MENTALNA LOZINKA

BETE, VITE I OCILA

Ilustracija (Vikipedija)

Šta je starije, koka ili jaje? Slovo ili ocilo? Paleologija ili Paleolozi? Šta su vam rekli vaši roditelji, ili bliski prijatelji? Primećujem da se neprestano vrtimo u krug, jer nije uvek sve onako kako nam izgleda na prvi pogled. Postoji li samo jedna istina ili, kao u „Rašomonu”, svi imaju neku svoju najistinitiju istinu?


Miodrag Ivanišević

Nekada davno, tamo negde krajem 13. veka, u malom italijanskom markizatu Monferato živela je prelepa princeza po imenu Jolanda. Vremena su bila teška i mirisalo je na rat. Opet? Bože, da li sam ovo već jednom pisao? Valjalo je pronaći moćnog saveznika… Njen brat, plemeniti Đovani, nama poznat i kao Jovan Pravedni, ili Pravični, shvatio je da su u nevreme ostali bez jakih saveznika, a Anžujci su se zahvaljujući skoro pa neskrivenim mućkama sa tadašnjim novoizabranim papom Martinom Četvrtim osamostalili i mnogo osilili. To je isti onaj papa što ga je Dante Aligijeri u svojoj „Božanstvenoj komediji” smestio u čistilište ne bi li mu se grešna duša vremenom malo pročistila, ili šta li je već neustrašivi pesnik želeo da nam kaže – ne sećam se više. Bila je javna tajna da je kralj Šarl Prvi Anžujski (1226-1285) frizirao rezultate izbora, a novi naslednik Svetog Petra mu se uskoro velikodušno zahvalio tako da je francuski kralj postao i kralj Sicilije, kralj Napulja, kralj Albanije, kralj Jerusalima, grof Provanse…

 

Ovako nekako je izgledao monferatski grb – jednostavan i čist, kao što je bila i Jolanda sama. Zadržao je klasičan oblik srebrenog štita, sa jarkocrvenom trakom gore, a po heraldičkoj tradiciji srebrena boja uvek se mogla prikazati i kao bela. U želji da sačuva markizat, Đovani je posle dužeg razmišljanja odigrao jako mudar potez, ugovorivši preko svojih sposobnih diplomata sestrino venčanje s vizantijskim vasilevsom Andronikom Drugim Paleologom (1259-1326). Bila je to velika svadba, s brojnim zvanicama iz cele, tada još uvek razjedinjene Evrope. Mnogo, mnogo krasnih zastava… Mnogo, mnogo zastava u boji. Ako niste znali – „kras” je samo jedna od naših starih reči za boju, pored tinte i masti, koja je ostala zabeležena u izreci „Premazan svim mastima”. Ona nema nikakve veze s masnoćama već govori o sposobnosti pojedinca da se poput kameleona prilagodi novonastaloj situaciji i snađe u svakoj sredini. Žene sa sela i danas nose sirovu vunu u najbliži grad na „mašćenje”, odnosno bojenje. Baš kao nekim čudom, kada se pomene kras uglavnom se misli na crvenu boju. Pa i kuvana jaja se za Vaskrs uglavnom boje u crveno! Ukrašavaju se! „Krasnaja zvezda” je valjda svima jasna sintagma?

Jolanda je tada, po svoj prilici, prvi put videla zastavu Paleologa, vladajuće dinastije na čijem je čelu bio njen „veličanstveni” suprug. Četiri zlatna slova B (grčko slovo beta ili vita) ravnomerno raspoređena oko krsta, navodno su predstavljala akronim tada aktuelne devize: Basileus Basileon Basileuon Basileusin” (Βασιλεὺς Βασιλέων Βασιλεύων Βασιλευόντων), ili drugim rečima, „Car Careva Caruje (nad) Carevima”. Paleolozi su objašnjavali da ovim tetravasilionom (grč. tetra – četiri, vasilevs – car) iskazuju svoju veliku ljubav prema Hristu, i da je on taj Car Careva, ali ko ih je malo bolje poznavao znao je šta su tačno pod tim mislili. Kovanica „tetravasilion” nam govori da se na zastavi slovo B, prvo slovo reči Basileus, nalazi četiri puta. Odnosno, da se reč „basileus” (u raznim oblicima) pominje četiri puta uzastopce. Vasilevsu po vrednosti odgovara titula imperatora, odnosno vladara koji bez ikakvih ograničenja vlada nad svim manjim vladarima u (samo) njegovoj golemoj imperiji.

