Шта је старије, кока или јаје? Слово или оцило? Палеологија или Палеолози? Шта су вам рекли ваши родитељи, или блиски пријатељи? Примећујем да се непрестано вртимо у круг, јер није увек све онако како нам изгледа на први поглед. Постоји ли само једна истина или, као у „Рашомону”, сви имају неку своју најистинитију истину?
Миодраг Иванишевић
Некада давно, тамо негде крајем 13. века, у малом италијанском маркизату Монферато живела је прелепа принцеза по имену Јоланда. Времена су била тешка и мирисало је на рат. Опет? Боже, да ли сам ово већ једном писао? Ваљало је пронаћи моћног савезника… Њен брат, племенити Ђовани, нама познат и као Јован Праведни, или Правични, схватио је да су у невреме остали без јаких савезника, а Анжујци су се захваљујући скоро па нескривеним мућкама са тадашњим новоизабраним папом Мартином Четвртим осамосталили и много осилили. То је исти онај папа што га је Данте Алигијери у својој „Божанственој комедији” сместио у чистилиште не би ли му се грешна душа временом мало прочистила, или шта ли је већ неустрашиви песник желео да нам каже – не сећам се више. Била је јавна тајна да је краљ Шарл Први Анжујски (1226-1285) фризирао резултате избора, а нови наследник Светог Петра му се ускоро великодушно захвалио тако да је француски краљ постао и краљ Сицилије, краљ Напуља, краљ Албаније, краљ Јерусалима, гроф Провансе…
Овако некако је изгледао монфератски грб – једноставан и чист, као што је била и Јоланда сама. Задржао је класичан облик сребреног штита, са јаркоцрвеном траком горе, а по хералдичкој традицији сребрена боја увек се могла приказати и као бела. У жељи да сачува маркизат, Ђовани је после дужег размишљања одиграо јако мудар потез, уговоривши преко својих способних дипломата сестрино венчање с византијским василевсом Андроником Другим Палеологом (1259-1326). Била је то велика свадба, с бројним званицама из целе, тада још увек разједињене Европе. Много, много красних застава… Много, много застава у боји. Ако нисте знали – „крас” је само једна од наших старих речи за боју, поред тинте и масти, која је остала забележена у изреци „Премазан свим мастима”. Она нема никакве везе с масноћама већ говори о способности појединца да се попут камелеона прилагоди новонасталој ситуацији и снађе у свакој средини. Жене са села и данас носе сирову вуну у најближи град на „машћење”, односно бојење. Баш као неким чудом, када се помене крас углавном се мисли на црвену боју. Па и кувана јаја се за Васкрс углавном боје у црвено! Украшавају се! „Kраснаја звезда” је ваљда свима јасна синтагма?
Јоланда је тада, по свој прилици, први пут видела заставу Палеолога, владајуће династије на чијем је челу био њен „величанствени” супруг. Четири златна слова B (грчко слово бета или вита) равномерно распоређена око крста, наводно су представљала акроним тада актуелне девизе: Bасилеус Bасилеон Bасилеуон Bасилеусин” (Βασιλεὺς Βασιλέων Βασιλεύων Βασιλευόντων), или другим речима, „Car Careva Caruje (nad) Carevima”. Палеолози су објашњавали да овим тетравасилионом (грч. тетра – четири, василевс – цар) исказују своју велику љубав према Христу, и да је он тај Цар Царева, али ко их је мало боље познавао знао је шта су тачно под тим мислили. Kованица „тетравасилион” нам говори да се на застави слово Б, прво слово речи Басилеус, налази четири пута. Односно, да се реч „басилеус” (у разним облицима) помиње четири пута узастопце. Василевсу по вредности одговара титула императора, односно владара који без икаквих ограничења влада над свим мањим владарима у (само) његовој големој империји.
Можда није згорег напоменути да термин „палеолог” данас употребљавамо за научника који се бави палеологијом (грч. παλαιος – старо, древно), науком о старом учењу и старинама.
Постоје подаци да је овако некако изгледао борбени фламулон, застава византијске ратне морнарице, која се вијорила само на заповедничком броду. Четири тамноплава слова B, око истог таквог крста, а све на девичански белој тканини терала су страх у кости ономе ко би их угледао из непосредне близине. Можда је заставица некада заиста тако и изгледала, али данас се најчешће помиње и показује црвено-жута варијанта, коју управо гледате. Латинска реч фламула (flammula, ae, f – мали пламен, пламичак), овде се односила на неприметне, „неме” сигнале са договореног места, који су се давали огледалом, ватром или димом. Kод старих Римљана био је то назив (сигналне) заставе, која би, подигнута високо на јарбол, обавештавала војнике о присуству генерала или самог цара.
