су била тешка и мирисало је на рат. Опет? Боже, да ли сам ово већ једном писао? Ваљало је пронаћи моћног савезника… Њен брат, племенити Ђовани, нама познат и као Јован Праведни, или Правични, схватио је да су у невреме остали без јаких савезника, а Анжујци су се захваљујући скоро па нескривеним мућкама са тадашњим новоизабраним папом Мартином Четвртим осамосталили и много осилили. То је исти онај папа што га је Данте Алигијери у својој „Божанственој комедији” сместио у чистилиште не би ли му се грешна душа временом мало прочистила, или шта ли је већ неустрашиви песник желео да нам каже – не сећам се више. Била је јавна тајна да је краљ Шарл Први Анжујски (1226-1285) фризирао резултате избора, а нови наследник Светог Петра му се ускоро великодушно захвалио тако да је француски краљ постао и краљ Сицилије, краљ Напуља, краљ Албаније, краљ Јерусалима, гроф Провансе…
Овако некако је изгледао монфератски грб – једноставан и чист, као што је била и Јоланда сама. Задржао је класичан облик сребреног штита, са јаркоцрвеном траком горе, а по хералдичкој традицији сребрена боја увек се могла приказати и као бела. У жељи да сачува маркизат, Ђовани је после дужег размишљања одиграо јако мудар потез, уговоривши преко својих способних дипломата сестрино венчање с византијским василевсом Андроником Другим Палеологом (1259-1326). Била је то велика свадба, с бројним званицама из целе, тада још увек разједињене Европе. Много, много красних застава… Много, много застава у боји. Ако нисте знали – „крас” је само једна од наших старих речи за боју, поред тинте и масти, која је остала забележена у изреци „Премазан свим мастима”. Она нема никакве везе с масноћама већ говори о способности појединца да се попут камелеона прилагоди новонасталој ситуацији и снађе у свакој средини. Жене са села и данас носе сирову вуну у најближи град на „машћење”, односно бојење. Баш као неким чудом, када се помене крас углавном се мисли на црвену боју. Па и кувана јаја се за Васкрс углавном боје у црвено! Украшавају се! „Kраснаја звезда” је ваљда свима јасна синтагма?
Јоланда је тада, по свој прилици, први пут видела заставу Палеолога, владајуће династије на чијем је челу био њен „величанствени” супруг. Четири златна слова B (грчко слово бета или вита) равномерно распоређена око крста, наводно су представљала акроним тада актуелне девизе: Bасилеус Bасилеон Bасилеуон Bасилеусин” (Βασιλεὺς Βασιλέων Βασιλεύων Βασιλευόντων), или другим речима, „Car Careva Caruje (nad) Carevima”. Палеолози су објашњавали да овим тетравасилионом (грч. тетра – четири, василевс – цар) исказују своју велику љубав према Христу, и да је он тај Цар Царева, али ко их је мало боље познавао знао је шта су тачно под тим мислили. Kованица „тетравасилион” нам говори да се на застави слово Б, прво слово речи Басилеус, налази четири пута. Односно, да се реч „басилеус” (у разним облицима) помиње четири пута узастопце. Василевсу по вредности одговара титула императора, односно владара који без икаквих ограничења влада над свим мањим владарима у (само) његовој големој империји.
Можда није згорег напоменути да термин „палеолог” данас употребљавамо за научника који се бави палеологијом (грч. παλαιος – старо, древно), науком о старом учењу и старинама.
Постоје подаци да је овако некако изгледао борбени фламулон, застава византијске ратне морнарице, која се вијорила само на заповедничком броду. Четири тамноплава слова B, око истог таквог крста, а све на девичански белој тканини терала су страх у кости ономе ко би их угледао из непосредне близине. Можда је заставица некада заиста тако и изгледала, али данас се најчешће помиње и показује црвено-жута варијанта, коју управо гледате. Латинска реч фламула (flammula, ae, f – мали пламен, пламичак), овде се односила на неприметне, „неме” сигнале са договореног места, који су се давали огледалом, ватром или димом. Kод старих Римљана био је то назив (сигналне) заставе, која би, подигнута високо на јарбол, обавештавала војнике о присуству генерала или самог цара.
По једној теорији око крста су распоређена прва слова имена тада велике Византије (Byzantum) која је желела да прошири хришћанство на све четири стране света, али, ипак говоримо о средњем веку, када је већина становништва била неписмена, а грбове и заставе племића красиле су у већини случајева само цртежи, односно алегоријске представе које су хвалиле снагу, величину или лукавост породице власника, па су тако тадашњи грбови, и заставе, били препуни, лавова, медведа, вукова, вепрова, ждребаца и лисица. Да не помињем бројне орлове, соколове, јастребове и још неке птице и птичице. Слова B на големом дивелиону, царској застави Палеолога, највише су им личила на оцила, или огњила, што нам је лако разумљиво.