Možda nije zgoreg napomenuti da termin „paleolog” danas upotrebljavamo za naučnika koji se bavi paleologijom (grč. παλαιος – staro, drevno), naukom o starom učenju i starinama.

Postoje podaci da je ovako nekako izgledao borbeni flamulon, zastava vizantijske ratne mornarice, koja se vijorila samo na zapovedničkom brodu. Četiri tamnoplava slova B, oko istog takvog krsta, a sve na devičanski beloj tkanini terala su strah u kosti onome ko bi ih ugledao iz neposredne blizine. Možda je zastavica nekada zaista tako i izgledala, ali danas se najčešće pominje i pokazuje crveno-žuta varijanta, koju upravo gledate. Latinska reč flamula (flammula, ae, f – mali plamen, plamičak), ovde se odnosila na neprimetne, „neme” signale sa dogovorenog mesta, koji su se davali ogledalom, vatrom ili dimom. Kod starih Rimljana bio je to naziv (signalne) zastave, koja bi, podignuta visoko na jarbol, obaveštavala vojnike o prisustvu generala ili samog cara.

Po jednoj teoriji oko krsta su raspoređena prva slova imena tada velike Vizantije (Byzantum) koja je želela da proširi hrišćanstvo na sve četiri strane sveta, ali, ipak govorimo o srednjem veku, kada je većina stanovništva bila nepismena, a grbove i zastave plemića krasile su u većini slučajeva samo crteži, odnosno alegorijske predstave koje su hvalile snagu, veličinu ili lukavost porodice vlasnika, pa su tako tadašnji grbovi, i zastave, bili prepuni, lavova, medveda, vukova, veprova, ždrebaca i lisica. Da ne pominjem brojne orlove, sokolove, jastrebove i još neke ptice i ptičice. Slova B na golemom divelionu, carskoj zastavi Paleologa, najviše su im ličila na ocila, ili ognjila, što nam je lako razumljivo.

Prekrštena Jolanda je dobila novo, pravoslavno ime Irina, ali ona nije imala nikakve veze sa „prokletom Jerinom” iz ciklusa hajdučkih epskih pesama, i ne smemo ih mešati. Supruga despota Đurađa Brankovića, koji je za vreme gradnje Smedereva, nove srpske prestonice, nametnuo golem neizdrživ kuluk, bila je po narodnom predanju odgovorna za sve teškoće. Ona je bila tuđinka, a Đurađ je bio naš… I ko je mogao, po logici stvari, biti glavni krivac? Mislim da je to bilo jasno i smederevskim vrapcima…

Irina je imala sa Andronikom, po svim tadašnjim merilima, i skladan i plodan brak. Njihov sin Teodor nasledio je već pominjanog dobrog ujaka Đovanija, i po ustaljenoj heraldičkoj tradiciju podelio grb monferatskog markizata na četiri dela. Na udarno mesto, gore levo, stavio je očev grb sa zlatnim krstom i četiri bete. Taj kombinovani grb je i danas zvanični grb italijanskog grada Kazale Monferato (Cassale Monferrato), a ova priča je i započela kada sam ga, krstareći internetom, sasvim slučajno ugledao i prepoznavši u njemu dva „naša” grba, lako „pročitao” bete kao ocila. Sve ostalo se otvaralo samo po sebi.

Vremenom je moćna Vizantija propadala, a pojavio se „novi momak u kraju”. Srpski kralj Milutin (1253-1321), na vrhuncu moći, na čelu tada velike Srbije, došao je do kapije onemoćalog vasilevsa i stara priča se ponovila. Da bi sačuvao poljuljano carstvo, Andronik je Milutinu (pro)dao petogodišnju kćerku Simonidu (1294-1345), i tako učvrstio mirovni sporazum, na zgražavanje cele Evrope, jer su se devojke u to vreme udavale u dvanaestoj!