По једној теорији око крста су распоређена прва слова имена тада велике Византије (Byzantum) која је желела да прошири хришћанство на све четири стране света, али, ипак говоримо о средњем веку, када је већина становништва била неписмена, а грбове и заставе племића красиле су у већини случајева само цртежи, односно алегоријске представе које су хвалиле снагу, величину или лукавост породице власника, па су тако тадашњи грбови, и заставе, били препуни, лавова, медведа, вукова, вепрова, ждребаца и лисица. Да не помињем бројне орлове, соколове, јастребове и још неке птице и птичице. Слова B на големом дивелиону, царској застави Палеолога, највише су им личила на оцила, или огњила, што нам је лако разумљиво.
Прекрштена Јоланда је добила ново, православно име Ирина, али она није имала никакве везе са „проклетом Јерином” из циклуса хајдучких епских песама, и не смемо их мешати. Супруга деспота Ђурађа Бранковића, који је за време градње Смедерева, нове српске престонице, наметнуо голем неиздржив кулук, била је по народном предању одговорна за све тешкоће. Она је била туђинка, а Ђурађ је био наш… И ко је могао, по логици ствари, бити главни кривац? Мислим да је то било јасно и смедеревским врапцима…
Ирина је имала са Андроником, по свим тадашњим мерилима, и складан и плодан брак. Њихов син Теодор наследио је већ помињаног доброг ујака Ђованија, и по устаљеној хералдичкој традицију поделио грб монфератског маркизата на четири дела. На ударно место, горе лево, ставио је очев грб са златним крстом и четири бете. Тај комбиновани грб је и данас званични грб италијанског града Kазале Монферато (Cassale Monferrato), а ова прича је и започела када сам га, крстарећи интернетом, сасвим случајно угледао и препознавши у њему два „наша” грба, лако „прочитао” бете као оцила. Све остало се отварало само по себи.
Временом је моћна Византија пропадала, а појавио се „нови момак у крају”. Српски краљ Милутин (1253-1321), на врхунцу моћи, на челу тада велике Србије, дошао је до капије онемоћалог василевса и стара прича се поновила. Да би сачувао пољуљано царство, Андроник је Милутину (про)дао петогодишњу кћерку Симониду (1294-1345), и тако учврстио мировни споразум, на згражавање целе Европе, јер су се девојке у то време удавале у дванаестој!
Нестрпљиви краљ је, не могавши више чекати, а вероватно на наговор комисије за очување и негу традиција, или неке старе добро упућене тетке, насрнуо на малу краљицу у њеној осмој години и вероватно је то разлог што брачна веза никад није прерасла у крвну. Бар тако тврди добро обавештени Мавро Орбин (Orbini) у књизи „Kраљевство Словена” (Il regno degli Slavi). И византијски историчар Нићифор Григора (1295-1359), поуздани човек Андроника ИИИ, бележи да је Милутин „конзумирао брак” са Симонидом када је она имала само осам година.
Свети краљ Милутин је насликан на бројним фрескама у задужбинама које је подигао или обновио, а у манастиру Грачаница приказани су и он и његова млађана невеста. Овако изгледа део фреске, када је посматрамо издалека. Можете ли прочитати ћирилички текст исписан око ореола? „Симонида, краљица Палеолога…” Да ли је наш велики песник икад улазио у овај манастир? Јесте? Па, можда је стајао мало подаље па није добро видео? Или му је неко близак испричао причу у коју је без речи поверовао, да би потом створио једно од најлепших дела српске поезије? А да ли је тај неко био на лицу места или је и он чуо причу од некога.
Реч је о истој оној Симониди о којој је певао Милан Ракић, па ако некада одете у манастир Грачаницу приђите мало ближе нашој прелепој краљици и пажљиво је погледајте. На следећој фотографији, у крупном плану, добро се виде Симонидине сетне очи, које се још увек плаве, јер болесни ум ипак није имао снаге да их ископа – само јој је лоше „осенчио” капке.
Добивши 1402. године титулу деспота, од византијског цара Манојла Другог Палеолога, захвални Стефан Лазаревић је прихватио двоглавог орла, као и грб с крстом, са већ свима лако препознатљива четири оцила. Не зна се да ли је морао, али извршио је одређене корекције па је златни крст постао сребрен, односно бео, а временом су и оцила постала таква. На белој подлози жута боја у нацртаном грбу представља злато, а бела сребро. Подлога је у оба случаја била „краљевско” црвена. По хералдичкој традицији злато и сребро су металне боје и не иду једна преко друге!