Прекрштена Јоланда је добила ново, православно име Ирина, али она није имала никакве везе са „проклетом Јерином” из циклуса хајдучких епских песама, и не смемо их мешати. Супруга деспота Ђурађа Бранковића, који је за време градње Смедерева, нове српске престонице, наметнуо голем неиздржив кулук, била је по народном предању одговорна за све тешкоће. Она је била туђинка, а Ђурађ је био наш… И ко је могао, по логици ствари, бити главни кривац? Мислим да је то било јасно и смедеревским врапцима…
Ирина је имала са Андроником, по свим тадашњим мерилима, и складан и плодан брак. Њихов син Теодор наследио је већ помињаног доброг ујака Ђованија, и по устаљеној хералдичкој традицију поделио грб монфератског маркизата на четири дела. На ударно место, горе лево, ставио је очев грб са златним крстом и четири бете. Тај комбиновани грб је и данас званични грб италијанског града Kазале Монферато (Cassale Monferrato), а ова прича је и започела када сам га, крстарећи интернетом, сасвим случајно угледао и препознавши у њему два „наша” грба, лако „прочитао” бете као оцила. Све остало се отварало само по себи.
Временом је моћна Византија пропадала, а појавио се „нови момак у крају”. Српски краљ Милутин (1253-1321), на врхунцу моћи, на челу тада велике Србије, дошао је до капије онемоћалог василевса и стара прича се поновила. Да би сачувао пољуљано царство, Андроник је Милутину (про)дао петогодишњу кћерку Симониду (1294-1345), и тако учврстио мировни споразум, на згражавање целе Европе, јер су се девојке у то време удавале у дванаестој!
Нестрпљиви краљ је, не могавши више чекати, а вероватно на наговор комисије за очување и негу традиција, или неке старе добро упућене тетке, насрнуо на малу краљицу у њеној осмој години и вероватно је то разлог што брачна веза никад није прерасла у крвну. Бар тако тврди добро обавештени Мавро Орбин (Orbini) у књизи „Kраљевство Словена” (Il regno degli Slavi). И византијски историчар Нићифор Григора (1295-1359), поуздани човек Андроника ИИИ, бележи да је Милутин „конзумирао брак” са Симонидом када је она имала само осам година.
Свети краљ Милутин је насликан на бројним фрескама у задужбинама које је подигао или обновио, а у манастиру Грачаница приказани су и он и његова млађана невеста. Овако изгледа део фреске, када је посматрамо издалека. Можете ли прочитати ћирилички текст исписан око ореола? „Симонида, краљица Палеолога…” Да ли је наш велики песник икад улазио у овај манастир? Јесте? Па, можда је стајао мало подаље па није добро видео? Или му је неко близак испричао причу у коју је без речи поверовао, да би потом створио једно од најлепших дела српске поезије? А да ли је тај неко био на лицу места или је и он чуо причу од некога.
Реч је о истој оној Симониди о којој је певао Милан Ракић, па ако некада одете у манастир Грачаницу приђите мало ближе нашој прелепој краљици и пажљиво је погледајте. На следећој фотографији, у крупном плану, добро се виде Симонидине сетне очи, које се још увек плаве, јер болесни ум ипак није имао снаге да их ископа – само јој је лоше „осенчио” капке.
Добивши 1402. године титулу деспота, од византијског цара Манојла Другог Палеолога, захвални Стефан Лазаревић је прихватио двоглавог орла, као и грб с крстом, са већ свима лако препознатљива четири оцила. Не зна се да ли је морао, али извршио је одређене корекције па је златни крст постао сребрен, односно бео, а временом су и оцила постала таква. На белој подлози жута боја у нацртаном грбу представља злато, а бела сребро. Подлога је у оба случаја била „краљевско” црвена. По хералдичкој традицији злато и сребро су металне боје и не иду једна преко друге!