Nestrpljivi kralj je, ne mogavši više čekati, a verovatno na nagovor komisije za očuvanje i negu tradicija, ili neke stare dobro upućene tetke, nasrnuo na malu kraljicu u njenoj osmoj godini i verovatno je to razlog što bračna veza nikad nije prerasla u krvnu. Bar tako tvrdi dobro obavešteni Mavro Orbin (Orbini) u knjizi „Kraljevstvo Slovena” (Il regno degli Slavi). I vizantijski istoričar Nićifor Grigora (1295-1359), pouzdani čovek Andronika III, beleži da je Milutin „konzumirao brak” sa Simonidom kada je ona imala samo osam godina.

Sveti kralj Milutin je naslikan na brojnim freskama u zadužbinama koje je podigao ili obnovio, a u manastiru Gračanica prikazani su i on i njegova mlađana nevesta. Ovako izgleda deo freske, kada je posmatramo izdaleka. Možete li pročitati ćirilički tekst ispisan oko oreola? „Simonida, kraljica Paleologa…” Da li je naš veliki pesnik ikad ulazio u ovaj manastir? Jeste? Pa, možda je stajao malo podalje pa nije dobro video? Ili mu je neko blizak ispričao priču u koju je bez reči poverovao, da bi potom stvorio jedno od najlepših dela srpske poezije? A da li je taj neko bio na licu mesta ili je i on čuo priču od nekoga.

Reč je o istoj onoj Simonidi o kojoj je pevao Milan Rakić, pa ako nekada odete u manastir Gračanicu priđite malo bliže našoj prelepoj kraljici i pažljivo je pogledajte. Na sledećoj fotografiji, u krupnom planu, dobro se vide Simonidine setne oči, koje se još uvek plave, jer bolesni um ipak nije imao snage da ih iskopa – samo joj je loše „osenčio” kapke.

Dobivši 1402. godine titulu despota, od vizantijskog cara Manojla Drugog Paleologa, zahvalni Stefan Lazarević je prihvatio dvoglavog orla, kao i grb s krstom, sa već svima lako prepoznatljiva četiri ocila. Ne zna se da li je morao, ali izvršio je određene korekcije pa je zlatni krst postao srebren, odnosno beo, a vremenom su i ocila postala takva. Na beloj podlozi žuta boja u nacrtanom grbu predstavlja zlato, a bela srebro. Podloga je u oba slučaja bila „kraljevsko” crvena. Po heraldičkoj tradiciji zlato i srebro su metalne boje i ne idu jedna preko druge!

Postoji više osnovanih i neosnovanih teorija, proverenih i neproverenih, o nastanku srpskog grba, ali ja ću zauvek njegov nastanak vezivati za zlosrećnu Simonidu i njene haljinice, donesene iz dalekog Konstantinopolja, po kojima su finim zlatnim nitima bili izvezeni grbovi porodične loze njenog oca. Sa ocilima ili sa betama, to više nije toliko ni važno. Naišao sam i na teoriju, kojoj nisam posvetio dovoljno vremena pa je ne mogu komentarisati, zasnovanu na spoznaji da je antička (srpska?!) boginja Sorbona (Serbona?!), imala na svojim haljinama ni manje ni više nego krstove sa četiri slova S(?) – odnosno tradicionalne srpske grbove. Teorija je bilo i biće, baš kao i seoba, a jedna od najneverovatnijih govori da su Srbi nekada živeli na obalama četiri velike reke koje imaju jedno ušće – Crno more! Imena svih tih reka počinju slovom D: Dunav, Dnjepar, Dnjestar i Don. Krst u grbu navodno predstavlja četiri reke koje se susreću u jednoj tački, a ono što razaznajemo kao četiri ocila u stvari su četiri slova D – prva slova imena tih reka. Pa još kada su lepo ispisana ćirilicom! Mošda tu zaista nečega i ima, ko će ga sada znati?