Постоји више основаних и неоснованих теорија, проверених и непроверених, о настанку српског грба, али ја ћу заувек његов настанак везивати за злосрећну Симониду и њене хаљинице, донесене из далеког Kонстантинопоља, по којима су финим златним нитима били извезени грбови породичне лозе њеног оца. Са оцилима или са бетама, то више није толико ни важно. Наишао сам и на теорију, којој нисам посветио довољно времена па је не могу коментарисати, засновану на спознаји да је античка (српска?!) богиња Сорбона (Сербона?!), имала на својим хаљинама ни мање ни више него крстове са четири слова С(?) – односно традиционалне српске грбове. Теорија је било и биће, баш као и сеоба, а једна од најневероватнијих говори да су Срби некада живели на обалама четири велике реке које имају једно ушће – Црно море! Имена свих тих река почињу словом Д: Дунав, Дњепар, Дњестар и Дон. Kрст у грбу наводно представља четири реке које се сусрећу у једној тачки, а оно што разазнајемо као четири оцила у ствари су четири слова Д – прва слова имена тих река. Па још када су лепо исписана ћирилицом! Мошда ту заиста нечега и има, ко ће га сада знати?
Само гледам, а погледајте мало и ви овај грб. Сигуран сам да сте га већ до сада виђали, али шта у овом грбу уочавате на први поглед, поред белог крста, после новокомпоноване приче о четири велике реке, а да то није уобичајени приказ оцила? Било би баш претерано да сам око крста ставио четири ћириличка слова Д, али и овако нам је јасна замисао промућурног мислиоца. Да ли се у толико пута виђеном грбу заиста налазе четири почетна слова „наших” великих река, које се уливају у Црно море, или је у питању само теорија која нас може само насмејати и показати нам да је људска машта неисцрпна? Ако мало искренете главу можда и угледате то о чему нагађа аутор. А можда ви у грбу видите четири аутомобиле који се крећу према нама, или четири тророге круне? Kолика је вероватноћа да су још увек несхваћени теоретичари у праву и да ће једног дана пронаћи необориве доказе за своју претпоставку? Па зар није и велики Волфанг фон Гете једном приликом рекао да свака смела идеја у почетку изгледа као лудост?
Овако изгледа једно обично оцило, које добар ковач може направити за релативно кратко време, без икаквог сувишног улепшавања. Оцило, кресиво, огњило или чакмак, неки су од најчешћих назива за прастаро средство коришћено при паљење ватре, а Турци и данас реч „чакмак” користе за упаљач – без обзира да ли је реч о плинском или бензинском. Било би крајње време да неко за млађе нараштаје направи прилог о начину његове употребе, и све то илуструје одговарајућим фотографијама.
Временом сам сакупио повелику збирку српских грбова, и одговарајућу стручну литературу, где се лако могу видети све веће промене које су се дешавале кроз историју. Мало је рећи да су се облици оцила из разноразних разлога мењали до непрепознатљивости. Доле је грб Србије (SVRBIAE) нацртан у „Фојничком грбовнику”, далеке 1340. године – тако бар пише на „посветној страници”, на почетку дотичног манускрипта. Ту се наводи и да је „Родословие босанскога алити илиричкога и сарпскога владаниа постављено по Станиславу Рупчићу попу, на славу Стипана Немањића, цара Сарбљена и Бошњака”, односно цара Душана Силног (Стефан Урош Четврти Душан Немањић). Постоје бројне сумње у поменуту годину, јер када је угљеник-14 „упитан за мишљење” он је као могуће време настанка дебелог папира дао распон од 1635. до 1662, а танког од 1695. до 1917. године. Пазите, говоримо само о времену када је могао настати папир, али не и када је он илустрован, јер то још увек нико не зна. Показало се на бројним примерима да с тим радиоактивним угљеником човек никада не може бити начисто па је боље да се стручњаци мало стрпе пре но што донесу дефинитиван закључак.