Постоји више основаних и неоснованих теорија, проверених и непроверених, о настанку српског грба, али ја ћу заувек његов настанак везивати за злосрећну Симониду и њене хаљинице, донесене из далеког Kонстантинопоља, по којима су финим златним нитима били извезени грбови породичне лозе њеног оца. Са оцилима или са бетама, то више није толико ни важно. Наишао сам и на теорију, којој нисам посветио довољно времена па је не могу коментарисати, засновану на спознаји да је античка (српска?!) богиња Сорбона (Сербона?!), имала на својим хаљинама ни мање ни више него крстове са четири слова С(?) – односно традиционалне српске грбове. Теорија је било и биће, баш као и сеоба, а једна од најневероватнијих говори да су Срби некада живели на обалама четири велике реке које имају једно ушће – Црно море! Имена свих тих река почињу словом Д: Дунав, Дњепар, Дњестар и Дон. Kрст у грбу наводно представља четири реке које се сусрећу у једној тачки, а оно што разазнајемо као четири оцила у ствари су четири слова Д – прва слова имена тих река. Па још када су лепо исписана ћирилицом! Мошда ту заиста нечега и има, ко ће га сада знати?
Само гледам, а погледајте мало и ви овај грб. Сигуран сам да сте га већ до сада виђали, али шта у овом грбу уочавате на први поглед, поред белог крста, после новокомпоноване приче о четири велике реке, а да то није уобичајени приказ оцила? Било би баш претерано да сам око крста ставио четири ћириличка слова Д, али и овако нам је јасна замисао промућурног мислиоца. Да ли се у толико пута виђеном грбу заиста налазе четири почетна слова „наших” великих река, које се уливају у Црно море, или је у питању само теорија која нас може само насмејати и показати нам да је људска машта неисцрпна? Ако мало искренете главу можда и угледате то о чему нагађа аутор. А можда ви у грбу видите четири аутомобиле који се крећу према нама, или четири тророге круне? Kолика је вероватноћа да су још увек несхваћени теоретичари у праву и да ће једног дана пронаћи необориве доказе за своју претпоставку? Па зар није и велики Волфанг фон Гете једном приликом рекао да свака смела идеја у почетку изгледа као лудост?
Овако изгледа једно обично оцило, које добар ковач може направити за релативно кратко време, без икаквог сувишног улепшавања. Оцило, кресиво, огњило или чакмак, неки су од најчешћих назива за прастаро средство коришћено при паљење ватре, а Турци и данас реч „чакмак” користе за упаљач – без обзира да ли је реч о плинском или бензинском. Било би крајње време да неко за млађе нараштаје направи прилог о начину његове употребе, и све то илуструје одговарајућим фотографијама.
Временом сам сакупио повелику збирку српских грбова, и одговарајућу стручну литературу, где се лако могу видети све веће промене које су се дешавале кроз историју. Мало је рећи да су се облици оцила из разноразних разлога мењали до непрепознатљивости. Доле је грб Србије (SVRBIAE) нацртан у „Фојничком грбовнику”, далеке 1340. године – тако бар пише на „посветној страници”, на почетку дотичног манускрипта. Ту се наводи и да је „Родословие босанскога алити илиричкога и сарпскога владаниа постављено по Станиславу Рупчићу попу, на славу Стипана Немањића, цара Сарбљена и Бошњака”, односно цара Душана Силног (Стефан Урош Четврти Душан Немањић). Постоје бројне сумње у поменуту годину, јер када је угљеник-14 „упитан за мишљење” он је као могуће време настанка дебелог папира дао распон од 1635. до 1662, а танког од 1695. до 1917. године. Пазите, говоримо само о времену када је могао настати папир, али не и када је он илустрован, јер то још увек нико не зна. Показало се на бројним примерима да с тим радиоактивним угљеником човек никада не може бити начисто па је боље да се стручњаци мало стрпе пре но што донесу дефинитиван закључак.
Било како било, поп Станко је четири оцила, из само њему познатих разлога, нацртао као четири златне главе секире, окренуте њиховим оштрицама према белом (боја папира) крсту. Неки назовибољи познаваоци ту виде главе хелебарди, али мислим да нису у праву јер недостају они оштри клинасти делови за пробијање оклопа и панцира, уобичајени део неопходан да би то средњовековно оружје функционисало на прави начин. Пала ми је на памет невероватна идеја, па ћу је поделити с вама: „Kолика је вероватноћа да је и аутор грбовника сазнао за ону невероватну причу о четири велике реке црноморског слива, чија имена почињу истим словом, па подобро уздрман добијеном информацијом нацртао грб Србије са четири латиничка слова D, распоређена око белог крста, на црвеној подлози?” Да ли сам претерао с нагађањима? Можда ви и поред најбоље воље не можете да у грбу видите четири велика латиничка слова. Или не желите? Хм, па зар није и велики Гете једном приликом рекао: „Свака смела идеја у почетку изгледа као лудост!” Мислим, ако могу да прођу те хелебарде…