Samo gledam, a pogledajte malo i vi ovaj grb. Siguran sam da ste ga već do sada viđali, ali šta u ovom grbu uočavate na prvi pogled, pored belog krsta, posle novokomponovane priče o četiri velike reke, a da to nije uobičajeni prikaz ocila? Bilo bi baš preterano da sam oko krsta stavio četiri ćirilička slova D, ali i ovako nam je jasna zamisao promućurnog mislioca. Da li se u toliko puta viđenom grbu zaista nalaze četiri početna slova „naših” velikih reka, koje se ulivaju u Crno more, ili je u pitanju samo teorija koja nas može samo nasmejati i pokazati nam da je ljudska mašta neiscrpna? Ako malo iskrenete glavu možda i ugledate to o čemu nagađa autor. A možda vi u grbu vidite četiri automobile koji se kreću prema nama, ili četiri troroge krune? Kolika je verovatnoća da su još uvek neshvaćeni teoretičari u pravu i da će jednog dana pronaći neoborive dokaze za svoju pretpostavku? Pa zar nije i veliki Volfang fon Gete jednom prilikom rekao da svaka smela ideja u početku izgleda kao ludost?

Ovako izgleda jedno obično ocilo, koje dobar kovač može napraviti za relativno kratko vreme, bez ikakvog suvišnog ulepšavanja. Ocilo, kresivo, ognjilo ili čakmak, neki su od najčešćih naziva za prastaro sredstvo korišćeno pri paljenje vatre, a Turci i danas reč „čakmak” koriste za upaljač – bez obzira da li je reč o plinskom ili benzinskom. Bilo bi krajnje vreme da neko za mlađe naraštaje napravi prilog o načinu njegove upotrebe, i sve to ilustruje odgovarajućim fotografijama.

Vremenom sam sakupio poveliku zbirku srpskih grbova, i odgovarajuću stručnu literaturu, gde se lako mogu videti sve veće promene koje su se dešavale kroz istoriju. Malo je reći da su se oblici ocila iz raznoraznih razloga menjali do neprepoznatljivosti. Dole je grb Srbije (SVRBIAE) nacrtan u „Fojničkom grbovniku”, daleke 1340. godine – tako bar piše na „posvetnoj stranici”, na početku dotičnog manuskripta. Tu se navodi i da je „Rodoslovie bosanskoga aliti iliričkoga i sarpskoga vladania postavljeno po Stanislavu Rupčiću popu, na slavu Stipana Nemanjića, cara Sarbljena i Bošnjaka”, odnosno cara Dušana Silnog (Stefan Uroš Četvrti Dušan Nemanjić). Postoje brojne sumnje u pomenutu godinu, jer kada je ugljenik-14 „upitan za mišljenje” on je kao moguće vreme nastanka debelog papira dao raspon od 1635. do 1662, a tankog od 1695. do 1917. godine. Pazite, govorimo samo o vremenu kada je mogao nastati papir, ali ne i kada je on ilustrovan, jer to još uvek niko ne zna. Pokazalo se na brojnim primerima da s tim radioaktivnim ugljenikom čovek nikada ne može biti načisto pa je bolje da se stručnjaci malo strpe pre no što donesu definitivan zaključak.

Bilo kako bilo, pop Stanko je četiri ocila, iz samo njemu poznatih razloga, nacrtao kao četiri zlatne glave sekire, okrenute njihovim oštricama prema belom (boja papira) krstu. Neki nazovibolji poznavaoci tu vide glave helebardi, ali mislim da nisu u pravu jer nedostaju oni oštri klinasti delovi za probijanje oklopa i pancira, uobičajeni deo neophodan da bi to srednjovekovno oružje funkcionisalo na pravi način. Pala mi je na pamet neverovatna ideja, pa ću je podeliti s vama: „Kolika je verovatnoća da je i autor grbovnika saznao za onu neverovatnu priču o četiri velike reke crnomorskog sliva, čija imena počinju istim slovom, pa podobro uzdrman dobijenom informacijom nacrtao grb Srbije sa četiri latinička slova D, raspoređena oko belog krsta, na crvenoj podlozi?” Da li sam preterao s nagađanjima? Možda vi i pored najbolje volje ne možete da u grbu vidite četiri velika latinička slova. Ili ne želite? Hm, pa zar nije i veliki Gete jednom prilikom rekao: „Svaka smela ideja u početku izgleda kao ludost!” Mislim, ako mogu da prođu te helebarde…