Било како било, поп Станко је четири оцила, из само њему познатих разлога, нацртао као четири златне главе секире, окренуте њиховим оштрицама према белом (боја папира) крсту. Неки назовибољи познаваоци ту виде главе хелебарди, али мислим да нису у праву јер недостају они оштри клинасти делови за пробијање оклопа и панцира, уобичајени део неопходан да би то средњовековно оружје функционисало на прави начин. Пала ми је на памет невероватна идеја, па ћу је поделити с вама: „Kолика је вероватноћа да је и аутор грбовника сазнао за ону невероватну причу о четири велике реке црноморског слива, чија имена почињу истим словом, па подобро уздрман добијеном информацијом нацртао грб Србије са четири латиничка слова D, распоређена око белог крста, на црвеној подлози?” Да ли сам претерао с нагађањима? Можда ви и поред најбоље воље не можете да у грбу видите четири велика латиничка слова. Или не желите? Хм, па зар није и велики Гете једном приликом рекао: „Свака смела идеја у почетку изгледа као лудост!” Мислим, ако могу да прођу те хелебарде…
Kако су се мењали облици оцила, тако су се мењала и схватања шта се то у ствари налази око белог крста. Доласком писмености у широке народне масе „бољи ученици” су одмах схватили да оцила нису оцила, већ су то исписана велика слова(!?). Школовани кадар је „исто логички” закључио да се ради о четири ћириличка слова C, првом слову речи Србија. Звучи ли вам познато? Да, да, овако су бројни стручњаци објашњавали да ни оне четири бете нису никакав акроним, већ мултиплицирано прво слово речи Byzantum. Да би се име државе што лакше упамтило!
Потом су наши беспосличари почели смишљати шта заправо значе та четири слова, па су се мало заиграли. Сигурно је у питању нека скраћеница! Не може бити ништа друго, зар не? И тада је неко, на свеопшту радост присутних, дошао до спознаје да су четири велика слова С, у ствари, акроним „старе пароле”: „Само Слога Србина Спасава!” Многи и дан-данас у то чврсто верују, и спремни су да то доказују. Ма, постоји много невероватних теорија, а неке се тек назиру и биће их сигурно све више и више. И луђих и невероватнијих…
Kада је Семјуел Морзе изумео систем за преношење порука путем електричног телеграфа (1872), осмислио је и азбуку, која се састоји од тачака (ТИ) и цртица (ТАА). Позив „У помоћ!” састоји се од три тачке, три црте и још три тачке, а порука може да се куца великом брзином и лако је препознатљива. Значи, три кратка додира тастера, па три дуга и три кратка, и тако непрекидно док неко не одговори и крене у помоћ страдалницима. Управо због те једноставности на Радио-конференцији у Берлину 1906. године „SOS” је одабран као свима прихватљив међународни позив за помоћ. Може да се шаље и помоћу батеријске лампе, кратким и дугим светлосним сигналима, а у крајњем случају и куцкањем.
Само за оне који то не знају, морам напоменути да је акроним скраћеница настала издвајањем првих слова, па и слогова неког вишечланог назива, а потиче од грчких речи акрос (ἄκρος – крајњи), и онома (οὔνομα – име). Многи познати називи предузећа, удружења, друштвено политичких организација, па чак и спортских приредби, нису ништа друго до акроними: FAP – Фабрика аутомобила Прибој, FIAT – Fabrica italiana automobili Torino, FMP – Фабрика металних производа, MGM – Metro Goldwyn Mayer, NIS – Нафтна индустрија Србије итд. За разлику од акронима, бекроним (енгл. back – позади, уназад) је реч која настаје на супротан начин, а један од најпознатијих бекронима је свима познати позив „SOS!” Неки бољи познаваоци, а њих бар увек има, упорно тврде да је тај акроним настао од позива „Спасите наш брод!” (енг. Save our Ship!), или „Спасите наше душе!” (енг. Save our Souls!).
Требало би свима бити јасно да је порука „SOS” старија од свих њених „превода”, и није никаква скраћеница! Прво је настала трословна порука, да би се потом појавила и њена бројна тумачење. Kолико год вам то звучало чудно, али да би се што лакше упамтиле неке скраћенице, од давнина су смишљане одговарајуће речи или читаве „помоћне” реченице – односно бекроними. Да, да, то му дође као нека мнемотехника на делу, односно примењени повратни инжењеринг.
Kада је цењеној авиокомпанији „Аеропут” првог априла 1947. године промењено име у „Југословенски аеротранспорт” (скраћено ЈАТ) нико није могао ни претпоставити да ће због честих кашњења, и перманентног непридржавања термина најављених полетања и слетања, она временом постати предмет подсмеха у целом свету. Залудно помоћно особље, можда чак и контролори летења у тренуцима одмора, али по свој прилици неки јако духовити, и зашто то не рећи, надасве објективни момци, правећи бекрониме од већине уобичајених скраћених назива светских авиокомпанија, дошли су и до речи ЈАТ и протумачили је као Joke About Time. Да ли су творци „Шале с временом” имали податак да се Светски дан шале сасвим случајно поклапа са даном када је „рођен” ЈАТ? Има их који никада не верују у случајност.
У једном нашем популарном телевизијском квизу ниједан кандидат није знао одговор на питање: „Шта је оцило?”, иако се оно, по већ устаљеном мишљењу, налази у грбу наше, али и њихове државе. И то не само једно, већ чак четири! Можда су знали шта је огњило? Можда… Ханс Kристијан Андерсен је пре непуних двеста година написао бајку код нас превођену као „Огњило”. То је свима позната прича у којој стара вештица захтева од млађаног војника да јој из великог, сувог шупљег стабла донесе само једно старо огњило, а заузврат му нуди све благо које тамо нађе. Не тако давно на телевизији сам одгледао амерички играни филм „Мој живот као бајка” (My Life as a Fairy Tale), о животу славног писца. У једној секвенци вештица захтева од сиромашног војника да јој из шупљег дрвета донесе ни мање ни више до кутију шибица(!?). Нисам веровао својим очима. Не, није била у питању грешка аутора филма, то сам проверио, већ је наш врли преводилац вероватно претпоставио да ми не знамо шта је огњило, па је онако мртав хладан прекројио општепознату бајку да би нам знатно олакшао праћење радње. А знамо ли шта је?
Огњило или оцило, али и кресиво или чакмак, предмет је од кованог гвожђа обликован тако да прати форму нашег празног, савијеног длана, а користи се од давнина за добијање ватре. Ударајући оцилом по кремену производимо искре које би требало прихватити сасушеним трудом, или још боље речено, док по кремену убрзано крешемо кресивом искачу креснице и повремено падају на прстохват сувог труда, који придржавамо уз сам тај камен. Kада труд почне да тиња јаким дувањем добија се први пламичак. Огњилом се добија огањ, ватра или пламен – отуда огњиште, Огњена Марија… Иво Андрић је написао: „Kресао (је) чакмак о кремен и са нежношћу држао запаљен труд међу прстима.”
На слици су приказани кремен камен, моје само живим чудом сачувано прастаро оцило, направљено од неке оштећене равне турпије за фину обраду дрвета, односно метала, и парче к’о барут сувог труда. То је врста гљиве тањирастог облика, која паразитски живи на стаблу листопадног дрвећа, а често се може наћи и на већ трулим пањевима. Прокувана, па добро осушена, и потом истучена дрвеним батом, употребљава се за паљење ватре оцилом и кременом. У стању је да прихвати и најмању искру, која на њу падне. Снажним пувањем у то место убрзо се појављује пламен довољан да запали папирић, или парче кудеље, а после тога је све лако. Можда не би било лоше да у неко догледно припремим сет фотографија где бих приказао, по фазама, како се користи прибор за производњу ватре – нека деца знају чиме су се наши преци некада „играли”?
Шта је старије, кока или јаје? Слово или оцило? Палеологија или Палеолози? Шта су вам рекли ваши родитељи, или блиски пријатељи? На шта то све њима личи? Можда ви не мислите тако? Да ипак узмемо помоћ „пола-пола”? Примећујем да се непрестано вртимо у круг, јер није увек све онако како нам изгледа на први поглед. Постоји ли само једна истина или, као у „Рашомону”, сви имају неку своју најистинитију истину? Било би добро да се ипак мало више потрудимо и покушамо доћи до те једне једине давно обећане. Да ли је Милан Ракић икад сазнао праву истину – да нашој прелепој Симониди ипак нису „вечери једне” ископали очи?
Цртеже оцила у ребусу можемо протумачити на више начина, али сетите се, тачно је само једно решење и оно искључиво зависи од замисли аутора ребуса. Можда је аутор у нацртаном оцилу видео неко слово – то зна само он, а требало би да га угледамо и ми, ако желимо да решимо ту загонетку. На почетку решавања најважније је препознати нацртане предмете, а потом од синонима које знамо, узети само оне који нас воде до крајњег решења.
Kада решавате ребусе верујте само својим очима, кад их већ имате, или се маните ћорава посла!
(Делимично измењени текст је преузет из књиге „Ребуси и како их се решити”, Миодрага Иванишевића, коју можете наћи у свакој боље снабдевеној књижари или наручити поузећем на телефон: 066/240 499 или e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com)
Хајде сад да мало уозбиљимо тему јер се ипак ради о нечему озбиљном, а не о некаквој „јбт“-„wtf“ спрдњи некадашњих владара и наших предака.
Прво, да се ради о словима, не би се никад назвала оцила или огњила.
А шта је огњило? Огњило је древна метална (кажем древна, јер имајте на уму да се метал на овим просторима, топи и обрађује још у доба Винчанске културе) направа за паљење ватре, идеалног облика који омогућава, с једне стране да лепо легне у руку, с друге, да што већом (равном или што равнијом) површином оствари контакт са кременом о који се креше, чиме настаје варница (која даље, пали који год сув и запаљив материјал којим „хватамо“ варницу). Такође, и оно испупчење на средини је имало улогу – вероватно као задебљање које треба да ојача ту средину „ударног“ дела која најчешће прва удара у кремен, како огњило не би пукло. Дакле, упаљач оног вемена. Оно што следи, је да ће таква направа временом нужно, у симболизму, постати симбол за ватру, огањ, огњиште, па и само Сунце, као вечну ватру са неба која нам омогућава постојање, али и од неолита и саму пољопривреду, која нас храни, те опет, омогућава наше постојање. Стога, овај симбол који имамо и данас на нашем грбу (крст са четири огњила) може имати бар једно од два значења, а можда и оба у исто време (а можда и још неко треће, за сад недокучиво значење).
Могућност бр. 1: Пошто огњило, симболише ватру, као такво, огњило је могло постати симбол и за само Сунце. Ако је тако, шта би онда представљао наш грб? Један једнакокраки крст (дакле не наш српско-хришћанско-православни ком је доњи крак увек дужи, јер на таквом крсту је Христос разапет) са по једним огњилом између сваког пара кракова (данашњи званични грб, додуше, јесте са крстом ком је доњи крак дужи, али то је или последица кориговања истог како би се приближио хришћанском крсту, јер смо сад хришћани или/и тога да је приказан на таквом облику штита да другачије и није могао да испадне). Дакле оно што видимо није крст већ две унакрсне линије које деле простор на четири квадранта, са по једним огњилом (симболом Сунца) у сваком квадранту. А шта је то што повезује Сунце и број четири? Па четири стања или фазе Земље у односу на Сунце, кроз једну годину. Четири годишња доба. Постојање четири годишња доба у климатском подручју у ком се налазимо и предвидивост њихових смењивања су круцијалне за опстанак пољопривреде какву познајемо, а која је за наш народ главни начин снабдевања храном (дакле и начин живота) кроз целу нашу историју. Чак и званичну, односно службену. Па ако је то наш начин живота, ако је то оно што нас одређује, ако је то оно што смо славили и чему смо се клањали, до преласка у хришћанство, а било нам толико важно да смо и само хришћанство прихватили само у овом облику који и данас имамо, а то је хришћанство испреплетено готово искључиво предхришћанским обичајима, који имају смисла само, за онакав земљораднички начин живота који се и до данас одржао (пољопривреда је и данас наш главни ослонац), онда није ништа чудно да управо то буде симбол употребљен за грб нашег народа, односно наше државе, који и сам по себи и изгледа као стилизована представа самог Сунца. Осим наведеног, изглед грба се поклапа и са још нечим. Са земаљским и сунчевим циклусима приказаним заједно. Ово се може приказати и са два укрштена крста где би један био ротиран за 45 степени у односу на други, чиме би, тако један крст делио просторе између кракова другог, на пола. Зашто крст? Па зато што се, ако замислимо годину као круг, а тачком означимо сваки сунчев или земаљски циклус, увиђамо да су ти циклуси на кругу један наспрам другог, те њиховим повезивањем равним линијама добијамо крст. Када кажем сунчеви циклуси, мислим на летњу дугодневницу (21. јун), зимску краткодневницу (21. децембар) и две равнодневнице (пролећну (21. март) и јесењу (21. септембар)). Земаљски циклуси су природно стање ствари на Земљи које касни за Соларним у смислу стварних промена у клими и вегетацији, па су у том смислу кључни почетак маја, почетак августа, почетак новембра и почетак фебруара (који се мање или више, поклапају са Ђурђевданом, Илинданом, Митровданом и Савинданом), а који су заправо средина периода између поменутих сунчевих циклуса. У овом смислу, на самом грбу, крст би представљао земаљске циклусе, а огњила као симболи Сунца, сунчеве циклусе. Такође, све што сам навео, се лепо слаже и са оријентацијом огњила каква јесте на грбу (страном која производи варницу, релативно или у разним случајевима (верзијама грба) директно ка центру „крста“ што би био положај Земље), јер само таквом оријентацијом се може представити она страна Сунца која „баца“ своје зраке ка нама на Земљи. Обрнуто окренута огњгила би приказивала супротну страну Сунца која је окренута од нас на Земљи, што једноставно не би имало никаквог значаја. Треба споменути да су пронађени и можда старији (или пак упрошћенији) симболи где нису огњила око „крста“ већ тачке или кругови (а и тачка и круг су начини да се представи Сунце у симболици разних древних народа), па нам то чак може и дати потврду да овај симбол који је на нашем грбу, заиста представља оно о чему сам овде писао.
Могућност бр. 2: Рекли смо да огњило симболише ватру/огањ. Самим тим огњило може симболисати, још једну, и те како важну ставку у нас Срба. Једну чак и јединствену ставку у начину живота Срба, па самим тим и једну од главних (ако не и главну) одредницу нашег идентитета. То је Крсна Слава. Како сад то и какве то везе има са огњилом или нашим грбом уопште? Ево, како. Као што сте, можда, чули или читали о томе, Крсна Слава нам није дошла уз примање хришћанства иако се од тад до данас везује за исто. Крсна Слава или једноставно Слава је народни обичај у Срба, који је постојао много пре доласка Христа и тиче се поштовања култа предака, односно, слављење митског претка/оснивача/заштитника породице или рода који га на тај начин поштује и слави. Слави га у својој кући, над сопственим кућним „олтаром“, централним местом у свакој српској кући (што вуче корене из још дубље праисторије) и најсветијим појмом за сваког Србина – Огњиштем. А да је управо огњиште везано за Крсну Славу, говоре нам и обичаји: Слава се слави у свом дому (дакле, тамо где ти је и огњиште) и велики је број људи који чак ни данас неће славити сопствену Славу док год је нпр. подстанар негде (дакле у привременом смештају); када човек трајно промени станиште и пређе да живи на туђем огњишту у сасвим другој породици у сасвим другом селу или чак региону, он неретко ни не пренесе Славу коју је до тад славио, већ прелази на Славу која је на том огњишту слављена или, пак наставља да обележава стару Славу али обавезно и преузма Славу новог огњишта, па тако има „две Славе“ (бројни примери широм Балкана мећу Србима); такође, као потврду свега реченог, имамо и пример где је народ принудно расељен са својих огњишта, на „ничију“ земљу (приликом градње хидроелектране на Дунаву нпр.), па је демонстративно престао да слави икакву Славу јер су њихова огњишта потопљена (ово осликава и бунтовност код нас) и јер у таквом случају митски предак/заштитник породице и огњишта постаје управо тај који је дошао на ту ничију земљу и успоставио ново огњиште, али се онда јавља проблем везан за то што смо примили хришћанство, јер, ког сад свеца поистоветити са тренутно живим човеком који успоставља ново огњиште? Данас имамо икону свеца заштитника породице, окачену на зиду и запаљено кандило испод. Некада, то би била фигурица која је представљала претка, постављена изнад Огњишта. Како фигуре није свакоме једноставно израдити, фигура је упрошћена у стилизовану представу претка. Представу човека који стоји раширених руку (симболика заштитног загрљаја и окупа породице у загрљају). А како то једноставно представити? Па обликом крста, за који су довољне и две гранчице да би се начинио, те га је могао апсолутно свако и начинити (за разлику од камених или керамичких фигурина). Дакле, имамо огњиште као главну и неизбежну одлику сваке куће и представу митског претка изнад, а све то у сврху слављења родоначелника породице, као уникатну одлику Срба. А како се у симболици може представити нешто изнад нечега? Између осталог један од начина је представити га (као кад се посматра одозго) тако да оно што је изнад, стоји напред, а оно што је испод, стоји иза. Ако имамо на уму да је симбол за ватру огњишта огњило, а симбол митског претка заштитника крст, а да се све то представља на дводимензионалној подлози, онда је след поступака који ће довести до изгледа грба нашег народа потпуно јасан и логичан. Пошто једно огњило иза крста (дакле пресечено крстом) не би, да тако кажем, личило ни на шта и не би довољно добро пренело поруку, постављен је крст у чијим квадрантима стоји по једно огњило, па добијамо слику крста са четири огњила. И оваква логика, могла би објаснити и оријентацију тих огњила, јер да је она „ударна“ страна истих, која ствара варницу, окренута ка споља, онда она не би заједно чинила једно исто огњиште већ четири различита, па цела слика не би имала смисла, а приде, добили смо и слику која и изгледом подсећа на изглед крста над ватром огњишта, посматрано одозго.
И једна и друга могућност имају довољно смисла, логике и аргумената, да буду разлог изгледа нашег грба и и једна и друга засебно, могу бити објашњење, али, такође, могу то бити и обе заједно, што самом грбу даје већи и дубљи смисао и још више продубљује животну филозофију његових твораца – Срба. Поред овакве две могућности, службене теорије о „Византији“ (како је погрешно зову) и бетама/витама и словима „С“ изгледају крајње смешно, лаички и недостојно било ког народа, али и саме науке.
Додао бих и још нешто. Ако имамо на уму све оно што сам навео у претходном коментару, о значењу крста са четири огњила, онда су верзије које су се појављивале у симболици владара (а не грчког народа или државе уопште) Источног Римског царства (погрешно називаног Византија), морале заправо бити њихова верзија нашег симбола – дакле преузете од нас, па је временом, због сличности представа огњила (на начин на који су представљана код њих), са грчким словом бета/вита, неко у неком тренутку „извалио“ да су то скраћенице за мото о василевсу (као и код нас због сличности представа огњила са азбучним словом „С“ и скраћеницама о нашој крилатици о слози). У прилог томе, да се ипак ради о огњилима, иду друге представе наводних „вита“ (бета, ми кажемо, Грци немај глас „Б“ и они за „бету“ кажу нешто што је најсличније речи „вита“), а које нису приказане на сликама у објављеном тексту на који сам одговорио, на којима се јасније види да су у питању огњила, а не „вите“ или се пак не може са сигурношћу тврдити да су „вите“, а не огњила (сем слике са црвено жутом варијантом). Као очигледне примере, навешћу грб Вилијама деветог маркиза тог помињаног Монферата (а који је и припадник лозе, такође помињаних, Палеолога) и грб куће Гонзага (чији су припадници такође водили порекло од Палеолога) владара Војводства Мантове. На оба грба у доњем десном углу се види грб Палеолога и на једном и на другом су очигледно представљена баш огњила и очигледно не „вите“ (чак више личе на азбучно „С“). Кога занима, може да „изгугла“: „Coat of Arms of the House of Gonzaga (1525)“ или „Coat of Arms of William IX Palaiologos Marquess of Montferrat“. А постоје и разне друге, мање или више сличне, представе на разним новчићима, сликама и сл. А зашто би били преузети наши симболи од стране владара Источног Римског царства, могло би се можда разумети, када би се мало зачепркало по пореклу тих владара и оснивачима њихових династија и по мушкој и по женској линији, које на крају, ипак воде до припадника словенског, да не кажем српског становништва…
Ostavio sam ovde poduži komentar u kom sam dao moguća objašnjenja ognjila na našem grbu, ali komentar i dalje nije odobren. Zbog čega?
Poštovani Borise,
Oduvek sam uživao u čitanju dobronamernih komentara, a želim da verujem kako i ova dva Vaša spadaju u tu kategoriju. Verovatno je bilo u pitanju pomanjkanje vremena, ali da ste pažljivije pročitali moj tekst, koji ste do sada „samo“ dva puta prokomentarisali, sigurno ne biste svoj prvi komentar započeli sa: „Prvo, da se radi o slovima, ne bi se nikada nazvala ocila ili ognjila.“
Upravo o tome se i „radi“, o tome i pišem u „Betama…“ – sve dok postoje velike dileme postojaće i rebusi i misterije. Retki su oni kojima je baš sve jasno, ali ima i njih.
Najljubaznije Vas molim da još jednom, bar malo pažljivije, pročitate šta sam tačno napisao, jer tamo se nalazi sve ono što sam hteo da kažem, ništa više niti manje. Sve mimo toga je Vaše slobodno viđenje, odnosno tumačenje, i cenim ga kao takvo.
Smatram da je moj odgovor više nego dovoljan i ne mislim replicirati na eventualne dodatne komentare, jer zaista nemam vremena za takvu vrstu aktivnosti.
Srdačan pozdrav
Miodrag Ivanišević
Kakva nebuloza od teksta, pa tebe druže moj kao da su platili Germani da pišeš ? To nisu slova, nego mesečeve mene. Jednom u istoriji grbova u toku Istočnog Rimskog Carstva koji je glavni primat imala Srbija i Srbi(očigledno i po grbu), nameće nam se slovo, a onda i cela rečenica iz četiri slova. Grb Srbije spregnut je sa mesecom, mesečevim menama i generalno kalendarom, tačnije kolodarom. Molim da više ne dezinformišete široke narodne mase sa pogrešnim tumačenjima, jer znatno pre tog vremena možete i sami da vidite da su to izmišljena slova i svi koji kažu „Vizantija“, oni su jednostavno Bečki i Germanski djaci, dakle loši djaci. Nikad Vizantija u realnom vremenu nije tako nazivana, uvek je bila Rimsko carstvo i to istočno. Prestanite molim vas da pišete o stvarima o kojima nista apsolutno ništa čitali, a pogotovo od ljudi koji su ceo život posvetili istraživanjem preko 30, 40 godina i onda se usudili da napišu i dokažu. Sramota.
Sve ono o čemu sam pisao zasnovano je na pozamašnoj literaturi, ali prvi put čujem za vezu između grba Srbije i mesečevih mena, i to baš onako ex cathedra. Rado bih saznao korišćeni izvor pa da i ja naučim nešto novo pod stare dane „u realnom vremenu“.